Бокан: МИ СМО ОКУПИРАНИ, НЕ САМО НА КОСОВУ – ТО ЈЕ НЕСПОРНА ЧИЊЕНИЦА

0

Зашто ми глумимо да нисмо окупирани, кад јесмо?
Зашто власт не призна да живимо по логици окупиране земље (као у време Недића или на почетку владавине кнегиње Милице и младог Стефана Лазаревића), кад је то тако?
Зашто сама власт не искористи истину – која им иде на руку – већ се служи сладуњавим лажима (о економским успесима, повећању стандарда и страних инвестиција, поглављима за улазак у европску недођију…)?

Затегнут је конопац и мира нема са окупаторима, који нам држе пиштољ уз главу.
И то сви некако знамо, али ипак безочно лажемо сами себе – и све зато постаје фарса и све дубља и опаснија лаж.

Ми као да хоћемо да дамо „своје за своје“ на Косову и Метохији – представљајући то као некакав „успех“.
Да би онда то што не бисмо изгубили у првој фази (север КиМ), постало део ове „мекане окупације“ у којој се налази остатак Србије. Наравно, само привремено и без икаквих шанси за некакав бољитак и опоравак, јер наши окупатори то не желе, нити ће то допустити ма када и под било каквим околностима

Признајући окупацију, ма која власт (од ове сада, па до било које претходне или потоње) би тако спасила душу не само себи, већ и свима нама.
Ушли би у реалност, суштинску и једино истиниту, именујући тако своје непријатеље, без дипломатске фразеологије о „нашим (наводним) пријатељима“.
И сусрели бисмо се са сопственом судбином и ценом живота на овом (судбински нам датом) простору.

Престало би неподношљиво глуматање и имитација живота која нас гуши и сапиње (до коначног распада и нестанка).
На паметан начин (дипломатско-државнички) би пребацили лопту у америчко и ЕУ двориште, јер бисмо их суочили са истином шта они овде у ствари и све време раде. Без фолирања и удворичког правдања свих њихових гестова, акција и планова.

Знали бисмо ко нам је непријатељ, а пријатељ би нам постао свако ко је непријатељ тог нашег непријатеља.
Једноставно. И спасоносно (макар) на дуге стазе.

Не да акценат бацамо само на Шиптаре и друге наше крволочне противнике и локалне мрзитеље (оне „из другог плана“), већ и на оне који су их планирано окупили, организовали, усмерили, нахушкали, наоружали и медијско-дипломатски подржали, бранили и одбранили.

Овако је све мање-више млаћење празне сламе и глуматање које почиње да личи на фарсу и водвиљ најгоре врсте.

И прави кривци тако као више нису „баш толико криви“ и сва кривица онда логично и искључиво пада на режим – јер на себе аутодеструктивно прихвата обавезу подношења свих будућих последица наше непостојеће, наводне „суверености“ и „независности“ (којих реално, одавно нема).

Попут Антонијевог говора на Цезаровом гробу или Путиновог минхенског говора од пре неколико година, мора коначно једном одјекнути истина одозго изречена, да би се сви ослободили овог одвратног, лажног и према себи самима неискреног стања ствари.

Нова правила игре морају да укључују истину о томе шта се (са нама) ради.

Овако ми само себи везујемо руке са неистинитим констатацијама о сопственом животу и томе шта нам се заиста догађа. Чиме ништа не добијамо, сем што се Американцима и Немцима (и толиким другим злочинцима) даје ничим изазвани опрост, а нама се, истовремено, одузима шанса да се померимо са мртве тачке и консчно кренемо ка будућој слободи (које ће бити само ако схватимо да смо сада у ропству и под апсолутном контролом међународних окупатора).

Свака нагодба У ОВОЈ ВАРИЈАНТИ је за нас пропаст. И са Шиптарима и са њиховим западним покровитељима и савезницима.

Једини пут који имамо је истина. Ослобађање из ропства константне лажи у које су се сви заплели.
Притерани до зида, морамо да реагујемо. Истином о себи. Чистом поруком која ће показати да имамо срца и смелости. Да кажемо, прознамо, објавимо истину и почнемо да се понашамо у складу са њом, таквом каква је.

Па ако треба да препустимо Русима решавање наше све теже ситуације (јер, очигледно, нема другог излаза), они ће сигурно умети да је реше – преузимајући је као свој проблем.
У отвореном савезу с њима можемо да се изборимо са заједничким непријатељима. Не „бирајући Исток уместо Запада“, већ – СЛОБОДУ уместо ропства, уцена и константних понижавања.

Сад само треба сачекати да неко скупи храброст да каже истину о томе како изгледа српско преживљавање у оваквом контексту – наше праве улоге у свету око нас.
И тај тренутак треба да буде добро одабран и праћен конкретним потезима у том низу „ослобађања истином“.

Мора све ово да буде шокантно и изненађујуће за наше непријатеље, јер ће то бити права ОБЈАВА РАТА.
Да, и наше тренутне немоћи, али и свести о томе да више нема могућности за непријатељско иживљавање и самопоричуће прикривање нашег системског и континуираног уништавања.

И све ће бити у функцији РЕАЛНОСТИ и наше одлуке да КРЕНЕМО КА СЛОБОДИ КОЈИ СУ НАМ ОДУЗЕЛИ.
Као проветравање и први смели, искрени поглед у огледало историје (незамагљено нашом жељом да ствари буду боље него што јесу).

P. S.
Нашим државним потписом одрицања од дела српске територије – и за милиметар онога што је Србија – постајемо мртви као народ. Јер тај пристанак поништава целокупну историју српског народа: неописиви напор, огромне жртве и непојамну патњу наших јуначких предака.
Добивши већ рођењем све своје земље за чување и одбрану (логиком СЛОБОДЕ – најважније, оне златне српске речи) од ропства по цену живота, ми треба да се бојимо само тога „да небо не падне на нас“. Искључиво Бога и самих себе.
Ничег и никог другог.

ФБ Драгослав Бокан

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*