„Београдизација“ Србије или зашто млади хрле у Београд

Београдизација – термин који се показао као нужно зло које пустоши унутрашњост Србије, али је уједно и једина шанса за огроман број младих који напуштају свој родни град у нади да ће у престоници имати могућности за колико-толико бољи живот.

0

Београдизација – термин који се показао као нужно зло које пустоши унутрашњост Србије, али је уједно и једина шанса за огроман број младих који напуштају свој родни град у нади да ће у престоници имати могућности за колико-толико бољи живот.

„Београд трн у оку, а сви би у Београд“, тако би се у најкраћем описала ситуација у нашем друштву.

Иако ни у престоници није идеално – и ту се тешко долази до посла, они који га имају страхују да ли ће га и задржати и углавном је све скупље него у остатку земље, такозвана београдизација је реалност.

То потврђује и званична статистика. Наиме, београдски регион је само у прошлој години био богатији за 16.275 људи, иако годинама уназад бележи негативни природни прирашај, односно више људи умире, него што се рађа.

Овај број заправо представља број оних који су у 2015. години из свих делова земље дошли да живе у Београд. Званично. Тако што су променили боравиште у личној карти (податак из МУП-а који је меродаван званичној статистици). А колико је тек оних који су овде „незванично“…

Убедљиво их највише долази из Шумадије и Западне Србије, а затим следи регион Јужне и Источне Србије. Занемарљив број њих у Београд долази из Војводине, али зато што је Нови Сад за покрајину исто што и Београд за остатак Србије.

Како нам је објаснила Гордана Бјелобрк, шеф одсека за демографију у Републичком заводу за статистику, просечно годиште особе која се пресели у престоницу је између 30 и 33 године.

То су углавном они који после студирања остану у Београду, заснују ту породице и нађу посао. Међу њима је највише жена, које, како објашњава Бјелобрк, остану у престоници због удаје.mkvktkqturbxy9hyzjlmte3mju2n2i1n2e1y2q3yjrhymixnjy2nzjmny5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwgaПитали смо младе широм земље зашто хрле у Београд. Њихови одговори одраз су тужне слике Србије и црвена лапмица коју надлежни да нешто хитно треба да предузму.

НИШ: Радимо три посла за једну београдску плату

У Нишу забава не недостаје, али су млади огорчени што у свом родном граду не могу да нађу адекватно плаћен посао.

– У Нишу мораш да радиш три поштена посла како би зарадио једну београдску плату. То је кључни мотив одласка – каже Нишлија Марко Илић (28).

Јелена Стојановић (26) сличног је става као и њен суграђанин Марко – у Београду је већа зарада.

– Нећу да радим са завршеним факултетом у Нишу за 20.000 динара. Имамо бисокопе, кафиће, ресторане, клубове, позориште… Али ако ми мама и тата не дају џепарац, ништа од свега тога – прича млада Нишлијка.

КРАЉЕВО: Ове нема никакве преспективе

Урушена привреда, велика стопа незапослености, недостатак факултета, довели су тога да Краљево данас има највећу стопу миграције и то баш у Београд.

– Младима у Краљеву недостаје маште, образовања и самопоштовања. Маште – не дозвољава им се да искажу свој бунт кроз културне догађаје, јер их има мало; образовања – премало установа за виши ниво од средње школе; самопоштовање – јер је такав систем да смо учени да будемо потлачени другима – прича за „Блиц“ студент Јован Бркушанин из Краљева.

Владан Славковић из Локалног фронта, каже да термин „београдизација“ објашњава системско гашење Краљева

– Апсолутни недостатак перспективе је довео до тога да готово сваки средњошколац Београд види као резервно прибежиште после студија. Први циљ је иностранство. Не може се спречити. Овом и оваквом влашћу, овај град је осуђен на пропаст – каже Славковић.

Управо то потврђује и случај дизајнера Марка Мирковића (32) родом из Краљева: „Већ осам година живим и радим у Београду и немам намеру да се враћам“.

КРУШЕВАЦ: Град са више од 100.000 становника, а ниједан факултет

Недостатак високошколских установа и посла главни су разлози због којих млади одлазе из Крушевца. Сваке године овај град напусти од 1.000 до 1.500 младих, а већина заврши у Београду.

Крушевац је град са више од 100.000 становника, седиште је округа, а нема ниједан факултет! Зато су млади практично приморани да по завршетку средње школе крену пут већих градова, превасходно Београда.

– Већина младих се кроз студирање, нажалост, спрема за одлазак у иностранство – каже Дејан Стевановић, бивши директор Центра за стручно усавршавање.

То потврђује и студент рачунарства Стефан Арсић: „У Крушевцу нема ничега. Запошљавају се само они који имају чланску карту партије на власти или новац. Београд је и добра полазна тачка за одлазак у иностранство што ми је крајњи циљ“.

Млади који су се одселили у Београд кажу да је један од разлога што се не враћају у родни град депресивна атмосфера.

– Долазим ретко јер када изађем у град схватим да не познајем никога, јер су сви из друштва у Београду, евентуално Нишу, и иностранству. Они који су остали пропадају. Седе на истом месту као и пре пет, десет година, причају исте приче и једва састављају крај са крајем – прича Филип Мишић.

ВАРВАРИН: Што даље, овде се не враћајате

Ивана Срејић (25) је завршила Факултет безбедности у Београду, вратила се у родно место, али сада поново пакује кофере. Могуће дестинације – Београд или Немачка.

– Овде не постоји перспектива. Недостају радна места, културна и спортска дешавања, места за тренирање и рекреацију. Требало би покренути фабрике, отворити неку вишу школу или факултет, покренути културна дешавања – прича Ивана.

Христина Милошевић (24) сматра да млади из овог места одлазе јер су свесни да немају шансе да остваре своје амбиције: „Матурантима поручујем да пронађу посао тамо где оду да студирају, или где им се пружи прилика, и да се не враћају у Варварин“.

УЖИЦЕ: Тек пет одсто Ужичана се после студирања врати

Поразна статистика каже да се тек пет осто Ужичана после стицања факултетске дипломе у Београду, Нишу, Крагујевцу, Новом Саду, врати у свој родни град.

„Београдизација“ је зло које пустоши унутрашњост Србије, али једина шанса за младе да обезбеде пристојно сутра“ – каже Ивана, матуранткиња Ужичке гимназије.

– Културни садржаји у Ужицу су пристојни, забавних мање има, а једини разлог због чега за пет, шест година не видим себе у родом граду је посао. Колико сам чула, у ужичком региону запослење чека 40 лекара опште праксе, а ја планирам да студирам медицину – каже Ивана.

Годину млађи Александар каже да би радо студирао у Ужицу, али: „Био сам у нижим разредима основне школе када се покренула прича о оснивању Универзитета у Ужицу, али још нема назнака да ће овде ускоро бити нових факултета“.

ИВАЊИЦА: Слушамо како је једино у Београду могуће опстати

Млади из Ивањице највише одлазе јер немају могућност да се школују након средњег образовања, недостају им културни садржаји, могућност напредовања у свету спорта и образовања, свесни су чињенице да је готово немогуће запослити се…

Ивањичанка Невена Ојданић (23) каже да је основни разлог што млади одлазе у Београд то што у Ивањици не постоји шанса за високо образовање.

– Не враћају се јер немају шансу да се запосле и напредују у пословном смислу. Зашто баш Београд? Па он се се као град највише форсира и помиње најчшће кроз медије и стиче се утисак да се баш у Београду боље живи – каже она.

ПАРАЋИН: Заврше средњу школу и оду

Председник Савета за младе у Параћину Немања Јовановић каже да, према анкетама, млади из Параћина одлазе пре свега због образовања, као и због мањка посла.

– Недостатак високо образовних установа чини да се млади после средње школе масовно одлучују за одлазак из Параћина. У Ћуприји је Висока медицинска школа, у Јагодини Педагошки факултет и то је довољан разлог да се млади из тих градова задрже, као и да ту дођу студенти из других градова. У Параћину немамо државне факултете и високе школе, сем пар одељења приватних факултета. То је први и основни разлог зашто млади у великом проценту напуштају Параћин – објашњава Јовановић.

Он додаје и да је проблем запошљавања младих изражен у свим градовима у Поморављу, мада је проблем број један што се тиче целокупног становништва.

ПИРОТ: Ништа се ускоро неће променити на боље

Шеф Канцеларије за младе у Пироту Милош Цолић каже да свака општина и сваки град у Србији има своје специфичности које доприносе одлуци да се оде или остане у тој средини.

– Из мањих градова се одлази пре свега због школовања, јер многе средине немају универзитете. Следећи разлог јесте посао, који се лакше налази у Београду – каже он и истиче да децентрализација у власти, економији, култури и осталим областима нашег друштва никада није заживела.

Он није оптимиста и сматра да ништа неће променити у блиској будућности.

– Србија има негативан природни прираштај и он ће сигурно погађати прво мале средине. Београд ће расти, а мале општине нестајати све док неко не каже доста и не напусти суштински политику централизације власти. То се неће десити ускоро јер не постоји нико ко је на то спреман – каже Цолић.

НОВИ САД: Исто као и Београд

Нови Сад не пати од „београдизације“, зато што је тај град за Војводину оно што Београд представља за остатак Србије.

Нови Сад као административни, привредни, универзитетски и културни центар Војводине један је од ретких који може са Београдом да стане раме уз раме. Званичне статистике кажу да се прошле године у Војводину доселило 13.266 људи, а у Београдски регион 16.275.

У Новом Саду тренутно има 65.000 студената, махом из Војводине. Ретки су они који са севера Бачке (Сомбор, Суботица, Бачка Топола) и Баната (Кањижа, Сента, Чока, Кикинда) иду да студирају у Београд или тамо крећу у потрагу за послом.

Слична је ситуација са Сремом и јужним Банатом, али просек „кваре“ општине које су близу Београда. Око половине Сремаца из Инђије, Старе и Нове Пазове и Пећинаца често своју срећу траже у главном граду, а отприлике исти број Банаћана из Вршца, Панчева и Ковина следе њихов пример.

У Београд из Војводине најчешће иду будући бруцоши који желе да студирају нешто што нема у Новом Саду. То су Војна и Полицијска академија, политичке науке, као и студије јапанског, норвешког, арапског и њима сличних језика који се на Новосадском универзитету не изучавају.

Многи од њих након завршеног факултета остају у Београду у нади да ће тамо наћи посао јер у срединама из којих долазе немају перспективе. Услужне делатности у Војводини цветају док је производња сведена на минимум и то је, према речима стручњака, један од горућих проблема у северној покрајини.

Многи тврде и да немају пара за одлазак у Београд јер је тамо живот много скупљи, па посао траже у већим војвођанским градовима или иду у Нови Сад, Суботицу и Зрењанин на студије.

– У Новом Саду сам изнајмила стан са две цимерке. Плаћамо га 120 евра и месечно када поделимо све трошкове мене кошта око 60 евра што је у Београду, колико сам чула, незамисливо. Једино да живим у неким приградским насељима одакле ми до факултета треба скоро сат времена. Толико ми треба и до куће – прича нам студенткиња из Руме.

АПАТИН и СОМБОР: На студије у Нови Сад, па ту и остану

Млади Апатинци после завршене средње школе, највише одлазе на студије у Нови Сад, где се после завршетка ретко који враћа у родни град, тражећи бољи живот у већим центрима.

– Ја бих рекао да млади остају у Новом Саду највише због посла, али и места која задовољавају њихове културно-забавне потребе. У Апатину постоје само две средње школе што је недовољно – каже Чедо Милојевић из Апатина.

Дејан Раднић из Сомбора каже да у његовом граду има позориште и места за излазак. Има довољно и средњих школа, али нема посла. Због тога, каже, већина остаје у местима где су студирали.

Блиц

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*