Без извињења и две деценије од бомбардовања

0

На данашњи дан, пре тачно две деценије, након низа спорних покушаја и понуда међународне заједнице да се реши косовска криза, из базе у Авијану полетали су први авиони који су и наредних 78 дана бацали бомбе по војним и цивилним циљевима широм земље.

Истовремено, из команде НАТО-а из дана у дан стизала су „објашњења“ да је свака људска жртва, уништена болница, школа, мост, медијска кућа… само – колатерална штета.

Војна интервенција на СРЈ почела је 24. марта око 19:30, по наређењу тадашњег генералног секретара НАТО Хавијера Солане, а влада у Београду исте ноћи је прогласила ратно стање.

Првих дана, земљу је надлетало 70 борбених авиона, а њихов број се временом повећавао тако да је било и до 400 полетања дневно.

Према подацима стручњака из Србије, до 10. јуна забележено је 18.168 авио полетања, из НАТО базе наводили су да их је било 38.004, од тога 10.484 ватрених дејства, док су остало била извиђања, летови танкера, авакса …

Напади на СРЈ вршени су са бродова у Јадрану, из четири ваздухопловне базе у Италији, а неке операције извршавали су и бомбардери који су полетали из база у Западној Европи, па и из САД.

За све ове године, од појединих званичника могло чцути да изражавају жаљење због колатералих жртава, али не и извињење, јер се интервенција алијансе и даље карактерише као оправдана.

Бројни званичници, међу којима је и стални представник Русије у ОЕБС-у Александар Лукашевич упозоравају да је уз последице које је СРЈ поретпела највећи проблем тај што поука није извучена, што и даље постоји пракса примене „двоструких стандарда“ и једностраног и селективног тумачења норми међународног права.
Фото Д. Миловановић

Одлуком о тој војној интервенцији на СРЈ, сматрају бројни критачари одлуке која је донета без сагласности УН, успостављен је модел за интервенције и у Авганистану, Либији, Сирији, Ираку, Сомалији, Јемену, Малију и што је још горе, крај се не види – најављују се нове у Венецулели, Никарагви, Куби, Ирану…

Према наводима дипломата, интервенција је допинела и порасту нуклеарног науоружања, јер су се мале и средње земље уплашиле да такође могу постати жртве.

Обарањањем Ф 117, РВ и ПВО СРЈ су у првих пет дана НАТО агресије, током које је бачено или лансирано 19.000 тона бомби и ракета, изненадили америчко ратно ваздухопловство.

„Невидљива“ летелица Ф 117, коју радари не могу да примете и која је симбол моћи и неуништвиости америчке технологије, завршила је у њиви код Буђановаца.

Према проценама војних стручњака, из 2016. године, бомбардовање СРЈ, без сагласности Савета безбедности УН, коштало је НАТО око 43 милијарде долара и била је једна од пет најскупљих интервенција, међу којима су и рат против тероризма, уследио након 11. септембра, и онај у Вјетнаму.

Током тих 78 дана уништено је око 50 одсто производних капацитета земље, углавном у Србији.

Британски стручњаци су укупну штету проценили на милијарду долара, а домаћи на 30 и више милијарди.

Према домаћим подацима страдало је више од 2.500 људи, а рањено пет пута више.

Хјуман рајтс воч наводи да је број жртава био између 488 и 527, и то у Србији 201, на КиМ између 278 и 317, а у Црној Гори осморо, док Фонд за хуманитарно право, наводи да је убијено 454 цивила и 300 припадника оружаних снага.

Покушају да се избегне бомбардовање и реши косовска криза претходила су три скупа и три неискене понуде међународне заједнице.

Били су то процес у Рамбујеу, конференција у Паризу и јасан разговор Холбрука и Милошевића – којим је председнику СРЈ поручено да, ако не прихвати папир који се стави пред њега, Солана ће дати знак и авиони полетети из Авијана.

Лествица захтева, како је рекла и Медлин Олбрајт, подизана је свакодневно, што је био и циљ такозване „међународне заједнице“, како сведоче учесници ових преговора у име српске стране, да би се Милошевић оптужио да није прихватио споразум.
Фото Н. Фифић

Према наводима Владислава Јовановића, амбасадора СРЈ при УН, идеја о бомбардовању већ тада је била је стара десетак година, и датирала је од времена када је амерички сенатор Боб Дол у Приштини обећао независност.

Први човек САД Бил Клинтон делегацији америчких Срба рекао је да оно што је дато Милошевићу ни он не би потписао, али и то да би прекид напада довео у питање кредибилитет НАТО-а, САД и његов.

Слично је поновио и Хенри Кисинџер.

Годину дана касније стигла је нова потврда из Стејт Департмента од портпарола и једног од главних сарадника Медлин Олбрајт, Џејмса Рубина, да је одлука бомбардовању већ раније донета.

„Стварна намера САД била је да започне рат у који ће увући Европу, руководећи се циљем да се делегација СРЈ доведе у положај да просто не може да потпише документ… да се Срби морају учинити одговорним како би се прешло у војну акцију“, рекао је Рубин.

Бомбардовање је завршено 10. јуна.

Дан раније, представници ВЈ и НАТО потписали су у Куманову Војно-технички споразум, којим је прецизирано повлачење снага ВЈ са Косова и улазак у покрајину међународних војних трупа.

Те прве трупе, које је чинио 37.200 војника Кфора из 36 земаља, ушле су на КиМ 12. јуна.

„НИКО НИЈЕ РЕКАО НЕ“

У бомбардовању Србије учествовало је 19 земаља НАТО, а упркос томе што је било очигледно да је реч о надмоћном противнику, српска војска је пружила завидан отпор, сви су били спремни да изврше задатке и нико није рекао „не“, рекли су за РТС команданти Ратног ваздухопловства и Противваздушне одбране (РВ и ПВО) Дејан Васиљевић и Тиосав Јанковић.

Пуковник Тиосав Јанковић, командант 250. ракетне бригаде, један је од оних који су 2. маја 1999. оборили америчког ловца Ф-16.
Фото И. Маринковић

„Тог 2. маја смо тражили и пронашли циљ, лансиране су две ракете. Сви индикатори су показивали да је реч о успешном гађању, а касније смо од стране претпостављених сазнали да један непријатељски авион тражи помоћ и да је пао у рејону планине Цер. Спасилачки тимови НАТО-а су пронашли и евакуисали свог пилота са територије Србије, а делови обореног авиона и данас се налазе у нашем Музеју ваздухопловства“, испричао је пуковник Јанковић.

Касније се сазнало да је реч о пилоту Дејвиду Гофену, команданту ескадрона који је данас командант америчког Ратног ваздухопловства.

Пуковник Јанковић каже да је појава непријатељских ваздухоплова значила безусловну обавезу да им се супротставе без обзира на дисбаланс у односу снага.

„То је наших неких пет минута када човек треба да дâ све од себе без обзира на све околности. Наша је била професионална, патриотска, људска обавеза да будемо на ватреним положајима, да покушамо да урадимо што више и што боље“, рекао је Јанковић.

Пуковник Дејан Васиљевић, командант 98. ваздухопловне бригаде, чија је јединица имала највише борбених летова 1999. године, каже да су у окружењу бројчано и технички надмоћнијег непријатеља наши пилоти успешно извршили постављене задатке, а то је пре свега била помоћ копненој војсци.

У трци са временом да се задатак изврши и преживи, пуковник Васиљевић истиче да су наши пилоти морали да лете на екстремно малим висинама и екстремно великим брзинама.

„Сви смо били на једном истом задатку у веома сложеним условима, за врло кратко време припрема ваздухоплова, припрема наоружања ваздухоплова, мењање у ходу тактике употребе ваздухоплова који изводе задатак и оно што је мени остало у сећању је да тада нико није рекао не могу, нећу, нико није отишао на боловање, сви смо били спремни, неки су хтели и више пута да иду на задатке, једностанво тај дух и жеља да се брани земља била је јача од свега“, рекао је пуковник Васиљевић.

Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*