Биљана Митриновић: Форсирање Путина

0

Иако се чини да су Алепо, Рака и Мосул најважније линије фронта у хибридном рату Запада и Истока, а сателити великих сила мере сваки покрет на Блиском истоку, главни рат ипак се води далеко иза ових линија фронта – унутар готово сваке од утицајних западних држава између заговорника старог глобалистичког света и њихових противника. Чудно је како се међу представницима номенклатура тешко примећује да борба на тој линији фронта може да се заврши и стварањем новог „новог светског поретка”.

ПРЉАВИ ХАРИ: Пре месец и по дана шеф Пентагона Ештон Картер јавно је направио омашку на коју је лако било одговорити: оптужио је Русију да нарушава међународни поредак, да руковођена „погрешним амбицијама и прикривеним страхом покушава да се представи као светска сила”. У тој изјави је било толико несвесног непристајања на чињеницу да се свет мења и арогантне уверености да Америка вечно може да изручује бомбе где и када јој се прохте и да је то поредак који се не доводи у питање.

А онда је Русија, коју у Вашингтону и даље називају регионалном силом, постала тема унутрашњих подела. Хилари Клинтон је свом противкандидату наметнула кампању која га „туче” на фону Путинових наводних жеља и агресивних аспирација. Изборни штаб Клинтонове је проценио да више изгледа на успех има повезивање Трампа са Непријатељем број 1, који је завукао руку у амерички трбух, него било какво правдање. Данас могу да те хакују вешти хакери с било које тачке у свету, али није уобичајено да једна „регионална сила” буде главна тема избора највеће силе на свету. Тако је Путин постао та унутрашња линија фронта око које се дели Америка, и та линија је важнија од сваке коју Америка држи у свету.

И ЏЕНТЛМЕНИ ВАРАЈУ: По истом принципу, изгубивши неприкосновене позиције у Сирији, али и на целом Блиском истоку, а не признајући то, Американци су организовали офанзиву на Мосул, како би потерали џихадисте према Сирији, да макар отежају другима, ако већ не могу да буду владари ситуације. Прекомпозиција међународног поретка настаје можда чак не толико због тога што Русија јача, колико због тога што Америка слаби, а да многи који је воде нису свесни зашто им се то догађа. Јер није се Американцима случајно и ни из чега догодила оваква кампања препуна јада и једа. Као што ни џихадисти нису тек тако изронили из пустињског песка и почели да одрубљују главе недужним људима које су пре тога обукли у гвантанамовске наранџасте комбинезоне; као што ни Путин није једног јутра само устао и одлучио да пошаље „сухоје” у Сирију.

У таквом потресу углавном сви корпоративни медији су на страни Клинтонове и звуче неуверљиво када кажу да је „без преседана” што Трамп у последњој телевизијској дебати није пристао да каже да ће признати резултате избора. Непризнавање избора постало је заправо његов најјачи изборни адут, јер 41 одсто бирача у САД верује да ће он бити покраден, што значи да управо толико људи нема поверења у политички систем и није спремно да поверује да ће он провести поштене изборе.

ЕВРОПА СЕ БУНИ: ЕУ, због саме своје компликоване структуре, већ срља према ивици распада, јер је дириговани мигрантски талас учинио своје. Целе групе чланица ЕУ толико се гласно буне против централизоване команде да је немогуће донети заједничку одлуку. Не успевајући да наметне пооштравање санкција Русији, а покушавајући да се опорави од политике „отворених врата”, Меркелова примењује исту стратегију као Клинтонова: користи политику према Путину као окосницу предстојећих савезних парламентарних избора. Зато после већ завршеног самита у Бриселу, заједно са британском премијерком Терезом Меј, говори како ЕУ спрема санкције против Русије и Сирије иако је само који сат раније Европски савет водио жучну расправу јер Аустрија, Италија, Мађарска, Словачка и још неке чланице не желе више да подносе економску штету због кажњавања Русије. То чак не жели ни Меркелин коалициони партнер и на изборима њена главна противница – Социјалдемократска партија (СПД) Немачке са утицајним канцеларкиним потпредседником Зигмаром Габријелом и шефом дипломатије Франк Валтером Штајнмајером, који се већ месецима супротстављају заоштравању односа са Русијом. Ту линију фронта у Немачкој нарочито исцртава „Шпигл”, отварајући прљаву кампању против СПД-а.

За Европљане би можда било мудро да погледају шта чини Велика Британија која је кроз историју често предњачила у предвиђању глобалних догађаја. Док премијерка и неодмерени шеф дипломатије Борис Џонсон оштре копља на Русији, британска краљица Елизабета, као врховни поглавар Англиканске цркве је управо из Лондона испратила патријарха Руске православне цркве Кирила. Многи верују да круна, угостивши руског патријарха, настоји да иде у сусрет догађајима, као што је учинила провозавши у краљевској кочији кинеског председника Си Ђинпинга, после чега је Британија, на ужас Вашингтона, постала чланица Азијске инфраструктурне инвестиционе банке, на чијем је челу Кина и која је пандан Светској банци.

Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*