Без бола нема ни покајања

0

ОКАЈАВАЊЕ грехова и у 21. веку може бити у средњовековном маниру, могло се видети на Светој Гори на празник Преображења кад традиционално стотине ходочасника савладавају 2.030 метара висок успон до врха Атоса. У рано празнично јутро поклонике и планинаре који су се улогорили крај планинске црквице Панагије на хиљаду и по метара изнад мора, изненадио је необичан јахач и његов још необичнији пратилац. Издалека, он је изгледао као да трчкара и склопљених руку моли и посеже за неколико метара удаљеним коњићем на чијем је самару седео калуђер.

Изблиза, слика је била потпуно другачија и несвакидашња. Монах је терао коњића да иде што брже планинском стазицом, а пратилац је стењући ходао за њима руку везаних неколико метара дугим ужетом причвршћеним за самар. Ходочасници у планинарским гојзерицама примереним врлетима Атоса запрепашћено су гледали несрећника у обичним ципелама танког ђона на чијем лицу се јасно видела патња од километарског гажења по оштром камењу.

Забезекнутим посматрачима код Панагије калуђер је објаснио да помаже покајнику који је решио да искупи грехове километрима мучног планинарења иза коњског репа, да би више патио. То је нови пример покајања добровољно одабраном патњом, сличном оној коју подносе малобројни поклоници који крећу босоноги на врх Свете Горе, мада мали број њих савлада то болно испробавање чврстине вере и табана. Они који нису спремни да заврше изранављених ногу, а желе да пате ради прочишћења, често бирају најстрмији, готово вертикалан пут до врхунца гребена Атоса.

Вечерње Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*