Bez čežnje za „jevroremontom“

Eduard Štajner, dopisnik austrijskog lista "Prese" iz Moskve, spada u one evropske novinare koji, i pored neupitnog profesionalizma, teško sakrivaju tugu što se odnosi Evrope i Rusije u poslednje tri godine kreću putem rastuće konfrontacije. Pri tome, on ima vrlo trezveni pogled na ruski "way of life", ne misli da je Moskva u pravu, niti da su sankcije Zapada najbolje što se moglo dogoditi ruskoj ekonomiji.

0

Teskoba Eduarda Štajnera dolazi iz uverenja da su generacije i generacije radile na približavanju Rusije i Evrope, dve strane u konstantnom istorijskom raskoraku, da bi aktuelna generacija evropskih političara grubo pogazila posao vekova.

Proslava Dana nacionalne zastave Rusije (arhivska fotografija)
Proslava Dana nacionalne zastave Rusije (arhivska fotografija)
Moskva nije nevina u tom postupku, ali to Štajner i ne tvrdi, on samo žali što je jedna velika istorijska šansa uništena za neizvestan protok vremena.

Donji tekst se pojavio u subotnjem Spektrumu, podlistku eseja lista Prese, koji na svojim informativnim stranicama, u potpunoj suprotnosti sa stavom zvanične austrijske politike, otvoreno agira za pooštravanje sankcija Rusiji.

Neki od izvora na koje se Štajner poziva u tekstu imaju direktne reference na članke objavljene u nemačkom filozofskom tromesečniku Zeitschrift für Ideengeschichte (Beck Verlag), čije je najnovije izdanje „Ruska jesen“ u potpunosti posvećeno lamentu nad stanjem stvari.

Ali to su „samo“ filozofi, a Štajner je „samo“ ekonomski specijalista, dok je rusko-evropska kriza duboko politička.

Tekst Eduarda Štajnera prenosimo u celosti*

Bez čežnje za Gejropom

Najmanje tri veka je Evropa bila blistavo svetlo prema kome se Rusija orijentisala. Od izbijanja ukrajinske krize rez je potpun: Rusi više niti razumeju, niti poštuju Evropu. I pate, nije im svejedno zbog toga što svoj nekadašnji uzor vide na putu degeneracije.

Kad Rusi u aktu kompleksnog sujeverja odbijaju da se rukuju preko kućnog praga, ne treba se čuditi. Taj koncept „ni napolju ni unutra“, to njima ne sluti na dobro i samo donosi nesreću.

U prvim godinama posle raspada Sovjetskog Saveza, kada se vraćala privatna svojina i kada su se raspadali „komunalki“ (stanovi s više porodica), imati „četiri vlastita zida“ je postalo ostvarenje sna, kraljevsko uživanje ponovo osvojene privatnosti.

Kolektivno, ono što je počinjalo ispred vrata privatnog stana, nije interesovalo nikoga i u skladu s tim je propadalo. Unutra, međutim, u stanu, sve je blistalo, renovirano po vrhunskim, dostupnim standardima. Taj fenomen je imao i ime, zvao se „jevroremont“. Od Kalinjingrada do Vladivostoka, kad bi Rusi kretali u renoviranje stana, govorili su „jevroremont“, iliti „renoviranje na evropski način“.

Evropska referenca nije bila slučajna. Stari kontinent se tada, u odnosu na unutarrusku nesposobnost i haos, pojavljivao kao mlad, dinamičan, moderan, okrenut budućnosti – ukratko: nedostignuti uzor postsovjetske Rusije.

„Kao protivtežu neuređenim ulicama punih rupa, Rusi su pokušavali da barem kod sebe u stanu urede svoju privatnu, unutrašnju Evropu. Zapadna Evropa je bila središnica, tačka u kojoj su se sekle linije perspektive, centar ka kome se težilo, od koga se učilo, ideal važniji od vlastitog postojanja i vlastite zemlje“, kaže književni i pozorišni autor iz Kalinjingrada Jevgenij Griškovec.

Sve to zvuči danas kao sećanje na daleku prošlost. Dve i po decenije kasnije, malo je ostalo od ruske zaljubljenosti u Evropu. Dve i po decenije kasnije je Evropa u Rusiji diskreditovana više nego ikada pre. Pri tome, nije tu ruski čovek izgubio osećaj za realnost, zna on da na Starom kontinentu i dalje većina stvari bolje funkcioniše nego kod kuće na Volgi.

Kako je cigla „jevroremonta“ pala Evropi na glavu

Stvar je u tome da Rusi više ne prepoznaju Evropu zbog načina na koji se razvila u poslednjih dvadeset i kusur godina. Divljenje je zamenjeno razočaranjem. I naravno, kao što to obično biva u Rusiji, osećaj razočaranja se izlio u arogantnu šalu o „Gejropi“. „Gej-Evropa“ je novi termin za novi pogled na stanje stvari, u kom je Zapad izjednačio homo- i heteroseksualnost i u nastavku pokušao da taj novi poredak silom nametne Rusiji.

Put od „jevroremonta“ do „Gejrope“ bio je kratki skok. Gubitak ruskog poštovanja prema Evropi delimično je uzrokovan aktuelnim sporom oko Krima, delom je posledica sankcija, odnosno ruskog embarga na uvoz zapadnih agrarnih produkata. U zajednici sa padom cena nafte, te akcije su dovele do tačke preloma u ekonomskim odnosima. Trgovina sa Evropom je osetljivo oslabljena, zapadni stručnjaci napuštaju Rusiju.

Prema statistikama ruske firme „Juniti“, specijalizovane za posredovanje između tržišta rada Rusije i Evrope, broj ruskih firmi koje zapošljavaju strane eksperte opao je u poslednje tri godine sa 30 na pet odsto. Zbog drastičnog pada rublje u istom periodu, srednja klasa putuje u Evropu ređe nego ikada pre. Prekid kontakata ne može biti slikovitiji.

Sam proces otuđivanja je, međutim, počeo mnogo ranije. Udaljavanje od Evrope teče već najmanje 15 godina, „tačno od momenta kada postaje uticajnija grupa bivših oficira KGB-a oko Vladimira Putina“, piše Ljev Gutkov, šef vodećeg ruskog instituta za ispitivanje javnog mnjenja Centar „Levada“ u sociološkoj analizi pod naslovom „Rusi više ne vole Evropu“.

Ako je 1997. godine 71 odsto Rusa sebe doživljavalo „Evropljanima“, 2008. je takvih bilo još samo 21 odsto. Orijentacija javnog mnjenja ka Evropi bivala je sve slabija, da bi u proleće 2014. bila „praktično na izdisaju“, piše Gutkov.

Zašlo sunce na Zapadu

To je tim neobičnije ako se uzme u obzir da Evropa nije samo u prvim postsovjetskim godinama, već praktično stotinama godina bila modelirajući horizont prema kome su Rusi dizali pogled.

Ta ljubav je znala da poprimi neobične forme, ali je uvek bila prisutna. Ponekad u obliku takmičenja, kao, na primer, pod sovjetskim diktatorom Staljinom, čiji je moto „Evropu stići i prestići“ bio ugraviran na mašinama sovjetskih fabrika kao skraćenica DIP (dognat i peregnat). Tek se u odnosu prema Evropi, koja je fungirala kao „čarobno ogledalo“, formirala ruska nacionalna kultura i postajala svesna same sebe, kaže Gutkov.

Još od vremena cara Petra Velikog, Rusija je gledala Evropu kao primer kako se treba razvijati. Napraviti Rusiju Evropom je, in nuce, bio program njegovih reformi oko 1.700. godine, decenijama pre nego što je carica Katarina Velika, poreklom Nemica, masovno naselila Nemce u Rusiju i istovremeno proglasila Rusiju „evropskom silom“.

Istina, „evropeizacija Rusije je bila oktroisana odozgo i prihvaćena samo kod obrazovanijih slojeva. Sto kilometara van Moskve nisu danas još stigle ni reforme Petra Velikog“, kaže ruski književnik Viktor Jerofejev.

Tačno. Ljubav prema Evropi bila je fenomen kulturnih elita carske Rusije, kasnije srednje klase koja se formirala sa propasti Sovjetskog Saveza, definisala se kroz evropski identitet, putovala u inostranstvo, gledala i učila.

Oni su u Rusiju donosili evropske standarde: kako se brinuti za red svakodnevice, kako gajiti dobre navike, između ostalog i da se ulica prelazi na „zebri“, a da semafor ima bitnu ulogu u tom aktu. Stotinama godina je Evropa bila ne samo primer već i partner prema kome se ruski čovek formirao.

Nigde to nije jasnije došlo do izražaja nego sredinom 19. veka, kada su se u Rusiji do kosti sukobili takozvani „slavofili“ sa takozvanim „zapadnjacima“. Spor se vodio oko dve široke teme: prvo, da li je Rusija u svom razvoju ispred ili iza Evrope, i drugo, ko je od njih sačuvao antičko nasleđe i hrišćansku veru – dva stuba evropske civilizacije – u čistijoj formi.

Ogledalce, ogledalce, ko je najmudriji na svetu…?

Svakako, posmatrati Evropu kao čarobno ogledalo nije za Ruse prošlo bez negativnih posledica po njihovu samosvest. Ako misliš, čak i ako to uvek ne pokazuješ, da je neko uvek bolji od tebe, to te, hteo – ne hteo, suočava sa vlastitim nedostacima.

Taj subjektivno pojačan doživljaj vlastite „zaostalosti“ stvorio je potrebu za takmičenjem i prestizanjem. Afekt iz koga se hranila takva potreba bio je osećaja niže vrednosti, koji su Rusi povremeno kompenzovali kroz osećaj moralne superiornosti. Reklo bi se, dizali su nos!

Gutkov: „Idealizovanje Evrope je često prelazilo u strah da Evropa ugrožava opstanak ruske kulture.“

Najkasnije od masovnih demonstracija posle parlamentarnih izbora 2011, kada je okretanje od Evrope dostiglo prvi privremeni vrhunac, problem je postao akutan. Do tada je Putin „zaista verovao da na Zapadu ima prijatelje“, objašnjava Jerofejev.

Vladimir Putin (arhivska fotografija)
Odgovor koji je usledio s ruske strane bilo je ciljano diskreditovanje Evrope svim sredstvima državne propagande. Proces udaljavanja doživeo je sledeći vrhunac u konfrontaciji uoči i za vreme Olimpijskih igara u Sočiju početkom 2014. Premda do razlaza nije direktno došlo zbog stava prema homoseksualnosti, ta tema je postala simptom raskola.

Pri tome je Zapad svom silom uleteo u Putinovu klopku. On nije „zabranio“ homoseksualnost, samo je doneo zakon koji zabranjuje „propagandu netradicionalnih seksualnih odnosa među maloletnicima“. Čak i tako, mogao je biti siguran da će se vrisak na Zapadu čuti do neba. Sa svoje strane, može biti da je potcenio mogućnost bojkota Olimpijskih igara.

Jedan cilj je definitivno postigao: da vlasiti narod, u gustoj formaciji, postroji iza sebe kao retko kad.

Sveukupno, ovo je slika koju Rusija ima o današnjoj Evropi:

1. Tradicionalna porodica se sistematski uništava, između ostalog kroz homoseksualnost.

2. Prihvatanjem velikog broja izbeglica, Evropa bez otpora dopušta uništenje vlastite kulture.

3. Od početka 20. veka, Evropa se nalazi u konstantnom procesu propadanja.

4. Evropa je proračunata i hladna, Rusija spiritualna i emotivna.

5. Evropa istovremeno mrzi i boji se Rusa.

6. Evropa je politički korektna, ali podla i prevrtljiva.

Ruski put = Put-in

Ne čudi što je pooštravanje odnosa sa Zapadom proteklih godina išlo ruku pod ruku sa jakim porastom patriotskog ponosa kod Rusa, piše Gutkov. Taj ponos se ispoljava uglavnom kroz žaljenje i tugu što je njihov nekad blistavi uzor pao tako nisko. Ono što je pre nekoliko godina delovalo tako atraktivno, sad je još samo dostojno sažaljenja.

Ono što Ruse iritira jeste evropski stil života. Ne u smislu što je on takav kakav jeste, već što se on – zajedno sa Sjedinjenim Državama, od kojih Evropa, na veliku žalost Rusa, nikako da se emancipuje – propagira i nameće čitavom svetu. Rusi nisu imali ništa protiv kulturnog transfera, oni su hteli uvoz evropskog „stila života“. Ali samo ono za šta su verovali da im je potrebno, u tempu koji je njihov „stil života“ mogao da integriše i probavi. Međutim, kulturno misionarenje? Ne dolazi u obzir.

Čak su i intelektualci kao Griškovec otišli na distancu prema Evropi. U tekstu napisanom za jedan nemački filozofski časopis, on definiše suštinu problema: „Od kada je Evropa digla ruke od vlastite kulture, ona se više ne može voleti.“

Ako se pogledaju poslednja ispitivanja javnog mnjenja Centra „Levada“, čak 55 odsto ispitanika je prošle godine plediralo za „poseban ruski put“. U 2013. godini to je tražilo samo 37 odsto Rusa. Pre tri godine se 31 odsto Rusa opredelilo za „evropsku civilizaciju“, prošle godine samo 17 odsto.

„Niko ne zna koji bi bio ‘vlastiti put’, glavno da je vlastiti“, kaže Gutkov. Za sada, „vlastiti put“ se ograničava na podizanje barijere prema Zapadu i na – Putinov put.

RTS

POSTAVI ODGOVOR

*