Басара: Трансплантација памети

0

Онај наш Марсовац-мераклија, који воли „све што воле млади“, који је ономад, на вест да ће београдска новогодишња расвета ускоро бити још раскошнија (и да се никада више неће ни гасити)…

… напросто поскочио од среће и који је захваљујући онлине чтенију Фамозног све боље упућен у финесе српства и чекићства (Чудић) зацело мора мислити да би најефикасније решење за нагомилане, па под губер одгурнуте српске проблеме било – масовна трансплантација глава.

И ваистину би то било добро (и брзо) решење, али – виђи врага – др Радош Љушић је још давних дана научно доказао да је трансплантација глава на садашњем ступњу развоја науке немогућа, а све да је и могућа, велико је питање да ли би српски организми одбацили неку бољу главу, као што је вактиле српска гузица након пресађивања одбацила организам Милке Планинц.

За разлику од Марсовца, ја мислим да српским главама у принципу ништа не фали, да је трансплантација – све када би је Љушић и одобрио – апсолутно непотребна и да би у српским главама било довољно променити само садржај, тачније део садржаја, а то би се, када би се стекла фамозна „политичка воља“, лако могло учинити покретањем, рецимо, пансрпске медијске кампање коју ћемо провизорно назвати – „Нека јебе ко кога хоће, али не у име краља и отаџбине, него о свом руву и круву и на своју одговорност“.

Претпостављам да сте доконали да циљам на поступно – не може то одмах – искорењивање поднаредничке психологије и њене рођене сестре, филозофије беде, због којих нам и генерали изгледају (и мисле) као поднаредници, а обећања килавих опозиционара да ће – када они дођу на власт – просечна плата уместо 200 бити 350 евра, звуче као најава доласка Златног доба.

Политике какве се у Србији традиционално воде форматизоване су, да тако кажемо, за поднаредничку и сиротињску свест; није, међутим, да није било повремених покушаја да се изанђалом српском грамофону промени плоча, али су сви ти покушаји завршавали неславно (пречесто и са смртним исходом), али не због свемоћи „поражених снага“, него зато што „наш народ“ напросто није хтео (нити сада хоће) да чује нову песму, јер – обрни окрени – нова песма увек каже да најпре треба почистити ђубре, закрпити путеве и окречити фасаде – и то сопственим снагама и о сопственом трошку – па тек онда очекивати бољитак.

Не бих отишао толико далеко као ономад Ненад Прокић и рекао да је од наших политичких елита гори само „наш народ“, али ћу рећи да је – ако баш и није гори – у длаку исти, што је близу памети и логике, јер да је народ у целини бољи, ваљда би изнедрио неке боље елите.

 

данас

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*