Бастиља, српски-руски народ, Ница…: једнакост, братство, слобода – смрт

0

Пише: Ненад Узелац

Током прославе дана Националног празника Француске – Пад Бастиље -, у Ници се десио терористички акт у којем је убијено преко осамдесет људи. Симболика Пада Бастиље доста се користи и у анализи овог, новог, терористичког акта, а све са питањем шта се десило са „старом“ Француском у којој се родила парола „слобода, једнакост, братство“ и чија револуција је изнедрила „нове“ вредности и „демократију“. Да ли је Француска одступила са свога „старог“ пута или, да поставимо боље питање, са њега никада није ни скретала? Да ли је Пад Бастиље означио крај старе или почетак „старе“ Француске? Конкретније, да ли су баш Бастиља, слобода, једнакост и братство изродили глобални концепт смрти? И како?

Да се читалац не би мучио, одмах ћу одговорити са – да. И то ћу покушати да објасним у наставку текста, а за мучење, проузроковано читањем објашњења, немам оправдање. Да, управо је Пад Бастиље ослободио „злог духа из боце“; управо је парола „слобода, једнакост, братство“ изродила глобални концепт смрти који се сеје Европом (и светом) од Француске револуције. Како? Прво морамо рећи да је Пад Бастиље стварно означио ослобођење француског, па и европског, човека тог времена, али, мора се прецизирати, да је то ослобођење било спољашње/механичко ослобођење. Достојевски је у многим својим текстовима најбоље изнијансирао проблем Француске револуције где је објашњавао да је управо римо-католичка идеја, којом је прожета Француска, изнедрила социјалистичку идеју и свест у Француској, која је довела до Револуције. Како је римо-католичка идеја изнедрила „непогрешивог“ човека, тако му је омогућила да злочин користи као средство деловања. Када је у западној Европи непогрешивост човека у принципу догматски санкционисана, зашто да се њоме не користи сваки Европљанин? – поставља ово питање, анализирајући Достојевског, Јустин Поповић. Француски или европски човек Француском револуцијом није кроз спољашње/механичко ослобођење доживео унутрашње/духовно просвећење и из себе ослободио вредности које ће оплеменити свет. Њега су управо „зли дуси“, нагомилани у његовој души, довели до тога да своје питање у Француској револуцији решава ударом на „браћу“ која не прихватају његова начела, а онда и гиљотином, као нормалном последицом такве ненавидности. Простим речником речено: француски човек није могао зло учинити током и после Француске револуције, ако његова душа већ није била напојена злом. Сјајни француски мислилац, Жозеф де Местр, у својим делима о Француској револуцији, лепо је објаснио да свака револуција значи хаос и насиље – рађа се из накупљеног зла и материјализује се кроз зло. У овом случају, социјалистичка парола слободе сједињена са римо-католичким принципом „непогрешивости“ европског човека, довела је до тога да непогрешиви револуционари проблем „непослушне браће“ решавају слободно – „непогрешивом“ методом: гиљотином. Гиљотина им не ставља на душу грех, јер их „непогрешивост“ ослобађа истог. Слобода је право на неједнакост, једноставно ће рећи Берђајев. У друштву где братство, само по себи, не постоји као што је револуционарна Француска тог времена, па и цела Европа, и где се, Марксовим речником речено, класа спрема да удари на класу (самим тим, логично, братство је у старту немогуће) слобода се са једнакошћу може помирити само механички – гиљотином. Епископ Николај говори о томе како једнакост искључује правду и љубав и да из гроба љубави ниче правда, а из гроба правде ниче једнакост. Зато социјалистичка идеја, произашла из римо-католицизма (и њени револуционари), у суштини, не жели изједначење свих, већ уздигнуће малих и слабих до великих и моћних, али пошто нема моћи да то уради, онда се велики и моћни свлаче са њихове висине у средину малих и слабих. За све који то не желе, гиљотина или Голи оток је решење. Но, ово свлачење је она страна медаље која ослобађа „зао дух“. То свлачење великих и моћних у средину малих и слабих насиљем и гиљотином представља уништење аристократског, дотадашњег, хришћанског духа и нивелисање свих духовних стремљења европског човека са вертикалног, хришћанског, аристократског на хоризонатлно, атеистичко, демократско, на масу и руљу. Пад Бастиље, поред горњег, спољашњег/механичког, ослобађања, представља уништење старе, аристократске, хришћанске Француске и рађање нове, демократске, атеистичке (секуларне) Француске; уништење високог, аристократског духа у Европи и свлачење истог на приземно, масовно, руљу. Пад Бастиље представља: уништење вертикале и успостављање хоризонтале; нивелисање аристократског духа на не-дух руље; слободу на неслободу; једнакост на неједнакост; братство на свилени гајтан; живот на смрт. Такву, западну, демократију или такав концепт социјализма Достојевски ће назвати „срећним мравињаком“ – друштво духовно нивелисано на најниже, „сувише људско“, које је истинску слободу жртвовало за „срећу“, „срећу“, јер је себи, уствари, одузело праву – аристократску слободу духа -, којом му је било омогућено да људе и свет гледа очима вишег духа:“Да јест слуга слугу“. Аристократски дух ранијих времена је уништен, мали човек је постао велики и „непогрешив“, гордост дата „непогрешивошћу“ омогућила му је да себе постави на место Бога и тиме му је све постало дозвољено. Из „непогрешивости“ руље, малог човека, јавља се гордост и расистички поглед европског човека према, по истом том човеку, остатку света. Зато није чудно да се први и највећи расистички идеолог, Гобино, јавља баш у Француској, али пракса је довела до тога да се његова теорија целовито реализује у Немачкој у првој половини 20. века.

Француска револуција изнедрује гордог, по Валтеру Шубарту „прометејског“ – побуњеног против богова -, европског човека; „неогрешиви“, горди, прометејски, европски човек, као такав, ствара расистички поглед на свет – цео свет је његово власништво које мора да освоји. Код Хегела, као мислећег врхунца западног духа, сагледавање свих не-западно-европских народа као ниже расе и систематска (економска) или војна – „рат није апсолутно зло“ -, колонизација постаје основним принципом модерног западног духа; колоквијално речено: у духу Запада се десио коперникански или Кантов обрт. Тај обрт свој замах добија у, кроз римо-католицизам, извитопереној идеји – Црква као Држава (секуларизам), а не Држава као Црква (хришћанска заједница као начин живота) – свехришћанског уједињења. Француска револуција је средство и циљ тог обрта: принцип свехришћанског уједињења или јединства добија своје најмеханицистичкије обрисе: ако се није могло духовним прегнућем и ако је духовно прегнуће нестало губљењем метафизичких основа, онда ће моћи крвљу и мачем. Западни човек се побунио – Прометеј – против хришћанства и његових идеала, јер је био преслаб да их испуни; уместо да аристократски себе подигне на ниво савршених Христових идеала, он се побунио против Бога, свукао га на земљу, срушио савршене идеале зарад својих, ничеовски зборено, „људских, сувише, људских“, изједначио са собом и себе прогласио за Бога – ту је римокатолицизам изнедрио социјализам. Пад Бастиље и коперникански обрт резултирају Кантовом филозофијом ништења Бога. На место Бога – „Бог је умро у Европи“, кроз Заратустру збори Ниче -, аристократских, хришћанских, метафизичких…вредности наступа горди европски Човек, који ће крвљу и мачем ујединити „хришћански“ свет – Наполеон. Он, Наполеон, као производ Пада Бастиље и Француске револуције, није само конкретан човек који креће у освајање света; он је еманација Апсолутног Духа Запада,  хегеловски речено – он је „Апсолутни Дух на Коњу“. Наполеоновштина, тако, постаје принципом римо-католичког – механичког – начина уједињења хришћанског света крвљу и мачем којим ће се Запад, као, у Кантовом обрту, Апсолутним Духом успостављени тоталитет, према свима који нису део тог тоталитета, понашати освајачки. Dranch Nach Osten је производ наполеоновштине. Хегел је објашњавао да економско уједињење Европе долази по нужности и да ће (западна/грађанска) Европа према свима који немају духовни склоп њеног тоталитета (по Шпенглеру – „фаустовски“) понашати се освајачки. Ниче ће то конкретизовати када појам воље за моћи ставља на пиједестал модерних западних вредности успостављених Кантовим обртом па ће рећи да се јављају две странке у Европи: странка мира која дисциплинује и недозвољава својим члановима да ратују и странка рата усмерена против свих који нису део прве. Наполеон је успоставио странку рата. Достојевски, постављајући наполеоновштину као принцип Злочина и казне, доводи Раскољњикова до схватања да он није убио бабу, већ да је себе убио, односно, он је „убио принцип“. И Наполеон је убио сопствени – Dranch Nach Osten – принцип: кренуо је на Русију сав горд да је сломи, а вратио се понижен и очајан. Од његовог тријумфа ништа није било. Као и Раскољњиков након убиства бабе, тако је и Наполеон на Светој Јелени схватио да је убио принцип: “Русија је сила која гигантским корацима корача ка господству света“. Схватио је оно што су најлепше објашњавали Достојевски, Валтер Шубарт и други: у Русији, у православљу, још увек се сачувао Христов лик, лик изворног хришћанства, а у њему су вредности које једино могу оплеменити свет и стати на пут странци рата изнедреној у Француској револуцији. Видевши пропаст Наполеоновог принципа да се свет уједини мачем и крвљу, Маркс ће закључити да је Наполеоново извињење том принципу и свету био национализам.

Међутим, поред тога што су са обртом који се десио у западном свету сви други народи који нису део тог тоталитета морали суочити са глобалним концептом насиља Запада, а што је све последица горе наведеног, последица Француске револцуије и Пада Бастиље, још трагичније јесте то што су ова два појма – Француска револуција и Пад Бастиље – поред три Dranch Nach Osten-a према Истоку у 20. веку довели и до Октобарске револуције у Русији и комунизма у српском народу. У додиру са новим концептом западног духа, ова два народа су одбацила свој стари, аристократски, хришћански принцип уређења заједнице и, кроз социјализам/комунизам као европску вредност, жртвовали себе зарад једног сулудог експеримента – механичког уређења заједнице међу словенским, православним народима путем комунизма, а он је само моменат у кретању Апсолутног Духа чија емнанација и прозор у свет је био Наполеон и његов принцип мача и крви као глобални принцип смрти. Октобар или Револуција су моменти Зла. Од Француске револуције преко Наполеона, Првог светског рата, Другог светског рата, разбијања СФР Југославије, НАТО агресије на Србију, Ирака, Авганистана, Либије, Сирије, Украјине…исти је принцип: крв и мач. Носећи смрт у себи иста Револуција изнедрила је смрт у свету; сејући смрт по свету посејала је смрт у Ници. Раскољњиков је себе, дубоко у Сибиру, излечио покајањем – еваnђелисао се; Европа и даље покушава лек да нађе у крви и мачу, јер би покајањем морала одустати од, у њој природно установљеног, принципа за господарењем светом. Одсуство покајања плаћа жртвама које јој се као бумеранг враћају и плаћаће и даље, док Русија, уништена под успостављањем западних вредности – бољшевизам, стаљинизам, западњаштво уопште -, и страдањем под њима, у 21. веку, враћа се себи.

Покајање по злу којег је породила Француска револуција не приљеже духу Запада: ужас који се десио у Ници иште покајање.

Извор: ФСК

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*