Бивши заменик шефа ЦИА за Балкан: Време за поделу Kосова

0

Вучићева влада прво би требало да обавести ЕУ и Приштину да обуставља учешће у бриселском процесу, пошто после три године и непрекидног опирања косовских Албанаца и даље није постигнут значајан напредак, пише бивши високи званичник ЦИА Стивен Мајер за „Недељник“.

Даље, Београд мора да јасно стави до знања да је Србија вољна да се упусти у преговоре, те да ће то и урадити, тек када се успостави нови, ефикаснији оквир. Приштина ће осудити овакав став и апеловати на ЕУ и САД да изврше притисак на Србију. Али једном када Београд преломи, не сме да устукне. Нови приступ мора да се неизоставно позабави питањем суверенитета.

Протекле су скоро три године откако је потписан Бриселски споразум, а и више откад су Београд и Приштина започели преговоре о проналаску решења за проблем Kосова. Бриселским договором до сада није постигнут нарочит успех, а мали прогрес који је начињен углавном се тицао тривијалнијих питања — попут телекомуникација — која немају претераног утицаја на срж проблема. Али, из пуког очаја, те „мање“ проблеме влада у Београду третирала је као огромна достигнућа. Уколико се преговорима и даље буде приступало као низу техничких питања, мало је вероватно да ће се икада догодити неки значајан напредак на пољу истински важних проблема. Није згорег поменути, на пример, да никаквог помака нема ни у успостављању Заједнице општина са српском већином на Kосову због косовске непопустљивости.

Бриселски споразум и даље представља неуспех, баш као и сваки други покушај од 1999. године да се пронађе праведно и исправно решење. Попут тих других напора, и овај је пропао због питања политичке легитимности, а сувереност и ауторитет махом су игнорисани. Док се њима не буде приступило на одговарајући начин, било какав помак на Kосову, уколико га уопште и буде било, неће бити од великог значаја.

Kосовски Албанци на све гледају из перспективе да ће Срби учинити шта год да угоде Европској унији, а да Приштина може себи приуштити неумољивост јер је време на њиховој страни. Приштински лидери сматрају да уживају подршку Запада, нарочито САД, те да Србија никада није, нити ће имати предност. На ширем плану, Приштина је у праву. Вучићева влада с таквом је одлучношћу решила да олтару Европске уније као жртву принесе Kосово, да је званични Београд одмах Србију бацио у дефанзиву. Београд каже и да Срби никада неће предати Kосово. Али, мало-помало, управо се то догађа.

Сваки покушај нормализације односа од 1999. пропао је првенствено зато што нису решена фундаментална питања. Сваки прошли напор заснивао се на покушају да се обе стране задовоље запетљаним, компликованим, неефикасним и комплексним шемама. Дуго очекивани Ахтисаријев план 2007/8. пропао је баш као и Тадићев план у пет тачака из 2012. године, који је требало да унапреди Ахтисаријев. Предлог Београда да се на Kосову успостави „значајна аутономија“ уколико покрајина остане у саставу Србије, Приштина је сместа одбила. Међународни суд правде 2010. године утврдио је да једнострана декларација о независности Kосова није повредила међународно право. То није био само још један неуспех за Београд, већ жестока срамота коју су Срби сами изазвали својом несмотреном, будаластом стратегијом. Премијери Ивица Дачић и Хашим Тачи 2012. године отворили су питања у вези са трговином, царином и факултетским дипломама са циљем да покрену конкретније преговоре. Тај покушај такође је пропао.

У последње време, пристанак Владе Србије на „техничке договоре од дна ка врху“, које се од Београда захтевају бриселским процесом, није дао ништа боље резултате. Београд је, у суштини, прећутно предао сувереност, а да заузврат није добио ништа. Да разјаснимо, кад год би Београд предао надлежност над мањим „техничким“ стварима, предао је сувереност — а то је једнако повреда српског устава и штета на рачун српских националних интереса. Иронија је да је премијер Вучић 2015. изјавио да се Устав неће мењати, а да владина стратегија непрекидно подрива уставне принципе српске суверености над Kосовом. Једини српски политичар који је истакао да је време да се коначно центрирају важна питања јесте Слободан Самарџић; он је 2008. предложио поделу Kосова дуж етничке линије. Његова идеја наивно је одбачена.

Сједињене Америчке Државе и поједине чланице Европске уније врше огроман притисак на Београд да „нормализује“ односе са Приштином, а прећутна сагласност Србије награђена је отварањем правних тековина ЕУ. Рећи „нормализација односа између Београда и Приштине“ звучи као да је реч о споразуму између две суверене државе. То, барем јавно, није оно што Београд жели, али свакако је у складу са тежњама Приштине. Ипак, пристати на „техничке“ одредбе Бриселског споразума није једини начин на који би се могли нормализовати односи, умирити ЕУ, а и даље служити српским интересима. После скоро три године махом јалових преговора и напетих односа са Приштином, време је да Београд крене другим путем.

Али на том другом путу не смеју се поновити пропали покушаји да се преговара о „техничким питањима“. Уместо тога, неопходно је да Вучићева влада — која само што је отпочела нови мандат — развије стратегију која ће се фокусирати на озбиљна политичка питања, уместо да почне од оних мање важних. У њима је, најзад, срж проблема.

Вучићева влада прво би требало да обавести ЕУ и Приштину да обуставља учешће у бриселском процесу, пошто после три године и непрекидног опирања косовских Албанаца и даље није постигнут значајан напредак. Даље, Београд мора да јасно стави до знања да је Србија вољна да се упусти у преговоре, те да ће то и урадити, тек када се успостави нови, ефикаснији оквир. Приштина ће осудити овакав став и апеловати на ЕУ и САД да изврше притисак на Србију. А Европска унија, појединачне европске државе и САД учиниће тако, притиснуће Србију да промени курс. Али једном када Београд преломи, не сме да устукне.

Друго, потребно је да Београд установи оквир за преговоре који ће служити српским интересима, али да истовремено буде фер и правичан према свим актерима. Укратко, Београд мора да преузме улогу лидера у овом процесу, уместо да пристане на позицију слабијег који преклиње. Нови приступ мора да се неизоставно позабави питањем суверенитета. Такав приступ још увек није испробан. Једино је постигнуто да Kосово постане још један у низу бескрајних „замрзнутих сукоба“. Вучићева влада дефинитивно је показала храброст пркосећи Европској унији и Сједињеним Државама, одбивши да уведе санкције Русији. Мора бити једнако храбра и по питању Kосова.

У исто време, београдска стратегија мора да се ухвати укоштац са стварношћу на два фронта. Прво, Београд мора да прихвати тешку чињеницу да Србија неће добити Kосово назад. Било какав покушај у том правцу неминовно би потпалио рат — рат који Србија не би могла да добије. Према писању медија, премијер Ивица Дачић недавно је изјавио да се не нада да ће будући председник САД Доналд Трамп вратити Kосово Србији. То је дефинитивно тачно. Пре свега, Трамп не поседује моћ, ауторитет, нити право да учини тако нешто. Штавише, не постоји никакав плаузибилни разлог да његова администрација уопште покуша да то уради. Знам колико је Kосово важно за српску историју, културу и веру. И знам колико је Србима тешко да коначно прихвате чињеницу да је сувереност над областима јужно од реке Ибар неповратно изгубљена. Али нажалост, чињеница је да се српски народ са тим мора суочити уколико има намеру да се покрене у бољем смеру. Друго, на Kосову и даље живи 150.000 Срба који заслужују подршку и заштиту Србије.

Подразумева се, српска влада је та која мора да предочи нову политику у вођењу преговора. Поред тога, дозволите ми да предложим потенцијални правац делања. За почетак, Београд би требало да примени Самарџићеву идеју из 2008. године о подели Kосова по етничкој линији. Сходно томе, успоставила би пуну сувереност северно од Ибра, где Срби чине више од 90 одсто становништва. Та област хронично је суочена са проблемима попут високе стопе незапослености и сиромаштва. Таква ситуација само ће се додатно погоршати уколико се питање суверености не реши благовремено. То је судбина какву народ у Kосовској Митровици није заслужио и срамота коју Влада Србије и даље допушта. Укидање учешћа Српске листе у Скупштини Kосова требало би да довољно добро још једном демонстрира колико је ситуација за Србе на Kосову страшна и да је неопходно пронаћи решење што пре.

Област јужно од Ибра требало би да потпадне под суверенитет Kосова. Сви Албанци северно од реке који не желе да живе под српском сувереношћу треба да се преселе на југ уз помоћ Уједињених нација. Албанцима који, ипак, желе да остану на северу, мора бити загарантовано право на сигурност и нормалан живот. То је могуће постићи споразумом између Београда и Приштине чије би спровођење надгледале Уједињене нације, а подразумевао би редовне контроле на терену са циљем да се осигурају безбедност и просперитет албанског становништва.

Потребно је, такође, да се једнако ефикасно регулише и положај општина са већинским српским становништвом, историјских и религијских знаменитости јужно од Ибра. То су углавном области између Призрена и Урошевца, јужно и источно од Приштине, и градови попут Пећи, Дечана и сл. Србима у тим областима мора бити гарантовано право на сигурност и нормалан живот, те да њихове свете и историјске знаменитости буду потпуно заштићене. То би се могло обезбедити на исти начин као и Албанцима на северу. Сви Срби који не буду желели да живе под косовском сувереношћу треба да се преселе на север или у Србију уз помоћ Уједињених нација. Даље, свим Србима мора се осигурати слободан, отворен и безбедан приступ српским заједницама било где на Kосову — а за то би такође биле задужене Уједињене нације.

Овакав приступ изискивао би обимне преговоре. Из преговора би у сваком случају требало искључити САД и Европску унију, с обзиром на то да би њихово учешће произвело непотребне притиске, успоравало процес и закомпликовало коначно закључење проблема. Али када би се такав политички споразум заиста могао достићи, он би неминовно поплочао пут за вишеструке економске нагодбе које би једнако користиле и Србији и Kосову, а тај пут отворио би се и између Србије и Републике Српске. И, наравно, испунили би се прохтеви Европске уније да се односи између Београда и Kосова коначно нормализују.

О аутору:

Стивен Мејер је бивши високи званичник и аналитичар Централне обавештајне агенције (ЦИА) за Балкан, у којој је обављао функцију заменика шефа за Балкан. Три године је предавао на најпрестижнијој војној школи на свету, академији Вест поинт. Био је и професор политичких наука на Универзитету Глазгов. Ово је његов први ауторски текст за Недељник, у којем ће и убудуће објављивати геополитичке анализе и кретања на Балкану.

 

 

 

 

Недељник

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*