Београдске приче: Између Европе и Оријента

Како су француске дипломате доживљавале наш град пре више од једног века. Први утисак био је очајан, а слика се брзо мења у визију Београда као "врло лепе и велике вароши" која може да се пореди са отменим деловима Париза

0

ПРВИ утисци Француза који су долазили у Београд крајем 19. века били су углавном неповољни, да би се муњевитом брзином мењали набоље. Тако је 1892. године Албер Мале, после доласка на железничку станицу, успињући се ка данашњем Студентском тргу, прво разочарано приметио „море прашине које се у време кише претвара у језеро блата“.

Одмах затим чекала га је „брдовита улица прекривена ужасним облутком, оивичена ружним кућеринама белих фасада. Да сунце није дивно сијало, први утисак би био очајан“.

О овим утисцима причамо са др Александром Колаковић, научним саветником Института за политичке студије. Она је аутор изложбе „Сусрет са Београдом“, посвећене утисцима које су имале француске дипломате и научници који су боравили у нашем граду с краја 19. и почетком 20. века.

ПАРИСКА ПРЕДГРАЂА

АЛБЕР МАЛЕ је био историчар и дипломата у специјалној мисији на српском двору, а званично професор краља Александра Обреновића. Дневник са двора писао је својој породици и пријатељима, па су тим пре његови утисци од огромног значаја.

– Стара калдрма изазивала је сећања код Малеа на тротоар у једној улици у родном Клермону – објашњава Колаковић. – После краћег боравка ипак запажа како се град обнавља и изграђује у модерном, европском духу. На самом крају 19. века прорекао је: „Ово је будућа врло лепа и врло велика варош…“

Недуго затим са усхићењем пише о Теразијама и Кнез Михаиловој, па каже како „не би наружиле ни неки кутак у Пасију или Отеју, отменим предграђима Париза“. Поглед са Калемегдана је, према његовом мишљењу, један од најлепших на свету.

– Уверење да је Србија егзотична и заостала држава, а Београд налик далеким источним градовима изненадило је Малеа – додаје др Колаковић. – Он не крије изненађење када је у граду видео кочије са кровом на отварање, као и оне отворене којима управљају учтиви кочијаши.

Недуго затим, 1908. године овде стиже Пол Лабе, из Нормандијског географског друштва. Био је пријатељ са Јованом Цвијићем и утиске из Србије пренео у Француску, што је било необично важно. Одржао је око стотину предавања пред елитном публиком објашњавајући прилике и обичаје у Србији. Дивио се нашем патриотизму и упоређивао га са француским.

Пре тога, путници који су долазили у Београд носили су са собом предрасуде које су проистицале из стереотипних представа о две неједнаке цивилизације на континенту и „инфериорној Источној Европи“. Србију доживљавају као земљу која припада Оријенту. Дугогодишња владавина Турака оставила је неизбрисиве трагове, што је појачавало утисак да је Србија земља егзотике и обичаја блиских источним друштвима.

СКЛОНИ ЗАДУЖИВАЊУ

НА француске интелектуалце одрасле у земљи где се уметност високо цени, унутрашњост српских кућа и институција није могла да остави значајан, већ скроман, утисак. Албер Мале чак истиче да се хранио у једном италијанском ресторану, јер су „српски специјалитети превише калорични за једног Француза“.

Две деценије касније Алфонс Мизе „дегустирао је папрену и масну храну, која је била последица честе употребе паприке у исхрани“.

– Француски аутори бележе проблеме у функционисању града и државе, као и свакодневне бриге грађана – додаје др Колаковић. – Алфонс Мизе још 1912. године уочава склоност „ка опаком задуживању“, проблеме са бирократијом, споре комуникације и непријатно понашање службеника.

Да Мизе и други Французи у својим ставовима нису били злуради и да су јасно уочили мане у свакодневном животу, били су сагласни и сарадници „Српског књижевног гласника“.

– Потом наступа преображај који не промиче радозналом оку француских посматрача. Промене су се одвијале у сфери политике и економије, пратиле су их у култури, школству и здравству. Мизе са одушевљењем пише о београдској позоришној сцени, осврћући се на пријатну салу и изврсну групу.

СВЕТСКА ИЗЛОЖБА

ЗНАЧАЈАН утицај на позиционирање новог гледања на Србију започет је 1900. године на Светској изложби у Паризу. И данас историчари често помињу наш тадашњи наступ на штанду у облику Грачанице. Тада је Србија хтела да се сврста у ред развијених европских држава, а француски интелектуалци су почели да се враћају у Париз и нашироко су причали и држали предавања о нашем поднебљу. Тако је потрајало наредних деценија, а париска штампа је била веома драгоцена у тој мисији, тим пре што је француски био дипломатски језик. Мисија Алфонса Мизеа била је економска и он је срушио предрасуде да су Срби лоши радници. Србију је прогласио „земљом сигурне економске будућности“.

ЛЕОН ДЕКО

ДУГОГОДИШЊИ француски посланик у Београду Леон Деко 1913. године пише да „Србин живи од своје маште и од свог сна“, алудирајући на косовски култ српских народних песама и традиције „који је вековима подржавао националност“.

– Балкански ратови потврдили су да је Србин у тренуцима кризе, кадар за снажне тежње, тежње за самопрегором и у заносу жртвовања.

ПРАЗНИЦИ И ОБИЧАЈИ

У ДНЕВНИКУ са српског двора Албер Мале примећује како су Србима „значајнији обичаји везани за празнике него сами празници“. Већ приликом прве посете Саборној цркви истакао је: „Овде се разговара као на улици; истина, није било службе. Поред толико побожних слика нема побожности.“

– Приликом обележавања верских празника истакао је недостатак реда и дисциплине – додаје др Колаковић.

– Говорио је да је Србија „прва земља демократије зато што се сваки појединац сматра равним свом суседу и зато што се не би разумело зашто би тај и тај прошао пре тога и тога“. Недуго затим Французи ипак бивају фасцинирани обележавањем славе и кажу како је то „веома занимљив и леп породични обичај“.

МОДА

Крајем 19, и током првих деценија 20. века мода у Београду се муњевито мења. Поредећи искуства француских дипломата, Александра Колаковић нам скреће пажњу на представи из последње деценије претпрошлог века о скромном и неукусном облачењу, као и недостатку хигијенских навика.

Само две деценије касније, Алфонс Мизе види јасне промене.

– Свечано облачење мушкараца, жена и деце у време празника, поред елемената традиционалне ношње у Београду било је по последњој зимској моди у Паризу.

З. Николић, Вечерње Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*