Бисерко: Покушавају да створе савез православних земаља

0

Соња Бисерко, председница Хелсиншког одбора за људска права, у интервјуу за Н1 Сарајево рекла је да се покушава створити савез православних земаља. Ревизија и национализација историје су постали тренд, додала је.

(Са Соњом Бисерко је разговарао Никола Вучић, Н1 Сарајево)

Ових смо дана видели како се антифашизам слави у региону и који су то све политички функционери из владајућих структура, али и опозиције пригрлили – барем декларативно – антифашистичко наслеђе као своје. У Бањалуци је Дан победе обележен маршом “Бесмртнога пука”, у Сарајеву “Маршом антифашиста”. Можете ли прокоментарисати изјаве овдашњих политичара, на пример Милорада Додика, који је недавно казао како рехабилитација фашизма поприма застрашујуће размере?

„Kада говоримо о антифашизму, онда морамо да раздвојимо то у две категорије. Једну категорију која заиста то мисли и осећа и која је све ове године пружала отпор, и наравно ову другу – коју су присвојиле политичке елите у региону, а које то више политизују и то заправо из неког разумевања да је то ипак вредност коју Европа тражи. У крајњој линији, то јесу вредности на којима је основана савремена Европа. Мислим да то није довољно искрено када је реч о политичким елитама, али важно је да су се на то осврнули. Али има ту и доста подвале: када се ради о појединачним изјавама као ова Милорада Додика, ту он пре свега мисли да је у Хрватској победио фашизам и да је то контрареволуција. Та парадигма је остала и данас у медијској пропаганди и односи се на Хрватску. Односи Хрватске и Србије никад нису били на нижем нивоу. Наравно, Србија се ту пре свега осврће на Други светски рат, где они тим ратом пре свега упиру прстом на Јасеновац и тако ратове 90-их третирају као својеврсну праведну освету“.

У једном интервјуу 2012. рекли сте да је финална стратегија Београда то да се Република Српска трајно третира као ратни плен. Ево, пет година касније, може ли се говорити о нешто другачијој политици? Kако коментаришете политичку везу Београда и поменутог ентитета?

„Kада говоримо односима према РС-у, онда можемо да се осврнемо на то шта говоре поједини политичари који су сада на власти. То је пре свега стратегија српске елите генерално, не само политичке, а то је да се Република Српска третира као ратни плен. Чули смо и одлазећег председника да он подржава Босну, али да је она дисфункционална. То треба да се све смести у актуелни међународни контекст, што значи да све те турбуленције инспиришу регионалне лидере, наравно и у Србији, да је само још питање времена када ће се Босна распасти. У том смислу рекла бих да тај контекст погодује тој врсти илузија и, наравно, ту је улога саме Русије када је реч о Србији и Републици Српској, и другим православним ентитетима која има једну одговарајућу тежину. И друго, српска страна је од самог почетка и данас све више, третирала рат у Босни као ослободилачки рат Срба. У том се смислу може тумачити све остало што се односи на рат, пре свега на Сребреницу и негирање учешћа Србије у том рату; на неки начин пребацивање и одговорности само на Србе у Босни и та њихова криминализација до краја је сасвим неправедна, као и пресуда Међународног суда правде који је одговорност за геноцид у Сребреници пре свега пребацио на босанске Србе, који то нису могли урадити без логистичке подршке Београда. То јако компликује односе у Босни и Херцеговини, и наравно читав тај процес помирења два народа“.

Историјски равизионизам чини се као једна од темељних карактеристика овдашњих држава. Немојмо заборавити колико се напора улаже у то да се национализам одржава на снази – кроз образовање пре свега. А дотакнимо се и преименовања назива улица, али и школа. Неки су интелектуалци издајом Сарајева оценили именовање једне основне школе у сарајевском кантону по Мустафи Бусулаџићу. Kако гледате на ово?

„Ради се о национализацији историје, која наравно добива размере које су просто историјски нетачне. У тој есенцији антикомунизма који је свугде присутан се заправо историја национализује, и – наравно – фашистички се покрети са свих страна утемељују као део новог идентитета. Тако у Србији четници добијају примарно место, а партизани се маргинализују. У односу на регион и на свет, јако се инсистира да су Срби учествовали у партизанском покрету, а на унутрашњем плану су четници ти који добијају пажњу и најприсутнији су у јавном простору, у школском систему, медијима и слично. Kод нас у Србији чак се иде на ревизију Првог светског рата и то полазећи од актуелног политичког тренутка, што значи да желе да дају што већу улогу Русији и заправо се инсистира на том пријатељству – историјски гледано, што наравно не одговара чињеницама. А то је тренд који Русија подупире, ослањајући се на православље и тиме се покушава створити савез православних земаља на Балкану јер Русија је ту добила вакуум који је остао испражњен након што су се Америка и Европска унија повукле одатле, што је било једноставно Русији да добије пажњу без великих улагања. Све је то базирано на тој фрустрацији, на тзв. понижењу, како се ти народи осећају. Ревизија историје је тренд који је захватио сва постсоцијалистичка друштва, а национализација историје постаје очит проблем. Углавном се рехабилизују фашистички ликови, групе и у том смислу је десница добила огроман простор у свим тим земљама“.

Вратимо се пар месеци унатраг и вести о одбијању захтјева за ревизију пресуде по тужби Босне и Хереговине против Србије за геноцид пред Међународним судом правде у Хагу. Ви сте говорили о томе, и то сте, уочи свега овога, казали како “главно је питање да ли ће ревизија бити прихваћена или не”. И није била.

„Ради се о томе да бошњачка страна није приступила озбиљно том питању. Десет година су имали да се припреме, да припреме нове доказе којих има, а било их је онда кад је тај процес текао пред Међународним судом правде. Међутим, тих десет година углавном се ништа није радило. То је постало актуелно пре неколико месеци или годину дана, што није довољно да се припреми један тако озбиљан процес. Очигледно да у самом бошњачком корупусу су постојала различита мишљења о томе да ли је то потребно или не. Мислим да ни Међународна заједница није била наклоњена томе. Сматрам да је то била морална обавеза бошњачке елите. Вероватно ту не би дошло до великих промена, али је то била могућност да се обелодане доказе који су остали затворени за ширу јавност током процеса пред Међународним судом правде. Наравно ту имам пре свега у виду бројне пресуде које су донесене пред Међународним кривичним судом, а које осветљавају улогу Србије и Београда у рату у Босни и Херцеговини, пре свега је то та копча с војском и МУП-ом. Пропуштена је прилика и суђењем Kараџићу и Младићу да се на један озбиљнији начин користи то суђење како би се јавности овде предочио карактер и шта су били узроци и последице свега тога. То се углавном претворило на тржиште жртвама са свих страна, и сви су се у ту улогу жртве из које не може ово да се уради, поготово када је у питање отварање питања властите одговорности. У том смислу је Србија наравно отишла најдаље, с обзиром на то да њена је одговорност је највећа кад је у питању БиХ. И уопште, њена улога у региону је проблематична зато што Србија није успела дистанцирати се од Милошевићеве политике. Ми нажалост имамо јаку тенденцију да се Милошевић рехабилитује и да све што се односи на њега да се сагледава у повољнијем светлу. И поново се оживљавају оне тезе да је Запад одговоран за распад Југославије и да су Словенија и Хрватска, па и Бошњаци да су одговорни за распад Југославије. У том смислу јавност је преплављена таквим тезама и интерпретације кроз медије и публикације, а то је највећа опасност јер тиме се заправо стварају нове генерације које то усвајају без великог увида и знања. Тиме се стварају нове тензије у региону. Нисам очекивала од генерација које су учествовале у рату да дођу у позицију да признају шта се радило и да признају своју одговорност, али сада је највећи проблем како ће се према томе односити нове генерације“.

 

 

Н1 Сарајево

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*