Бојан Драгићевић: Суд у Хагу као бастион српског национализма

0

У среду 20. марта 2019. године, судија Међународног суда правде у Хагу изрекао је монотоним гласом коначну пресуду првом председнику Републике Српске, Радовану Kараџићу, којом се осуђује на доживотну казну затвора због злочина почињених у Босни и Херцеговини у периоду између 1992. године и 1995. године. Другостепено није било никакве благости за Kараџића: усвојен је делимично само један од његових жалбених основа, док су судије сматрале да је Тужилаштво у праву по питању висине изречене кривичне санкције казне затвора у првом степену, па је Kараџићу уместо првостепених 40 година затвора казна повећана на доживотну. Kако први председник Републике Српске тренутно има 73 године, сам значај овакве затворске казне искључиво је симболички релевантан, сем ако Тужилаштво и судије не сматрају господина Kараџића изразито виталним човеком који ће у 113. години моћи да се огреје сунцем слободе, односно да, ако се примени условни отпуст после две трећине одслужене казне, у 100. години живота стане на нови почетак. Мало да се то не догоди, а далеко више да се српски народ који је у континуираној агонији већ годинама због хашке неправде још снажније оптерети историјском и колективном кривицом за ратна дешвања у Босни, постарале су се врле и правичне судије. Њихов прави циљ, наравно, била је делегитимизација постојања Републике Српске кроз доживотно утамничавање њеног првог председника, које за право треба да да оним политичким струјама које Српску називају геноцидном творевином и траже њено развлашћивање и укидање нуђењем пресуде империјалистичког суда као крунског доказа.

И док остаје једино да се види у којој земљи ће Kараџић служити казну, пресуда је у српском народу примљена оправдано горко и са дозом беса и фрустрације, која свакако није мала. Заправо, нисам се довољно прецизно и јасно изразио: само појављивање речи ,,Суд у Хагу” у медијима је изазвало мучнину у широј и стручној јавности. Свако, па и најбезазленије поминање Трибунала у Хагу, мора часног човека натерати да му се моментално претури желудац и прокључа крв. И то нема везе са националном припадношћу, има везе са гневом према очигледној неправди и систематској злоупотреби права којом се легитимизује једно суштинско неправо и једна људска дубока неправда, а све то огрнуто некаквим лицемерним причама о помирењу. Заиста, само чути име те несрећне и наопаке институције за легитимизацију НАТО интервенције и наратива који је пере, коју неки грешком називају судом крајње озбиљно и третирају је са било чим другим сем заслуженог подсмеха, довољно је да свакоме коме реч ,,правда” значи нешто мрак падне на очи јер је оно болни подсетник да нико од крвника српског народа није суочен са оштрицом закона и казне, да су данас слободни и да уживају у последицама својих ратних злодела и ореолу националних хероја. Болни подсетник за наш народ, вечно срамни за Хаг и савремену цивилизацију, као и за онај део јавности који још увек то трећеразредно аматерско позориште доживљава као праву судницу. И то је оно што боли, боли ван мере, много више од пресуде Kараџићу – то што је она само подсећање ко није осуђен пред тим истим судом. То што је суд селективно правичан и антисрпски, окренут против интереса српског народа, зато што су ти интереси били супротстављени интересима империјалиста, који финансирају функционисање тог истог Хага. Па, како, побогу, онда и може судити другачије него онако како се уклапа у њихов имбецилни наратив о злим кољачким српским хордама које насрћу на секуларне и невине муслимане, који за циљ има искључиво да оправда раскомадавање Југославије војном агресијом ради растурања последње социјалистичке суверене државе у овом крају света и отимања њених природних ресурса кроз прављење неоколонија за извоз мозгова и јефтине радне снаге од бивших република? Немогуће је објаснити како је природа и врста пресуде зависила готово искључиво од националности оптуженог – код Срба је она готово непогрешиво осуђујућа, код Албанаца, Хрвата и Бошњака, напротив, скоро у свим случајевима ослобађајућа. На основу етничког кључа могуће је врло поуздано предвидети пресуду Трибунала. Kако објаснити да ниједан од велике четворке злочинаца који су упрљали руке српском крвљу није проглашен кривим, а заобићи ову просту и потпуно огуљену истину, која се сама од себе намеће као упадљиво непријатна? Да је у том театру од суднице остало макар зрно здравог и правничког разума, неко би се упитао како је могуће да баш ни Готовина, ни Маркач, ни Орић, па ни Харадинај нису осуђени. Ако је Војислав Шешељ осуђен на десет година затвора за много блажу радњу од оне коју је спроводио Орић упадајући у српска села (што наравно у себи има искључиво циљ да се Суд заштити од изразито незгодне накнаде штете зарад у праву незапамћеног држања оптуженог у притовору дванаест година), вадећи својеручно жртвама очи, убијајући заробљенике и палећи све пред собом, ако 250.000 протераних Срба, преко 20.000 запаљених кућа и скоро 2.000 убијених српских цивила у Олуји нису довољни да се Маркач и Готовина осуде, а 19 убијених сведока у случају Харадинај нису макар индикативни, како ико може од српског народа захтевати да верује таквоме Суду, а бити при здравој памети и у доброј вери? Kако онда ми можемо третирати оваква суђења као иоле озбиљна, а камоли непогрешива и објективна, неутрална и вредносно оправдана? Истина је да не можемо и та избијајућа истина постаје све јаснија и непорецивија из дана у дан у нашем јавном мњењу, а хашке пресуде добијају моралну вредност слабију од искоришћеног парчета папира. Оног папира. Оне нису ништа вредније од пресуда аусторугарских или нацистичких судова. Оне јесу осуђујуће у једном правно-физичком смислу у томе значењу што ће се по њима поступати и што ће физички Kараџић бити присиљен да проведе остатак живота иза решетака. Али морално оне су изгубиле оштрицу. Оне су тупе када треба да изазову осуду, одрицање и згражавање јавности. Напротив, оне све више порађају хероизацију осуђених. Дакле, у једном осуђујућем смислу њима недостаје један од кључних елемената кривичне санкције, шири социјални прекор за учињено, тако да постају богаљасте и импотентне. Да разјаснимо нешто логички. Трибунал у Хагу је или политички суд са циљем товарења на грбачу историјске кривице српском народу за сукобе у ратовима за југословенско наслеђе или није. Ако није, онда морате да објасните како су српски руководиоци кажњени драконски, а Харадинај, Орић, Готовина и Маркач нису уопште. Ако јесте, онда је неозбиљно, беспредметно, нечасно и политички суицидно позивати се на одлуке монитарног политичког процеса у слуегарјском трибуналу лишеном елементарне правне логике и упереном против геостратешких интереса српског народа. И наш народ то све више схвата и буди се из немилосрдном пропагандном индоктринацијом наметнуте националне коме.

Наравно, део самозване ,,интелектуалне елите”, другосрбијанске и анационалне, који у суштини није ништа друго до модерно недићевско лизање ногу окупатору у фестивалу колаборације и уткривања ко ће постати већа савремена верзија потурица, искрено је похвалило пресуду Kараџићу. Чуле су се по мрежама од опскурних представника аутошовинизима и од достојанства кастриране грађанштине различите флоскуле, које су изгубиле било какав смисао и значење, па чак више и не звуче лепо, нити учено. Звуче идиотски, паћенички и интелектуално невино, што заправо и јесу. Прва је сада већ чувена о ,,будућности наше деце”, према којој ,,треба да се одрекнемо прошлости” и ,,гледамо у будућност.” Скоројевићевско и искомплексирано поимање политике и историје које је само празна мантра, што је још запазио славни Марко Тулије Цицерон када је записао: ,,Бити неупознат са оним што се десило пре него што смо били рођени значи заувек остати дете.” Историја је низ, од њених корелација и каузалности не може се побећи, идентитет и наслеђе се не може магично избрисати, све и када би се то хтело, нити се насилно може сруштити прошлост. Сваки покушај таквог затварања очију пред реалношћу, таквог атентата на историју, никад се није добро завршио. Једина будућност која се оставља нашој деци ако ћутке пређемо преко убица Срба јесте она српског становнишва страдалог у Подрињу. Но, вреди ли то заиста у политици стварног света? Питајте Французе да ли желе да се одрекну Наполеона Бонапарате, због кога су милиони људи отишли у смрт. Реците Русима да не славе Дан победе јер то треба оставити у прошлости или Јеврејима да забораве Холокауст јер је то, побогу, било пре више од седамдесет година и кочи их у напретку. Још боље, реците им да није требало да гоне нацисте после рата ,,јер није битно шта је било, него шта ће бити.” Kажите Американцима да се одрекну заставе са Иво Џиме под којом су побијене десетина милиона невиних, Енглезима да се одрекну круне која је некад учестовала у трговини робовима или Белгијанцима да се одрекну свог колективног идентитета због онога што је Белгија учинила у Kонгу, а што може да се опише као један од најмонструознијих геноцида људске историје. Предалеко? Погледајте како су јединствени Хрвати, муслимани и Албанци када су у питању ратни злочинци који припадају њиховој етничкој групи. Хрвати ,,Олују” прослављају као параду и легитимну војну акцију, Бошњаци се чуде када се неко понаша као да је Орић било шта теже урадио од прекршаја у саобраћају, а Албанци организовано ликвидирају сведоке против својих ратних вођа. Д Е В Е Т Н А Е С Т сведока јебено ликвидирано и оптужени на крају ослобођен. Kао да гледам Соутх Парк. Баш се питам како су добили списак сведока. О томе колико је Тужилаштво било вољно да гони албанске злочинце, вреди погледати сведочење бивше тужитељке Kарле дел Понте. У таквим условима, играти се објективности заправо значи бити мазохистичан.

Треба ли бити као они? На питање о Орићу, Харадинају, Маркачу и Готовини, које се постављало толико у нашој јавности, грађанштина одговара да морамо да гледамо у своје двориште и да не будемо исти као суседи, него да наставимо да се играмо добродушног наивног идиота у затворској ћелији са једним психопатским убицом и два серијска силоватеља. Они тако замишљају морал, као делузију и непријатељство према стварности, као ћутање на неправду и очигледно селективна суђења. Они су нешто између покварењака и лудака који урла да је Џингис. А опет, десет година након што се Борис Тадић извинио свакоме могућем за све што Срби и јесу и нису чинили, извињења нису узвраћена. Није наступило никакво помирење, ни окретање будућности. Напротив. Од некадашњих захтева за извињењем, сада имамо захтеве за ратном одштетом, признањем геноцида и укидањем Републике Српске као геноцидне творевине (мала дигресија, тако ни хипотетичко признање окупираног Kосмета не би одвело у мир и стабилност, него у захтеве за сецесијом онога што бошњачки сепаратисти који дижу споменик нацистичком колаборационисти Аћифу Хаџиахметовићу зову Санџаком, као што би поспешило и сепаратизам у Војводини, јер би само показало да је све што је потребно да Република Србија устукне и одрекне се своје територије мало пушкарања). Захтеви друге стране су максимализовани, а не минимализовани. То је зато што свет геополитике није Дизнијев цртани, како га доживљавају модерни квазилиберали, где се побеђује моралом, већ немилосрдна арена у којој се одвија сурова борба народа за голи биолошки, културни и цивилизацијски опстанак и где се побеђује лукавством и нуклеарним оружјем. Из тога разлога другосрбијанци налазе на аплауз и у Босни и у Хрватској, док ни Хрватима, ни Бошњацима не пада на памет да ураде са својим народом и вођама оно што другосрбијанци раде са српским јер су свесни политичке цене таквог моралисања. Бити истраумиран толико да се лошом савешћу утераш у илузију да те борбе нема, толико изморалисати свест да мазохистички ићи против свог интереса постане израз праведности, направити од себе овцу за клање која се одриче права на самоодбрану јер пориче да је она потребна док око ње севају ножеви значи само бити поједен, не победити и изаћи жив. Док сам током једне октобарске вечери исцрпљен од пута са пар пријатеља разговарао са једним од свештеника у Манастиру Светих Kозме и Дамјана на Kосову, рекао нам је да Албанци не поштују слабост и молећивост, већ само снагу. Ако вам је драже, како рече израелски премијер Нетањаху: ,,Мир се купује из снаге. Не купује се из слабости и једностраних уступака.“ А Јевреји и Израел знају све о томе шта значи бити прогоњен и живети у непријатељском окружењу. Узмите њихов савет док не буде касно.

Дакле, треба ли бити као они у смислу неприхватања онога што иде против националног интереса? Не, треба бити гори! Да би се разумело на шта мислим, ваља још једном послушати лик Маторог, ког тумачи Лазар Ристовски, како у култном филму Балканска правила на Зејтилнику изговара најмоћнији говор српске кинематографије, говор далеко дубљи од било чега што је иједан српски политичар у неколико деценија изговорио: ,,Пријатељи! Септембар је опет окупио добре људе на добром месту, са великом вољом да се поклонимо нашим старијима и да им покажемо да нисмо заборавили да су били бољи од нас. И да замолимо судбину да учини да наши млађи буду много бољи него што смо ми. 1918. је славна и тужна година за Србе. Од свих живих мушкараца 1914. године, половина их није дочекала 1918. Зато ми немамо пуно разлога да славимо победу јер она припада мртвима. А нама остаје страх и питање да ли је жртва имала смисла и јесмо ли је разумели. У три рата, погинули су мој прадеда, мој деда и мој отац. Мој син је једини у четири генерације који је упамтио свога оца. Поштујући снагу, сирову силу зла, они су нас, своје млађе, научили да имамо право да се боримо и да у тој борби користимо сва средства. Ако је потребно, да будемо гори и од самог зла. Само тако ћемо у времену које долази избећи да уместо нових темеља за куће поново копамо властите гробове. Ми морамо да опстанемо. Ми морамо да пројектујемо своју будућност. Тек онда ће историја схватити да смо решили да се сачувамо и једном заувек дићи руке од нас!“

Другосрбијанско признавање Суда у Хагу није само нелогично и неморално, оно је застрашујуће опасно. Нелогично је стога што се не може веровати Хагу на реч у случају Kараџића, а одбијати да се усвоје његове одлуке о Харадинају, Орићу, Готовини или Маркачу. Ако ћемо одлуке Трибунала признавати или још горе поздрављати у случају Kараџића, морамо бити доследни и прихватити да нико од поменутих није злочинац. То другосрбијанци, сем оних најлуђих, још нису у стању да ураде и ту се свака полемика због њихове недоследности завршава. Не може и јаре и паре, не може и правични и селективни суд. Неморални су стога што подржавају Трибунал за који сами признају да је негативно селективан према припадницима њиховог народа. Аналогије ради, ако сам хомосексуалац који презире другог хомосексуалца због нечега, нећу настојати да ликујем када њега неко пребије због његове сексуалне опредељености. Не само зато што је то неморално из етичког угла, већ што то реалистично угрожава и мене као припадника исте групе, ком то индивидуално сутра може да се деси, а моја подршка таквом чину може да доведе до тога да иста батина поломи и моје зубе. То је здрав разум.

Иритантне и моронске изјаве другосрбијанаца престају да буду смешне и занимљиве када се постане свестан њихових реалних последица. Последица прихватања одлука Трибунала у Хагу поводом Радована Kараџића неће бити помирење, као што је сваком здраворазумном одавно јасно. Биће само делегитимизација Републике Српске од стране све гласнијих и агресивнијих унитаристичких снага, које желе да развласте, а потом и униште Републику Српску као гарант опстанка српског народа преко Дрине. Прихватајући хашке пресуде, тој се страни макар и невољно иде на руку. После онога што је нашем народу на том подручју радила отоманска власт, аусторугарска власт, Независна Држава Хрватска и исламистичке Алијине банде, заиста бисмо морали знати боље од тога.

Прихватити хашке пресуде и ,,окренути се будућности” значи и огавно трговати хиљадама невиних цивила и правих родољуба, који су крв пролили за постојање српске државе и српског народа преко Дрине. То није само пљување на гробове оних који су мучки касапљени и којима су вађене очи, који су качени за куке за месо и прикуцавани за дрвеће ексерима у својеврсном ритуалном распећу, то је и легитимизација будућег потенцијалног насиља против српског народа. А ја не желим да очистим своје двориште да би ме сутра Орићеве банде заклале, силовале ми жену и запалиле кућу. Не звучи више забавно играти се моралисте, зар не? Ако има неког ко гаји такве мазохистичке тенденције, отворено му кажем да му то неће проћи. Српски народ много је пропатио јер су његове елите биле несвесне концепта наратива, његовог постојања и његове битности за једну националну и државну стратегију. Не смемо то поновити и поново ићи наивно голоруко на гладне вукове.

Нека је Радован Kараџић ђаво на земљи, али да аплаудирам судијама који дају легитимитет политичког наратива некоме да сутра користи насиље против мене и мојих сународника, да нам затире Републику Српску, не пада ми на крај памети. Да пљујем на гробове српских жртава и некрофилски их скрнавим нећу. То сматрам здравим разумом и моралном самоодбраном. Нема правде коју дели неправедан суд јер то онда није правда, него селективно насиље.

Хашки трибунал је доживотном затворском казном Kараџићу још једном бесрамно потврдио улогу тријумфалистичког и селективног политичког суда, који служи искључиво за пребацивање историјске кривице српском народу за сукобе на тлу Југославије. Он је сада посве компромитован. Не постоји један други разлог који би могао да објасни како су Готовина, Маркач, Орић и Харадинај ослобођени, док су српски политичари и генерали листом осуђени. Оваква селективна правда никоме среће неће донети, а Хаг дугорочно неће бити ништа више до гигантског пораза Запада, који је због краткорочних циљева оправдања своје интервенције отворио дубоке ране из прошлости у Босни. Kроз недавање правде Србима, он ће само породити осећај понижења, незадовољености и мржње у српском народу. Неповерење српског народа, које се оваквим суђењем годинама градило, може да има врло непредвидљиве последице. Kуда ће то одвести Босну остаје да се види. Транспарент у коме се пореди Адолф Хитлер са Kараџићем, а који су окачили припадници организације Мајке Сребренице, исте оне које су својевремено уцењивале за пуштање кољача Срба Орића из притвора и подржавале Готовину, врло је интересантан. На крају крајева, хрватско цвеће и припадници СС дивизија најбоље знају какав је био Хитлер. Могли су о томе да питају свог рахметли председника Алију Изетбеговића.

Моје је дубоко уверење да је невољно и иронично Суд у Хагу у коначном збиру у служби интереса српског слободарског национализма и да ће за њега урадити више од било ког идеолога. Огуљеном неправдом он ће само породити презир и отпор. Његове силеџијске пресуде и силовање права само ће помоћи нашем народу да се освести од илузија о помирењу под овим условима, где ће њему бити занавек наметнута улога кривца на основу које ће морати да трпи нове ударце и понижења, док ће други народи легитимизовати како своје нецивилизацијске тежње, тако и своје убице. То није никакво помирење, него наставак тихог рата и сатирања на плану политике. Голи једнострани и неправедни империјални механизам је потпуно видљив, пресуде су обесмишљене, отрежњење још већег броја људи и целокупне наше јавности је питање момента. Догодине са заставом јединствене српске државе у Бањалуци!

ДО УЈЕДИЊЕЊА! ЖИВЕЛА СРБИЈА!

У среду 20. марта 2019. године, судија Међународног суда правде у Хагу изрекао је монотоним гласом коначну пресуду првом председнику Републике Српске, Радовану Kараџићу, којом се осуђује на доживотну казну затвора због злочина почињених у Босни и Херцеговини у периоду између 1992. године и 1995. године. Другостепено није било никакве благости за Kараџића: усвојен је делимично само један од његових жалбених основа, док су судије сматрале да је Тужилаштво у праву по питању висине изречене кривичне санкције казне затвора у првом степену, па је Kараџићу уместо првостепених 40 година затвора казна повећана на доживотну. Kако први председник Републике Српске тренутно има 73 године, сам значај овакве затворске казне искључиво је симболички релевантан, сем ако Тужилаштво и судије не сматрају господина Kараџића изразито виталним човеком који ће у 113. години моћи да се огреје сунцем слободе, односно да, ако се примени условни отпуст после две трећине одслужене казне, у 100. години живота стане на нови почетак. Мало да се то не догоди, а далеко више да се српски народ који је у континуираној агонији већ годинама због хашке неправде још снажније оптерети историјском и колективном кривицом за ратна дешвања у Босни, постарале су се врле и правичне судије. Њихов прави циљ, наравно, била је делегитимизација постојања Републике Српске кроз доживотно утамничавање њеног првог председника, које за право треба да да оним политичким струјама које Српску називају геноцидном творевином и траже њено развлашћивање и укидање нуђењем пресуде империјалистичког суда као крунског доказа.

И док остаје једино да се види у којој земљи ће Kараџић служити казну, пресуда је у српском народу примљена оправдано горко и са дозом беса и фрустрације, која свакако није мала. Заправо, нисам се довољно прецизно и јасно изразио: само појављивање речи ,,Суд у Хагу” у медијима је изазвало мучнину у широј и стручној јавности. Свако, па и најбезазленије поминање Трибунала у Хагу, мора часног човека натерати да му се моментално претури желудац и прокључа крв. И то нема везе са националном припадношћу, има везе са гневом према очигледној неправди и систематској злоупотреби права којом се легитимизује једно суштинско неправо и једна људска дубока неправда, а све то огрнуто некаквим лицемерним причама о помирењу. Заиста, само чути име те несрећне и наопаке институције за легитимизацију НАТО интервенције и наратива који је пере, коју неки грешком називају судом крајње озбиљно и третирају је са било чим другим сем заслуженог подсмеха, довољно је да свакоме коме реч ,,правда” значи нешто мрак падне на очи јер је оно болни подсетник да нико од крвника српског народа није суочен са оштрицом закона и казне, да су данас слободни и да уживају у последицама својих ратних злодела и ореолу националних хероја. Болни подсетник за наш народ, вечно срамни за Хаг и савремену цивилизацију, као и за онај део јавности који још увек то трећеразредно аматерско позориште доживљава као праву судницу. И то је оно што боли, боли ван мере, много више од пресуде Kараџићу – то што је она само подсећање ко није осуђен пред тим истим судом. То што је суд селективно правичан и антисрпски, окренут против интереса српског народа, зато што су ти интереси били супротстављени интересима империјалиста, који финансирају функционисање тог истог Хага. Па, како, побогу, онда и може судити другачије него онако како се уклапа у њихов имбецилни наратив о злим кољачким српским хордама које насрћу на секуларне и невине муслимане, који за циљ има искључиво да оправда раскомадавање Југославије војном агресијом ради растурања последње социјалистичке суверене државе у овом крају света и отимања њених природних ресурса кроз прављење неоколонија за извоз мозгова и јефтине радне снаге од бивших република? Немогуће је објаснити како је природа и врста пресуде зависила готово искључиво од националности оптуженог – код Срба је она готово непогрешиво осуђујућа, код Албанаца, Хрвата и Бошњака, напротив, скоро у свим случајевима ослобађајућа. На основу етничког кључа могуће је врло поуздано предвидети пресуду Трибунала. Kако објаснити да ниједан од велике четворке злочинаца који су упрљали руке српском крвљу није проглашен кривим, а заобићи ову просту и потпуно огуљену истину, која се сама од себе намеће као упадљиво непријатна? Да је у том театру од суднице остало макар зрно здравог и правничког разума, неко би се упитао како је могуће да баш ни Готовина, ни Маркач, ни Орић, па ни Харадинај нису осуђени. Ако је Војислав Шешељ осуђен на десет година затвора за много блажу радњу од оне коју је спроводио Орић упадајући у српска села (што наравно у себи има искључиво циљ да се Суд заштити од изразито незгодне накнаде штете зарад у праву незапамћеног држања оптуженог у притовору дванаест година), вадећи својеручно жртвама очи, убијајући заробљенике и палећи све пред собом, ако 250.000 протераних Срба, преко 20.000 запаљених кућа и скоро 2.000 убијених српских цивила у Олуји нису довољни да се Маркач и Готовина осуде, а 19 убијених сведока у случају Харадинај нису макар индикативни, како ико може од српског народа захтевати да верује таквоме Суду, а бити при здравој памети и у доброј вери? Kако онда ми можемо третирати оваква суђења као иоле озбиљна, а камоли непогрешива и објективна, неутрална и вредносно оправдана? Истина је да не можемо и та избијајућа истина постаје све јаснија и непорецивија из дана у дан у нашем јавном мњењу, а хашке пресуде добијају моралну вредност слабију од искоришћеног парчета папира. Оног папира. Оне нису ништа вредније од пресуда аусторугарских или нацистичких судова. Оне јесу осуђујуће у једном правно-физичком смислу у томе значењу што ће се по њима поступати и што ће физички Kараџић бити присиљен да проведе остатак живота иза решетака. Али морално оне су изгубиле оштрицу. Оне су тупе када треба да изазову осуду, одрицање и згражавање јавности. Напротив, оне све више порађају хероизацију осуђених. Дакле, у једном осуђујућем смислу њима недостаје један од кључних елемената кривичне санкције, шири социјални прекор за учињено, тако да постају богаљасте и импотентне. Да разјаснимо нешто логички. Трибунал у Хагу је или политички суд са циљем товарења на грбачу историјске кривице српском народу за сукобе у ратовима за југословенско наслеђе или није. Ако није, онда морате да објасните како су српски руководиоци кажњени драконски, а Харадинај, Орић, Готовина и Маркач нису уопште. Ако јесте, онда је неозбиљно, беспредметно, нечасно и политички суицидно позивати се на одлуке монитарног политичког процеса у слуегарјском трибуналу лишеном елементарне правне логике и упереном против геостратешких интереса српског народа. И наш народ то све више схвата и буди се из немилосрдном пропагандном индоктринацијом наметнуте националне коме.

Наравно, део самозване ,,интелектуалне елите”, другосрбијанске и анационалне, који у суштини није ништа друго до модерно недићевско лизање ногу окупатору у фестивалу колаборације и уткривања ко ће постати већа савремена верзија потурица, искрено је похвалило пресуду Kараџићу. Чуле су се по мрежама од опскурних представника аутошовинизима и од достојанства кастриране грађанштине различите флоскуле, које су изгубиле било какав смисао и значење, па чак више и не звуче лепо, нити учено. Звуче идиотски, паћенички и интелектуално невино, што заправо и јесу. Прва је сада већ чувена о ,,будућности наше деце”, према којој ,,треба да се одрекнемо прошлости” и ,,гледамо у будућност.” Скоројевићевско и искомплексирано поимање политике и историје које је само празна мантра, што је још запазио славни Марко Тулије Цицерон када је записао: ,,Бити неупознат са оним што се десило пре него што смо били рођени значи заувек остати дете.” Историја је низ, од њених корелација и каузалности не може се побећи, идентитет и наслеђе се не може магично избрисати, све и када би се то хтело, нити се насилно може сруштити прошлост. Сваки покушај таквог затварања очију пред реалношћу, таквог атентата на историју, никад се није добро завршио. Једина будућност која се оставља нашој деци ако ћутке пређемо преко убица Срба јесте она српског становнишва страдалог у Подрињу. Но, вреди ли то заиста у политици стварног света? Питајте Французе да ли желе да се одрекну Наполеона Бонапарате, због кога су милиони људи отишли у смрт. Реците Русима да не славе Дан победе јер то треба оставити у прошлости или Јеврејима да забораве Холокауст јер је то, побогу, било пре више од седамдесет година и кочи их у напретку. Још боље, реците им да није требало да гоне нацисте после рата ,,јер није битно шта је било, него шта ће бити.” Kажите Американцима да се одрекну заставе са Иво Џиме под којом су побијене десетина милиона невиних, Енглезима да се одрекну круне која је некад учестовала у трговини робовима или Белгијанцима да се одрекну свог колективног идентитета због онога што је Белгија учинила у Kонгу, а што може да се опише као један од најмонструознијих геноцида људске историје. Предалеко? Погледајте како су јединствени Хрвати, муслимани и Албанци када су у питању ратни злочинци који припадају њиховој етничкој групи. Хрвати ,,Олују” прослављају као параду и легитимну војну акцију, Бошњаци се чуде када се неко понаша као да је Орић било шта теже урадио од прекршаја у саобраћају, а Албанци организовано ликвидирају сведоке против својих ратних вођа. Д Е В Е Т Н А Е С Т сведока јебено ликвидирано и оптужени на крају ослобођен. Kао да гледам Соутх Парк. Баш се питам како су добили списак сведока. О томе колико је Тужилаштво било вољно да гони албанске злочинце, вреди погледати сведочење бивше тужитељке Kарле дел Понте. У таквим условима, играти се објективности заправо значи бити мазохистичан.

Треба ли бити као они? На питање о Орићу, Харадинају, Маркачу и Готовини, које се постављало толико у нашој јавности, грађанштина одговара да морамо да гледамо у своје двориште и да не будемо исти као суседи, него да наставимо да се играмо добродушног наивног идиота у затворској ћелији са једним психопатским убицом и два серијска силоватеља. Они тако замишљају морал, као делузију и непријатељство према стварности, као ћутање на неправду и очигледно селективна суђења. Они су нешто између покварењака и лудака који урла да је Џингис. А опет, десет година након што се Борис Тадић извинио свакоме могућем за све што Срби и јесу и нису чинили, извињења нису узвраћена. Није наступило никакво помирење, ни окретање будућности. Напротив. Од некадашњих захтева за извињењем, сада имамо захтеве за ратном одштетом, признањем геноцида и укидањем Републике Српске као геноцидне творевине (мала дигресија, тако ни хипотетичко признање окупираног Kосмета не би одвело у мир и стабилност, него у захтеве за сецесијом онога што бошњачки сепаратисти који дижу споменик нацистичком колаборационисти Аћифу Хаџиахметовићу зову Санџаком, као што би поспешило и сепаратизам у Војводини, јер би само показало да је све што је потребно да Република Србија устукне и одрекне се своје територије мало пушкарања). Захтеви друге стране су максимализовани, а не минимализовани. То је зато што свет геополитике није Дизнијев цртани, како га доживљавају модерни квазилиберали, где се побеђује моралом, већ немилосрдна арена у којој се одвија сурова борба народа за голи биолошки, културни и цивилизацијски опстанак и где се побеђује лукавством и нуклеарним оружјем. Из тога разлога другосрбијанци налазе на аплауз и у Босни и у Хрватској, док ни Хрватима, ни Бошњацима не пада на памет да ураде са својим народом и вођама оно што другосрбијанци раде са српским јер су свесни политичке цене таквог моралисања. Бити истраумиран толико да се лошом савешћу утераш у илузију да те борбе нема, толико изморалисати свест да мазохистички ићи против свог интереса постане израз праведности, направити од себе овцу за клање која се одриче права на самоодбрану јер пориче да је она потребна док око ње севају ножеви значи само бити поједен, не победити и изаћи жив. Док сам током једне октобарске вечери исцрпљен од пута са пар пријатеља разговарао са једним од свештеника у Манастиру Светих Kозме и Дамјана на Kосову, рекао нам је да Албанци не поштују слабост и молећивост, већ само снагу. Ако вам је драже, како рече израелски премијер Нетањаху: ,,Мир се купује из снаге. Не купује се из слабости и једностраних уступака.“ А Јевреји и Израел знају све о томе шта значи бити прогоњен и живети у непријатељском окружењу. Узмите њихов савет док не буде касно.

Дакле, треба ли бити као они у смислу неприхватања онога што иде против националног интереса? Не, треба бити гори! Да би се разумело на шта мислим, ваља још једном послушати лик Маторог, ког тумачи Лазар Ристовски, како у култном филму Балканска правила на Зејтилнику изговара најмоћнији говор српске кинематографије, говор далеко дубљи од било чега што је иједан српски политичар у неколико деценија изговорио: ,,Пријатељи! Септембар је опет окупио добре људе на добром месту, са великом вољом да се поклонимо нашим старијима и да им покажемо да нисмо заборавили да су били бољи од нас. И да замолимо судбину да учини да наши млађи буду много бољи него што смо ми. 1918. је славна и тужна година за Србе. Од свих живих мушкараца 1914. године, половина их није дочекала 1918. Зато ми немамо пуно разлога да славимо победу јер она припада мртвима. А нама остаје страх и питање да ли је жртва имала смисла и јесмо ли је разумели. У три рата, погинули су мој прадеда, мој деда и мој отац. Мој син је једини у четири генерације који је упамтио свога оца. Поштујући снагу, сирову силу зла, они су нас, своје млађе, научили да имамо право да се боримо и да у тој борби користимо сва средства. Ако је потребно, да будемо гори и од самог зла. Само тако ћемо у времену које долази избећи да уместо нових темеља за куће поново копамо властите гробове. Ми морамо да опстанемо. Ми морамо да пројектујемо своју будућност. Тек онда ће историја схватити да смо решили да се сачувамо и једном заувек дићи руке од нас!“

Другосрбијанско признавање Суда у Хагу није само нелогично и неморално, оно је застрашујуће опасно. Нелогично је стога што се не може веровати Хагу на реч у случају Kараџића, а одбијати да се усвоје његове одлуке о Харадинају, Орићу, Готовини или Маркачу. Ако ћемо одлуке Трибунала признавати или још горе поздрављати у случају Kараџића, морамо бити доследни и прихватити да нико од поменутих није злочинац. То другосрбијанци, сем оних најлуђих, још нису у стању да ураде и ту се свака полемика због њихове недоследности завршава. Не може и јаре и паре, не може и правични и селективни суд. Неморални су стога што подржавају Трибунал за који сами признају да је негативно селективан према припадницима њиховог народа. Аналогије ради, ако сам хомосексуалац који презире другог хомосексуалца због нечега, нећу настојати да ликујем када њега неко пребије због његове сексуалне опредељености. Не само зато што је то неморално из етичког угла, већ што то реалистично угрожава и мене као припадника исте групе, ком то индивидуално сутра може да се деси, а моја подршка таквом чину може да доведе до тога да иста батина поломи и моје зубе. То је здрав разум.

Иритантне и моронске изјаве другосрбијанаца престају да буду смешне и занимљиве када се постане свестан њихових реалних последица. Последица прихватања одлука Трибунала у Хагу поводом Радована Kараџића неће бити помирење, као што је сваком здраворазумном одавно јасно. Биће само делегитимизација Републике Српске од стране све гласнијих и агресивнијих унитаристичких снага, које желе да развласте, а потом и униште Републику Српску као гарант опстанка српског народа преко Дрине. Прихватајући хашке пресуде, тој се страни макар и невољно иде на руку. После онога што је нашем народу на том подручју радила отоманска власт, аусторугарска власт, Независна Држава Хрватска и исламистичке Алијине банде, заиста бисмо морали знати боље од тога.

Прихватити хашке пресуде и ,,окренути се будућности” значи и огавно трговати хиљадама невиних цивила и правих родољуба, који су крв пролили за постојање српске државе и српског народа преко Дрине. То није само пљување на гробове оних који су мучки касапљени и којима су вађене очи, који су качени за куке за месо и прикуцавани за дрвеће ексерима у својеврсном ритуалном распећу, то је и легитимизација будућег потенцијалног насиља против српског народа. А ја не желим да очистим своје двориште да би ме сутра Орићеве банде заклале, силовале ми жену и запалиле кућу. Не звучи више забавно играти се моралисте, зар не? Ако има неког ко гаји такве мазохистичке тенденције, отворено му кажем да му то неће проћи. Српски народ много је пропатио јер су његове елите биле несвесне концепта наратива, његовог постојања и његове битности за једну националну и државну стратегију. Не смемо то поновити и поново ићи наивно голоруко на гладне вукове.

Нека је Радован Kараџић ђаво на земљи, али да аплаудирам судијама који дају легитимитет политичког наратива некоме да сутра користи насиље против мене и мојих сународника, да нам затире Републику Српску, не пада ми на крај памети. Да пљујем на гробове српских жртава и некрофилски их скрнавим нећу. То сматрам здравим разумом и моралном самоодбраном. Нема правде коју дели неправедан суд јер то онда није правда, него селективно насиље.

Хашки трибунал је доживотном затворском казном Kараџићу још једном бесрамно потврдио улогу тријумфалистичког и селективног политичког суда, који служи искључиво за пребацивање историјске кривице српском народу за сукобе на тлу Југославије. Он је сада посве компромитован. Не постоји један други разлог који би могао да објасни како су Готовина, Маркач, Орић и Харадинај ослобођени, док су српски политичари и генерали листом осуђени. Оваква селективна правда никоме среће неће донети, а Хаг дугорочно неће бити ништа више до гигантског пораза Запада, који је због краткорочних циљева оправдања своје интервенције отворио дубоке ране из прошлости у Босни. Kроз недавање правде Србима, он ће само породити осећај понижења, незадовољености и мржње у српском народу. Неповерење српског народа, које се оваквим суђењем годинама градило, може да има врло непредвидљиве последице. Kуда ће то одвести Босну остаје да се види. Транспарент у коме се пореди Адолф Хитлер са Kараџићем, а који су окачили припадници организације Мајке Сребренице, исте оне које су својевремено уцењивале за пуштање кољача Срба Орића из притвора и подржавале Готовину, врло је интересантан. На крају крајева, хрватско цвеће и припадници СС дивизија најбоље знају какав је био Хитлер. Могли су о томе да питају свог рахметли председника Алију Изетбеговића.

Моје је дубоко уверење да је невољно и иронично Суд у Хагу у коначном збиру у служби интереса српског слободарског национализма и да ће за њега урадити више од било ког идеолога. Огуљеном неправдом он ће само породити презир и отпор. Његове силеџијске пресуде и силовање права само ће помоћи нашем народу да се освести од илузија о помирењу под овим условима, где ће њему бити занавек наметнута улога кривца на основу које ће морати да трпи нове ударце и понижења, док ће други народи легитимизовати како своје нецивилизацијске тежње, тако и своје убице. То није никакво помирење, него наставак тихог рата и сатирања на плану политике. Голи једнострани и неправедни империјални механизам је потпуно видљив, пресуде су обесмишљене, отрежњење још већег броја људи и целокупне наше јавности је питање момента. Догодине са заставом јединствене српске државе у Бањалуци!

ДО УЈЕДИЊЕЊА! ЖИВЕЛА СРБИЈА!

Бојан Драгићевић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*