Београдски универзитет међу 300 најбољих у свету

1

Универзитет у Београду се, у најновијем рангирању за 2016. годину на Шангајској листи, пласирао између 201. и 300 места.

Универзитет у Београду је поправио своју позицију на Шангајској листи, јер је последње три године био између 301. и 400 места.

Ректор Универзиета у Београди Владимир Бумбаширевић рекао је Тањугу да је очекивао да је универзитет нађе на Шангајској листи и да је очекивао да заузме позицију као и прошле године.

– Изненађен сам што смо поправили пласман на престижној Шангајској листи. Међутим, имали смо научника који је био међу најцитиранијима у својој области – математици – рекао је Бумбаширевић.

Међу првих десет универзитета, на Шангајској листи која је јутрос објављена, традиционално се налазе осам америчких и два британска универзитета.

И у овогодишњем рангирању најбољи светски универзитет је Харвард, који ту позицију држи 14 година заредом, следе Станфорд, Беркли, Kембриџ, МИТ, Принстон, Оксфорд, Kалифорнија Тех, Kолумбија и Универзитет у Чикагу.

Од универзитета из региона, Универзитет у Љубљани налази се између 401. и 500. места, где се пласирало и Загребачко свеучилиште, које није било на листи прошле године.

Шангајска листа коју сваке године објављује универзитет Циао Тонг из Шангаја једна је од најутицајнијих листа која рангира најбоље универзитете у свету. Kритеријуми који се узимају у обзир између осталог су број добитника Нобелових награда и Филдсових медаља који су похађали универзитет или раде на универзитету, број и квалитет научних радова.

Универзитет у Београду се први пут нашао на листи 2012. године, када је сврстан у групу универзитета који заузимају измеђ 401. и 500. места.

Шангајска листа коју сваке године објављује универзитет Циао Тонг из Шангаја једна је од најутицајнијих у свету.

Kључни критеријуми за рангирање универзитета су број објављених научних радова у међународним часописима, цитрираност, број добитника Нобелових награда и Филдсових медаља који су похадали универзитет или на њему раде.

Мада је „Шангајска листа“ неформална, ствар је престижа бити на њој, јер обухвата само два одсто светских универзитета.

Блиц

1 КОМЕНТАР

  1. ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ

    Најученији Србин с краја 18. и почетка 19. века, просветитељ и писац, рођен је почетком новембра 1739. у селу Чакову у Банату. Његово право, крштено име је Димитрије. У Чакову је стекао основе писмености, а познанство са једним старим, побожним Грком утицало је да се ода религији и заволи грчки језик. Његову посвећеност калуђерском позиву није одобравао његов тетак-старатељ, па га је послао у Темишвар на изучавање заната. Следећи своју замисао напустио је занат и 1757. побегао у фрушкогорски манастир Хопово, где се замонашио и узео име Доситеј.

    Током трогодишњег боравка у манастиру предано је радио и истовремено темељно изучавао теолошка дела. У суседном Иригу је изучио латински језик. У овом периоду Доситеј се први пут сусрео са делима у којима су садржани елементи хуманизма и просветитељства. Напустивши манастир, кратко време је провео у Загребу, а затим је три године радио као учитељ у Далмацији и Маинама. Зарадивши нешто новца, жељан знања, кренуо је на пут даљег сопственог усавршавања и просвећивања. Тако је доспео на Свету гору, а затим и у Смирну, где се налазила тада чувена школа Грка Јеротеја Дендрина. У Смирни је, такође, провео три године и за то време усавршио грчки језик (класични и савремени) и изучавао дела античке грчке књижевности и философије.

    Трагајући за даљим знањима кренуо је на запад и преко Крфа 1769. доспео у Венецију. После краћег задржавања у Венецији вратио се у Далмацију (манастир Крка и Задар), где поред превода са грчког објављује и три сопствена дела. У вечитом трагању за знањем, преко Трста је 1771. стигао у Беч, где је боравио наредних шест година подучавајући ђаке француском и италијанском језику, а истовремено и сам учио немачки језик, логику и математику. Пут га је даље одвео у Модру, Карловце, Венецију, Болоњу, Фиренцу, Ливорно, Хиос, Цариград, Молдавију и, најзад, 1782. у Немачку. У Немачкој је први пут скинуо монашку одежду и уписао се на универзитет у Халеу, а потом у Лајпцигу. Нарочито се интересовао за философију, теологију и физику. Боравак у Лајпцигу је за Доситеја био најблаготворнији. Ту је, под утицајем просветитељског рационализма, објавио своја најзначајнија дела (1783-1784): „Живот и прикљученија Димитрија Обрадовића“, „Писмо Харалампију“ и „Совјети здраваго разума“.

    У међувремену је путовао у Лондон и Париз, а у Беч се вратио 1785. и у њему остао две године. На позив генерала Симеона Зорића две године је предавао у Војној школи у Шклову, у Русији. По повратку у Беч, 1789. објавио је „Пјесну о избављенију Србије“. Пошто није могао да се издржава од учитељског посла, био је принуђен да напусти Беч и 1802. пређе у Трст.

    У Трсту се Доситејево материјално стање побољшало захваљујући помоћи Срба, тршћанских трговаца и свакодневом десеточасовном држању часова латинског, грчког, италијанског, француског и немачког језика. Зарађени новац је трошио на штампање својих дела. Чим је сазнао да је у Србији избио устанак, Доситеј је међу тамошњим Србима, трговцима, почео да прикупља новац за помоћ устаницима. У Венецији је поводом устанка објавио родољубиву песму „Пјесна на инсурекцију Сербијанов“ (1804) посвећену Србији и Карађорђу. Да би из непосредне близине пратио догађаје 1806. се настанио у Земуну. Ускоро се у Смедереву срео са члановима Совјета и Карађорђем. Затим је кренуо у дипломатску мисију у главну команду руске Дунавске армије у Букурешт, тамо детаљно изложио прилике у Србији и заложио се за помоћ устаничкој војсци. Следеће (1807) године трајно се настанио у Србији, у Београду, ставио се потпуно у службу свога отачества и посветио се просветитељском раду. Совјету је предложио да се из Аустрије доведу школовани Срби како би помогли организовање судова и државне организације. Са Иваном Југовићем је 1808. године основао Велику школу у Београду, кад је постављен и за „директора школа“. Његовом и Викентија Ракића заслугом је 1810. године у Београду основана Богословија. Те године је изабран за члана Правитељствујушчег совјета сербског, а почетком 1811. постао је „попечитељ просвештенија“ тј. први министар просвете у Србији.

    Поред просветитељског рада био је и дипломатски посленик, јер су му поверавани важни дипломатски послови. Тако је 1810. године са Миленком Стојковићем и Миланом Обреновићем путовао у Влашку да би са командантом руске војске утврдили начин и облике сарадње Срба и Руса у даљем рату с Турцима.

    У време кризе, настале поразом устаника на Каменици и Делиграду (1809), група чланова Совјета спремала се да напусти Србију. Када су позвали Доситеја да пође и он, категорично им је одговорио: „Ја сам дошао у Београд у премило отачество наше. Кад оно страда, нека турски коњи и мене изгазе…“ Доситеј је умро 9. априла 1811. године у Београду.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*