Beseda na praznik prepodobnog Serafima Sarovskog

0

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!

Ljubljeni moji, prijatelji naši, danas se Pravoslavna Crkva opominje dana upokojenja prekrasnog ugodnika Božijeg, pokrovitelja i molitelja ruske zemlje, našeg oca Serafima Sarovskog.

Gotovo da je svima poznato njegovo kratko žitije. Danas do nas, uz Božiji blagoslov, dolaze knjige o prepodobnom starcu, štampane u velikim tiražima. Njih su nekada čitali naši dede i babe, a možda čak i naši roditelji. Te knjige su u njima održavale živu rasplamsalost ljubavi prema prekrasnom ugodniku Božijem, pripovedajući o podvizima i poukama prepodobnog Serafima. Sada i vi i ja imamo tu radosnu mogućnost da se iscrpno upoznamo sa njegovim žitijem i da se na putu ka Bogu rukovodimo njegovim poukama.

Pre 158 godina u drugi svet je otišao veliki podvižnik, i iz velikog truda prešao u veliku večnu radost, odvažno se moleći Presvetoj Trojici za mnogostradalnu Rusiju. On je otišao, ali njegov životni opit, njegovi saveti i ljubav ostali su sa nama. Danas bih želeo da vam prepričam starčevu besedu sa nekim ko je, kao i mi sada, tragao za putevima spasenja.

Svojom živom ljubavlju prema ljudima, prepodobni Serafim Sarovski je bio sličan izvoru koji u snažnom mlazu izbija iz dubine tamne šume, razliva se u reku i, noseći u more svoje nepresušne talase, napaja milione ljudi.

Živeći na zemlji, starac Božiji je poučavao, tešio i isceljivao one, koji su mu dolazili s verom, nadom i ljubavlju, krepio i urazumljivao one, koji su želeli da pobede greh.

“Umreću, i ležaću u grobu, ali vi ćete dolaziti na moj grob, ovde, kao da sam živ, i kazivaćete mi sve što vaše srce želi da mi kaže, a ja ću vas i iz groba čuti kao da sam živ”, govorio je starac pred smrt svojim prijateljima.

I pored duboke vere u molitvenu ljubav i pomoć starca, ne uspeva svim ljudima, a posebno siromasima, radnicima i bolesnicima, da dođu kod njega. Međutim, svi mogu da pročitaju savete njegovog svetog srca, koje nam je ostavio. Eto zbog čega je dobro da u ove svete dane, kada Crkva slavoslovi Hrista i opominje se upokojenja prepodobnog starca, vernog sluge Hristovog, pomenemo i savete svetog Serafima.

Na dan Roždestva Hristovog 1832. godine, neki sluga Božiji udostojio se da vidi oca Serafima u Sarovskoj pustinji. “Stigao sam”, kazivao je taj sluga Božiji, “u bolničku crkvu na ranu Liturgiju. Došao sam pre početka službe i video da otac Serafim sedi u desnoj pevnici, na podu… kad je Liturgija završena i kad sam mu ponovo prišao, pozdravio me je rečima: ‘Sve će biti dobro molitvama Presvete Bogorodice!’ Tada sam se odvažio da zatražim da mi odredi vreme, kad ću od njega čuti spasonosne savete. Starac mi je ovako odgovorio: ‘Dva dana praznika. Vreme se ne može odrediti. Sveti apostol Jakov, brat Gospodnji, poučava: Ako Gospod hoće, i ako budemo živi, učinićemo to i to.’

Zatim sam ga upitao da li da nastavim službu ili da se nastanim u selu. Otac Serafim je odgovorio: ‘Još si mlad, služi’. ‘Moja služba nije dobra’, prigovorio sam. ‘To je od tvoje volje’, odgovorio je starac. ‘Čini dobro, put Gospodnji je uvek isti. Neprijatelj će svugde biti uz tebe. Ko se pričešćuje, svugde će se spasti. Onoga, ko se ne pričešćuje, ja ne mogu da spasem. Gde je gospodar, tamo će biti i sluga. Smiruj se, sačuvaj mir i ni zbog čega se ne ogorčuj.’

Upitao sam ga i ovo: ‘Hoće li se uspešno okončati moje delo?’ Starac je odgovorio: ‘Trebalo bi da oni, koji imaju šta da dele, sa puno ljubavi to podele sa rođacima. Dvojica rođene braće imali su dva jezera. Kod jednoga se sve množilo, a kod drugoga ništa. Taj je poželeo da ga osvoji ratom. Jednom je potrebna njiva od dvanaest hektara, a drugome veća. Ne poželi.’ Zatim sam ga upitao: ‘Da li bi trebalo da deca uče jezike i ostale nauke?’ On je na to odgovorio: ‘Zašto je loše bilo šta znati?’ Ja sam, grešnik, rasuđujući na svetovni način, pomislio da bi, uostalom, on sam morao da bude učen da bi odgovorio na to pitanje. Istog časa sam začuo razobličenje prozorljivog starca: ‘Kako da ja, mladenac, odgovorim na to protivno tvom rasuđivanju? Upitaj nekoga pametnijeg!’

Uveče sam ga zamolio da nastavi spasonosnu besedu i postavio sam mu sledeće pitanje: “Zar skrivanje dela, preduzetih u ime Gospodnje, u slučaju kada znaš da ćeš za njega pre dobiti porugu nego pohvalu, ne liči na odricanje Petrovo? Šta da se učini pri protivurečnostima?’ Starac mi je na to odgovorio: ‘Sveti apostol Pavle u Poslanici Timoteju kaže: pij vino umesto vode, a odmah zatim sledi: ne opijajte se vinom. Za to je potrebno rasuđivanje. Ne razglašavaj, a gde je potrebno, ne prećuti’

Upitao sam ga i šta će mi zapovediti da pročitam. Dobio sam odgovor: ‘Evanđelje po četiri začala svakoga dana, svakog Evanđelistu po začalu, i još život Jovov. Iako mu je žena govorila da je bolje da umre, on je sve trpeo i spasao se. Ne zaboravi da pošalješ darove onima, koji su te uvredili.’

Na moje pitanje: da li bi se u bolesti trebalo lečiti i kako uopšte živeti, on je odgovorio: ‘Bolest očišćuje grehe. Međutim, to je tvoja volja. Idi srednjim putem. Ne uzimaj više nego što možeš da poneseš, jer ćeš pasti i neprijatelj će ti se nasmejati. Ako si mlad, uzdrži se. Jednom je đavo predložio pravedniku da skoči u jamu. Ovaj se saglasio, ali ga je Grigorije Bogoslov zadržao. Evo šta ćeš da radiš: ako te prekorevaju – ne prekorevaj; ako te progone – trpi; ako hule na tebe – hvali; osuđuj samoga sebe, pa te Bog neće osuditi, pokoravaj svoju volju volji Gospodnjoj; nikada ne laskaj; prepoznaj u sebi i dobro i zlo; blažen je čovek, koji to zna; ljubi bližnjeg tvog, jer je tvoj bližnji – tvoje telo. Ako živiš po telu, izgubićeš i dušu i telo, a ako živiš po Božijem, spašćeš i jedno i drugo. Ti podvizi znače više nego da neko ode u Kijev, pa čak i dalje, ako ga Bog pozove.’

Poslednje reči oca Serafima odnosile su se na moju želju da otputujem u Kijev, pa čak i dalje, ukoliko on blagoslovi. Uostalom, ja mu nisam otkrio tu želju i otac Serafim je za nju doznao jedino posredstvom dara prozorljivosti, koji je imao po blagodati Božijoj… Zatražio sam da se pomoli za mene, a on je odgovorio: ‘Za sve se molim svakoga dana. Izgradi duševni mir da nikada ne bi bio ozlojeđen i da te niko ne ozlojedi. Bog će ti tada dati suze pokajanja.’ Ponovo je potvrdio: ‘Kad te prekorevaju – ne prekorevaj’, itd.

Na moje pitanje kako da očuvam moral ljudi koji su mi potčinjeni i da li su protivne Bogu kazne koje su, kako se čini, zakonite, on je odgovorio: ‘Milošću i smanjenjem rada a ne ranama. Napoj, nahrani i budi pravedan. Gospod trpi i, Bog zna, možda će još dugo trpeti. Ti učini ovako: ako Bog oprašta, opraštaj i ti. Sačuvaj duševni mir, da se u porodici ni zbog čega ne biste svađali. Tada će sve biti dobro. Isaak, Avraamov sin, nije se ogorčio kad su mu zasipali studence, nego je odlazio. Međutim, kad ga je Bog nagradio strostrukim plodom ječma, počeli su da ga pozivaju kod sebe.’

Upitao sam starca: da li je potrebno da se molimo Bogu za izbavljenje od opasnih situacija? Starac je odgovorio: ‘U Evanđelju je rečeno – Kada se molite, ne praznoslovite… zna Otac vaš šta vam treba pre nego što zaištete od Njega. Ovako, dakle, molite se vi: Oče naš Koji si na nebesima, da se sveti ime Tvoje, da dođe Carstvo Tvoje, da bude volja Tvoja i na zemlji kao na nebu. Hleb naš nasušni daj nam danas i oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim, i ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga. Tu je blagodat Gospodnja. Sve što je prihvatila i prigrlila sveta Crkva, mora biti ugodno za hrišćansko srce. Ne zaboravljaj praznične dane: budi uzdržan, idi u crkvu, moli se za sve. Time ćeš učiniti mnogo dobra. Daruj sveće, ulje i vino u crkvu: milostinja će ti učiniti mnogo dobra.’

Kad sam ga upitao o postu i braku, starac je rekao: ‘Carstvo Božije nije jelo i piće, nego pravda, mir i radost u Duhu Svetome. Ne treba želeti ništa isprazno, a sve Božije je dobro: i devstvenost je slavna, i postovi su dobri radi pobeđivanja duševnih i telesnih neprijatelja. I brak je od Boga blagosloven. I blagoslovi ih Bog govoreći: rađajte se i množite se.Samo što neprijatelj sve zbunjuje.’

Na moje pitanje o duhu sumnjičavosti i o hulnim pomislima, on je odgovorio: ‘Nevernoga ničim nećeš uveriti. To je od samoga sebe. Kupi Psaltir, sve je tamo…’

Upitao sam ga zatim da li neko tokom posta može da jede mrsnu hranu, ako mu škodi posna hrana i ako su mu lekari naložili da jede mrsnu hranu. Starac je odgovorio: ‘Hleb i voda nikome ne mogu da naškode. Kako su ljudi živeli i po sto godina? Ne živi čovek samo o hlebu, nego o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih. Ono, što je Crkva odlučila na Sedam Vaseljenskih sabora, to i ispunjavaj. Teško onome, ko oduzme ili doda i jednu jedinu reč! Šta će lekari reći o pravednima, koji su od istrulelih rana isceljivali jednim dodirom ruke? Šta će reći o Mojsejevom štapu, kojim je Bog iz kamena izveo vodu? Kakva je korist čoveku ako čitav svet zadobije a duši svojoj naudi? Gospod nas poziva: Priđite k meni svi natovareni i obremenjeni, i Ja ću vas odmoriti, jer je jaram Moj blag i breme je moje lako. Međutim, mi sami to nećemo.’

Za sve vreme naše besede, otac Serafim je bio izuzetno veseo. On je stajao, naslonivši se na mrtvački sanduk od hrastovine koji je pripremio za samoga sebe, dok je u rukama držao zapaljenu sveću.

Kod starca su, međutim, dolazili i takvi ljudi, koji ‘nisu tražili pouku, nego su samo želeli da udovolje svojoj radoznalosti’. Tako je jedan sarovski brat uobrazio da se približio kraj sveta i da nastupa dan velikog Drugog dolaska Gospodnjeg. Pitao je i oca Serafima za mišljenje, a starac mu je smireno odgovorio: ‘Radosti moja! Ti imaš mnogo lepo mišljenje o ubogom Serafimu! Zar ja da znam kad će doći kraj ovom svetu i kad će nastupiti onaj veliki dan, u kojem će Gospod suditi živima i mrtvima i svakome dati po delima njegovim? Ne, meni nije moguće da to znam…

Gospod je Svojim prečistim ustima rekao: A o danu tome i o času niko ne zna, ni angeli nebeski, do Otaci Moj Sam. Jer kako je bilo u dane Noja, tako će biti i dolazak Sina Čovečijega. Jer kao što u dane pred potopom jeđahu i pijahu, ženjahu se i udavahu do onoga dana kad Noje uđe u kovčeg, i ne shvatiše dok ne dođe potop i odnese sve, tako će biti i dolazak Sina Čovečijega (Mt. 24; 3639).’ Pri tom je starac teško uzdahnuo i rekao: ‘Mi, koji živimo na zemlji, mnogo smo odlutali od spasonosnog puta. Gnevimo Gospoda i ne čuvamo svete postove; hrišćani sada jedu meso i tokom velike Četrdesetnice, i tokom svakog posta. Sredu i petak ne drže. Crkva, međutim, ima pravilo: oni, koji ne drže svete postove i ne poste sredom i petkom, mnogo greše. Gospod se, međutim, neće do kraja gneviti, nego će nas opet pomilovati. Mi imamo pravoslavnu veru i Crkvu, koja nema nikakvog poroka.’

‘Za svakoga hrišćanina, ispunjenje zapovesti Hristovih je lagano breme, kako je rekao Sam Spasitelj, ali je potrebno da svagda imamo na umu i na ustima Molitvu Isusovu, a pred očima život i stradanja Gospoda našeg Isusa Hrista, Koji je zbog ljubavi prema ljudskom rodu postradao do krsne smrti. Istovremeno, neophodno je da očišćujemo savest ispovedanjem svojih grehova i da se pričešćujemo prečistim Tajnama Tela i Krvi Hristove.’

‘Radosti moja, molim te da zadobiješ smiren duh’, rekao je otac Serafim drugom posetiocu i odmah objasnio: ‘To znači da treba biti sličan mrtvacu ili potpuno gluvom ili slepom u svim patnjama, klevetama, uvredama i progonima jer to neminovno dolazi svima, koji žele da idu putem Hristovim.’

Starčeve besede su se gotovo uvek završavale rečima o nužnosti da se brižljivo postaramo za svoje spasenje, dok ne proće vreme koje je povoljno za to.”

Prepodobni Serafim Sarovski je još početkom prošlog veka rekao: “Mi imamo pravoslavnu veru i Crkvu koja nema nikakvog poroka. Zbog ovih vrlina, Rusija će uvek biti slavna a neprijateljima strašna i nepobediva, imajući veru u blagočešće… i vrata paklena neće je nadvladati.”

Iz istorije Rusije je očigledno da postoji saglasnost između spoljašnje sudbine naše otadžbine i unutrašnjeg stanja narodnog duha. Zbog toga bi trebalo da imamo na umu sledeće: kao što je greh doveo do katastrofe, tako i pokajanje može da dovede do vaspostavljanja Rusije.

Događaji 20. veka su pokazali da svet stoji pred propašću. Neka Gospod svima vama podari odvažnosti da se probudite i da shvatite da su ljudi zalutali u mraku zabluda. Svetu će tada zatrebati neugasivo kandilo – sveta Rusija, jer bez nje ne može da se iščupa iz močvare.

Rusijo, budi onakva, kakva si potrebna Hristu!

Dragi moji, velika je sreća i uteha, ali i velika strepnja, videti da se ispunjavaju obećanja Božija. Danas se ne obistinjuju samo obećanja Samog Spasitelja, nego se obistinjuju i predskazanja ugodnika Božijih – svetih Božijih ljudi.

Zbog svojih velikih sagrešenja, Rusija ide ggutem vatrenog i bolnog očišćujućeg ispitivanja, i to oseća čitava zemlja, vascela Crkva, svaki čovek.

Osobito su teške patnje onih, kojima je Gospod dao da provide sudbinu naroda Božijeg. Tako je i prepodobni Serafim Sarovski patio zbog celog sveta, zbog Crkve, zbog njenih jerarha, zbog svakog čoveka koji je došao kod njega. U molitvi, na mrazu, smrzavajući se na zemlji, u sudbonosnim trenucima života Rusije plakali su i vaspitanici prepodobnog – Hrista radi jurodivi. Međutim, oni su kroz suze obećali da će za nesrećom doći buduće olakšanje.

Svojevremeno, kad je cvetala Divejevska obitelj, odgajena molitvama i trudom prepodobnog Serafima, njen veliki pokrovitelj našao se jednom prilikom u, na prvi pogled beznačajnom, razgovoru. Bio je praznik Roždestva Presvete Bogorodice i on je tada rekao: “Doći će vreme kad će se moje sirotice kao grašak rasuti pored Roždestvenskih vrata.” Niko nije razumeo ove njegove reči. Međutim, 1927. godine, na dan Roždestva Presvete Bogorodice, teška ruka progonitelja spustila se na obitelj i za duži period je zamuknula živa reč molitve Bogu unutar njenih zidina.

Međutim, taj isti prepodobni Serafim je tada – za svoga života – izgovorio i drugu proročku reč o Divejevu. Obećavajući preporod obitelji, on je kazao: “Ne molite, ne iskajte, ne tražite manastir. Doći će vreme kad će vam bez ikakve molbe narediti da budete manastir, i tada nemojte odbiti.”

I to vreme je došlo. U aprilu 1988. svetovne vlasti su neočekivano naložile verujućima da prihvate manastirsku sabornu crkvu Presvete Trojice.

Sada i sam prepodobni hoće da ispuni svoje proročanstvo o njegovom povratku u Divejevo. On za života nikada nije bio tamo, ali je obećao da će njegove mošti otpočinuti u Divejevskoj obitelji, sazdanoj njegovim trudom, a koja se u naše vreme vaspostavlja njegovim molitvama.

Dragi moji, danas se u duhovnom svetu dešavaju značajni događaji. Jedan od njih je zadivljujuće drugo pronalaženje (obretenje) svetih moštiju prepodobnog Serafima Sarovskog. Mučeći se svojim svetim moštima u zatočeništvu tokom punih sedamdeset godina, ugodnik Božiji, prepodobni Serafim, vratio se u Crkvu. Tokom 1920. godine, prilikom zatvaranja Sarovskog manastira, njegov kivot je otvoren i ostaci velikog starca ruske zemlje su iščezli, izgubio im se svaki trag. On je bio izgubljen za nas, ali ga je Gospod sakrio i sačuvao.

Obraćajući se svima nama, svjatjejši patrijarh Aleksej Drugi je u vezi s tim značajnim događajem rekao da je prepodobni Serafim, u dane svog zemaljskog života, početkom 19. veka, bio onaj duhovni plamen što je zagrevao Rusiju, koja je već više od jednog stoleća bila nasilno vođena po putevima rascrkvenjavanja i posvetovnjačenja narodnog života. Njega je početkom 20. veka proslavio čitav narod, i to uoči novih, neviđeno teških iskušenja za zemlju i za Crkvu.

Sada, kad ponovo stupamo u nesrećne godine (iako Crkva nije progonjena, ona mora da tuguje zajedno sa svojim narodom zbog svih njegovih nesreća), ponovo nam se javio i, ako tako možemo da kažemo, vidljivo nam se približio prepodobni Serafim.

Danas, kad se opominjemo zaveta prepodobnog, posebno bih želeo da se setimo njegovog zadivljujućeg, uistinu blagodatnog umeća da se raduje s ljudima. “Radosti moja!” Tim rečima je dočekivao svakog posetioca. U naše vreme, kada su ljudi skloni da u svakom neznancu podozrevaju neprijatelja, suparnika i smetnju, toliko nam je neophodno da se podsetimo da se može i da se mora drugačije odnositi prema bližnjima!

Iz kelije sarovskog starca nijedan čovek nije otišao bez utehe. Nadam se da će on i sada prineti naše molitve pred presto Svemilostivog Spasitelja, i da će se tada ubrzati naše duhovno obnavljanje i iscelenje. Neka podari Bog da svi mi postanemo pričasnici “Serafimovske radosti”!

Osveštavajući rusku zemlju, mošti prepodobnog će se radi poklonjenja mnogih ljudi do februara nalaziti u Aleksandro-Nevskoj lavri. Od februara do avgusta, prepodobni će biti u poseti Moskvi, i boraviće u patrijaršijskom Elohovskom saboru. Do dana pomena prepodobnog – 1. avgusta, njegove mošti će otpočinuti i biti položene da neprestano obitavaju u Divejevskoj obitelji, koju je osnovao sveti ugodnik.

Ako je prepodobni Serafim za života ljubavlju zagrevao posetioce, verujemo da će i sada, sa nekadašnjom blagošću, zagrevati i obolele duše. Samo mu misleno (duhovno) pristupi, i obrati mu se molitvom. Tada ćeš svojim srcem začuti: “Radosti moja, dođi, dođi kod mene!”

Prekrasni starac Serafim ima srce koje, potresno do suza, privezuje neizrecivom vlašću. “On kao velika voštana sveća svagda plamti pred Gospodom, kako svojim proteklim životom na zemlji, tako i svojom sadašnjom odvažnošću pred Presvetom Trojicom”, govorio je voronješki arhiepiskop Antonije.

Upravo u onim vremenima, kada je meću ljudima osiromašila ljubav, kada je u narodu vera počela da se hladi, u blistavom oreolu ljubavi i svetosti pojavio se prepodobni Serafim, sarovski čudotvorac.

Radujmo se i mi, prijatelji moji, što među našim ruskim svetiteljima imamo i tako prekrasnog starca, koji je živeo u slavu Božiju. Danas smo se sabrali da molitveno proslavimo njegov pomen, i iz dubina naših srca uskliknimo: “Veličamo te, veličamo te, prepodobni oče Serafime, i poštujemo sveti pomen tvoj, učitelju monaha i sabesedniče angela.” Amin.

Radio Svetigora

POSTAVI ODGOVOR

*