Блаженко Стрижић: Мањински заступници у парламентима Словеније, Мађарске и Србије

0

У жаришту позорности јавности у Републици Хрватској ових је дана референдумска иницијатива о промјени изборног закона, те поглавито опћи политички мандат којег заступници националних мањина имају у парламенту као и посебно бирачко право по којем су у њега бирају. Логично, као у држави либералне вишестраначке демокрације те културално, етнички, религијски и на многе друге иначице плуралном друштву; приступи тој теми су различити, стајалишта и опредјељења супротна и супротстављена, гдје сватко има своје аргументе и доказе да је у праву и да је онај други у криву односно да му аргументи нису ваљани и значајни.
У тој какофонији аргумената и протуаргумената те понеке и „алтернативне истине“, тешко је просудити а још и теже пресудити тко је у праву; а постигнути стручни, друштвени и политички консензус о томе прави је потхват и готово утопија демократске културе, дијалога, толеранције, етике и солидарности. Па кад се не можемо усугласити и постигнути продуктивни друштвени компромис гледе свега тога, да погледамо и анализирамо како је то (уставно)правно и политички ријешено и устројено у двије нам сусједне државе које су чланице Еуропске уније у Републици Словенији и Републици Мађарској, те Републици Србији која није чланица Еуропске уније?

Права Срба у региону: Црно, све црње

МАНДАТИ МАЊИНСKИХ ЗАСТУПНИKА У ПАРЛАМЕНТИМА СЛОВЕНИЈЕ, МАЂАРСKЕ и СРБИЈЕ
У Републици Словенији као националне мањине признате су само талијанска и мађарска, унаточ томе што су по бројности својих припадника неуспоредиво мање од етничких заједница Хрвата, Муслимана и Срба. Талијанској и мађарској националној мањини по посебном бирачком праву унапријед је резервиран односно зајамчен по један заступнички мандат у парламенту, а заступници имају опћи политички мандат што значи да у парламенту одлучују о свим темама и питањима која су у надлежности парламента равноправно са свим осталим заступницима но који су за разлику од њих изабрани по опћем бирачком праву.
У Републици Мађарској представници националних мањина на изборним листама бирају се истодобно по посебном и по опћем бирачком праву. И што је сврха тога? Избори по посебном бирачком праву јамче им те унапријед резервирају мандат у парламенту неовисно о томе хоће ли њихова изборна листа бројем добивених гласова бирача пријећи изборни праг, те примјерено томе односно размјерно изборном легитимитету односно броју гласова које су добили имају у парламенту посебан политички мандат што значи да не судјелују у одлучивању о избору владе, избору појединих министара, доношењу државног прорачуна и слично, него судјелују и одлучују само у предметима и темама који се односе на заштиту и промицање културе, образовања, језика, писма, медија и слично односно идентитетским питањима њихове националне мањине.
Но, ако њихова изборна листа бројем добивених гласова бирача пријеђе изборни праг и тиме добије изборни легитимитет као и изборне листе чији се кандидати бирају по опћем бирачком праву и да би освојиле парламентарни мандат морају бројем добивених гласова бирача пријећи изборни праг, онда изабрани заступник националне мањине који је у парламент изабран по опћем бирачком праву, примјерено томе има и опћи политички мандат те одлучује равноправно с осталим заступницима који су изабрани по опћем бирачкоме праву о свему што је у надлежности парламента а то значи и о избору владе, појединих министара, доношењу државног прорачуна и свему осталом.
Успут и један примјер из Савезне Републике Њемачке у којој се као правно уређеној и демократски узорној држави, сматра политички некоректним и непристојним да заступници националних мањина пресуђују приликом формирања извршне власти у представничком тијелу. Тако су у покрајинском парламенту савезне земље Сцхлесwиг-Холстеин 2005.г. два заступника данске националне мањине подржали коалицију СДП-а и Зелених да формирају извршну власт, а то је изазвало неодобравање па и негодовање у јавности. Што значи да се у државама консолидиране демокрације и демократске традиције држи демократски непримјереним и некоректним да политичке странке изборни легитимитет односно заступничке мандате које нису освојиле на изборима, у представничком тијелу у процедури формирања извршне власти „надокнађују“ заступницима националних мањина који су изабрани по посебном бирачком праву и без изборног легитимитета размјерног опћим демократским стандардима, те што им омогућују да створе заступничку већину захваљујући којој формирају и обнашају извршну власт!
А какав су мандат у парламенту и бирачко право представника националних мањина у Републици Србији? Уставом Републике Србије, Законом о избору народних посланика (даље: ЗИНП), Законом о Народној скупштини и Пословником Народне скупштине; није експлицитно дефиниран политички опсег мандата народних посланика, што по томе значи да сви народни посланици па и они који су у парламент изабрани као представници националних мањина имају опћи политички мандат те равноправно одлучују о свим предметима и темама из уставноправне, законодавне, изборне, представничке и контролне функције које су према Уставу и закону у надлежности Народне скупштине. Но кад се то стави и анализира у контексту чланка 75. ставак 2 Устава РС и чланка 81. ставци 2 и 3 ЗИНП-а, намећу се двојба и питање је ли то доиста тако тј. да и представници односно народни посланици националних мањина стварно имају опћи политички мандат? Чланак 75. ставак 2 Устава РС гласи: „Путем колективних права припадници националних мањина, непосредно или преко својих представника учествују у одлучивању или сами одлучују о појединим питањима везаним за своју културу, образовање, обавештавање и службену употребу језика и писма, у складу са законом“. Чланак 81. ставци 2 и 3 ЗИНП-а гласе: „Политичке странке националних мањина, су све оне странке чији је основни циљ представљање и заступање интереса националне мањине и заштита и побољшање права припадника националних мањина, у складу с међународним стандардима. О томе да ли подносилац изборне листе има положај политичке странке националне мањине одлучује Републичка изборна комисија при проглашењу изборне листе, а на предлог подносиоца изборне листе који мора бити стављен при подношењу изборне листе“.
Kао што се то могло прочитати у цитираним чланцима Устава РС И ЗИНП-а: „Путем колективних права припадници националних мањина непосредно или преко својих представника учествују у одлучивању или сами одлучују о појединим питањима везаним за своју културу, образовање, обавештавање и службену употребу језика и писма“. „Политичке странке националних мањина, су све оне странке чији је основни циљ представљање и заступање интереса националне мањине и заштита и побољшање права припадника националних мањина. О томе да ли подносилац изборне листе има положај националне мањине одлучује Републичка изборна комисија при проглашењу изборне листе, а на предлог подносиоца изборне листе који мора бити стављен при подношењу изборне листе“. Иначе, изборна листа је према чланку 42. ставци 1 и 3 ЗИНП-а утврђена кад је својим потписима на одговарајућем службеном обрасцу подржи најмање 10.000 бирача, а сваки потпис мора бити овјерен у надлежном суду. За разлику од Републике Хрватске у којој је према чланку 18. ставак 2 Закона о изборима заступника у Хрватски сабор, за правоваљаност кандидатуре изборне листе националних мањина потребно прикупити најмање 100 потписа и није потребна овјера потписа у суду!
Дакле, унаточ томе што су питијски формулирани односно двосмислени и недостатно јасни, цитирани чланци Устава РС и ЗИНП-а у изравном и неизравном значењу могу се интерпретирати као ограничавање опсега мандата народних посланика представника националних мањина на „одлучивање о појединим питањима везаним за своју културу, образовање, обавештавање и службену употребу језика и писма“, што додатно потврђује и дефиниција да су политичке странке националних мањина “све оне странке чији је основни циљ представљањ и заступање интереса националне мањине, и заштита и побољшање права припадника националних мањина“. Зар то није експлицитна одредба односно порука да народни посланици представници националних мањина де фацто треба да одлучују само о питањима везаним за културу, образовање, обавјештавање и службену употребу језика и писма; и имплицитна одредба и порука да се од њих и не очекује те да стога и није пожељно те да и не треба да судјелују поготово као пресудан чимбеник у одлучивању о свим другим питањима из надлежности Народне скупштине?
Па ако то јест тако, а судећи по значењу односно ваљаној семантичкој интерпретацији цитираних чланака Устава РС и ЗИНП-а то доиста и јест тако, онда народни посланици у Народној скупштини представници националних мањина де фацто у процедури одлучивања немају мандат у опсегу опћег политичког мандата као сви остали народни посланици. Него имају мандат ограниченог опсега тј. ограничени политички мандат, који је у скупштинској процедури одлучивања и додатно потенциран тиме што су народни посланици представници националних мањина у укупном броју од 250 народних посланика толика и квантитативна мањина да у скупштинској пракси доношења одлука апсолутно не могу икада доћи у ситуацију да о њихову гласу овисе односно да они у процедури гласовања пресудно одлучују о избору владе, појединих министара, усвајању буџета и завршног рачуна итсл., као што у томе стандардно по свом опћем политичком мандату судјелују сви остали народни посланици, него увијек и само могу реално и релевантно судјеловати у одлучивању о предметима, темама и питањима који су им имплицитно и експлицитно, изравно и неизравно одређени цитираним чланцима Устава РС и ЗИНП-а!

ИЗБОР МАЊИНСKИХ ПОСЛАНИKА У НАРОДНУ СKУПШТИНУ СРБИЈЕ
У Републици Србији не постоје Уставом и Законом о заштити права и слобода националних мањина (је ли случајно да у називу тог закона нема ријечи „унапређивање“ тих права и слобода?) зајамчени односно унапријед резервирани мандати посланика у Народној скупштини за представнике националних мањина, који по посебном бирачком праву могу и обвезно морају добити мјесто у парламенту.
Да би се националним мањинама односно њиховим изборним листама у изборноме процесу створили увјети у смислу позитивне дискриминације тако да њихови кандидати могу освојити мандат и оне бити заступљене у Народној скупштини, 25. вељаче 2004.г. „Законом о изменама и допунама Закона о избору народних посланика“ укинут је изборни праг од 5 посто добивених гласова за изборне листе националних мањина. Тиме странке и изборне коалиције националних мањина могу судјеловати у расподјели посланичких мандата и када њихове изборне листе нису прешле изборни праг од 5 посто добивених гласова.
Дакле, то је законска (и политичка) мјера позитивне дискриминације којој је био циљ да се створи могућност по посебном бирачком праву да странке националних мањина или њихове међусобне изборне коалиције односно њихове изборне листе могу освојити посланички мандат и бити заступљене у Народној скупштини. Но, је ли то и остварено тј. је ли укидање изборног прага од 5 посто добивених гласова по изборној листи странака или изборних коалиција странака националних мањина омогућило да се у реалном изборном процесу постигне тај политички циљ и демократски стандард, да све националне мањине посебним или заједничким народним послаником буду заступљене у парламенту?
„Законом о изменама Закона о избору народних посланика“ 2004 . године, у размјерном изборном суставу изборни праг као законска запрека за освајање посланичких мандата , замијењен је природним изборним прагом (ПИП) као реалном запреком странкама/изборним коалицијама странака националних мањина односно њиховим изборним листама за освајање мандата, а који се још назива и теоријска клаузула инклузивности или репрезентативности. ПИП се пак дефинира као минимални постотак гласова који изборна листа мора добити од бирача у најповољнијим увјетима да би освојила свој први мандат у изборној јединици. ПИП овиси о величини (не по географској површни него по броју мандата) изборне јединице, броју изборних листа које судјелују у изборима те о методи претварања даних гласова бирача у мандате, а израчунава се по одговарајућој формули.
ПИП за освајање једног мандата захтијева 0,4 посто односно око 16.000 гласова бирача уз излазност од око 60 посто од укупног броја бирача и изборној јединици, што је праг којег изборне листе странака те изборних коалиција странака велике већине националних мањина врло тешко или уопће не могу пријећи! Само мађарска, ромска и бошњачка национална мањина које је по попису становништва из 2001.г. чинило 253.899.147.604 и 145.278 припадника могу с релативном сигурношћу очекивати да ће на изборим освојити мандат(е) и бити заступљене у Народној скупштини!
Хрватска национала мањина броји 57.900 припадника (по попису из 2002.г. било их је 70.602), те сви изборни циклуси и пет што редовних што изванредних парламентарних избора од 2004.г. су показали и доказали да не постоји ни теоријска могућност да изборном листом или коалицијском изборном листом унутар националне мањине пријеђе природни изборни праг, освоји мандат(е) и буде заступљена у Народној скупштини. То је могла и остваривала једино у изборној коалицији с Демократском странком и њезиним изборним коалицијским партнерима и захваљујући томе имала једног народног посланика. Уз битан статистичкодемографски податак да је хрватска национална мањина аутохтона те по бројности четврта у Републици Србији иза мађарске, ромске и бошњачке националне мањине, што значи да уз хрватску националну мањину и свих преосталих 17 националних мањина којих је удио у укупном становништву Републике Србије испод 1 посто реално у изборноме процесу изборном листом или коалицијском изборном листом унутар националне мањине не могу пријећи природни изборни праг, освојити посебни или заједнички посланички мандат и бити заступљене у Народној скупштини!
Но, од доношења „Закона о изменама Закона о избору народних посланика“ 2004.г. прошло је 14 година и укупно пет парламентарних избора, чији су резултати зорно и ваљано показали и доказали да су националне мањине чији је удио у укупном становништву Републике Србије испод 1 посто, а то су све националне мањине осим мађарске, ромске и бошњачке; негативно дискриминиране у реалноме изборном процесу, а да до сада ништа није подузето на заштити и унапријеђењу политичких те људских и грађанских права и слобода тих националних мањина, те да се тај велики и битан демократски дефицит апсолутно непримјерен и неприхватљив за демократску државу – отклони!
Блаженко Стрижић, Сплит
Патриот

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*