Bora Todorović: Hirurg za dušu

0

Kako ju je jednom prilikom zaboravio u kafani, zašto se ljutio što ne zna tablicu množenja, kako je od slave oca, tetke Mire Stupice i brata Žike Todorovića bežala u Ameriku, govori Borina ćerka, spisateljica Dana Todorović

Priču o herojima naših života, čuvarima lepote duha, umetnicima koji su imali hrabrosti da zaista žive onako kako smo svi želeli Aleksandar Ðuričić napisao je kroz tople ispovesti njihovih kćerki

* * *

Njegov glumački početak desio se šest ili sedam godina posle završetka glumačke akademije. Krenuo je da statira, da iznosi tacne, a prva uloga mu je bila da glumi eho. U komadu „Tri sestre“, kada mladi poručnici napuštaju jedno veoma pitoreskno selo, jer dobijaju prekomandu za Moskvu, na rastanku sa tri sestre malo tuguju i kažu: „Samo slušajte kakav je divan eho.“ Onda jedan glumac vikne: „Hop, hooop“, a Bora Todorović iza scene, upola glasa: „Hop, hooop.“ Onda glumac tri puta na drugu stranu, a Bora opet upola glasa, veoma tiho odgovara: „Hop, hooop.“ To mu je, prema sopstvenom priznanju, bila prva ponižavajuća uloga, a druga je bila da glumi stolicu. Išao je četvoronoške i kako glavni glumac, čija je stolica bio, menja mizanscen, on četvoronoške ide i namesti se da sedne na njegova leđa.

Slučajno se desilo da se u ansamblu Ateljea 212, gde je počeo karijeru, jedan glumac ozbiljno razboleo i nije mogao da igra. Pošto nisu imali više nikoga, rekli su: „Ajde da probamo s Borom.“ Bilo je to u komadu „Arsenik i stare čipke“, u kojem je zablistao. E, kad se dokopao tog parčeta torte, onda je postao glumac-štreber, televizijski lik, posle su stigle nagrade, slava, Dobričin prsten, i sve ostalo je, što bi se u narodu reklo, legenda.

untitled-11_14842456016
U prvom braku dobio je sina Srđana, proslavljenog glumca, a u drugom dve ćerke, Danu i šesnaest godina mlađu Taru. Dana je spisateljica, rođena je 1977. u Beogradu, navučena je na seriju „Fargo“, koju joj je preporučio Velja Pavlović, a trenutno čita neke knjige irske književnice i filozofa Ajris Merdok.
Školovala se u Budimpešti, Detroitu, Indijanapolisu i Njujorku, a studije drame završila je u Londonu. Bavila se glumom i prevođenjem. Najviše vremena provodi u „Dokolici“, kafe-restorančiću koji drži sa suprugom Vladom – zapravo on vodi posao, jer je ona operisana od svake vrste biznisa. Njen zadatak se uglavnom svodi na degustaciju i povremeni rad na receptima.
Njen prvi roman „Tragična sudbina Morica Tota“ preveden je na nemački i engleski, a drugi „Park Logovskoj“ našao se u najužem izboru za Ninovu nagradu, što joj je donelo posebnu medijsku pažnju. Trenutno radi na trećem, u kojem se poigrava dramskom formom, i upravo zbog toga što piše brzinom puža, uživajući u brušenju svake rečenice, veruje da će to za četiri-pet godina ugledati svetlost dana.

untitled-10_14842455777

NAJLIČNIJA KNJIGA

Tu drugu knjigu, ovenčanu najužim izborom za Ninovu nagradu, posvetila je ocu.

„To je jedna od onih veoma ličnih posveta koju samo onaj kome je namenjena može u potpunosti da razume, a nastala je iz jednog za mene veoma posebnog trenutka bliskosti pre nego što nas je napustio. Bora je, inače, bio veoma zainteresovan za moju književnu karijeru i s velikim nestrpljenjem je čekao na taj drugi roman. Često mi je, iz one najčistije roditeljske želje da mu dete bude uspešno, sugerisao: ‘Jao, samo da ti ovaj roman bude deblji od prvog, delovaće nekako impozantnije. I ubaci malo više dijaloga, narod to voli, biće lakše za čitanje…’ Bora je bio izrazito duhovit i zabavan otac, i mogu samo da se nadam da je makar delić tog duha preneo i na mene.“

I pored završene škole glume i toga što je sa ocem igrala u „Profesionalcu“, tetke Mire Stupice, brata Žike Todorovića, odmetnula se među pisce.

„Veoma bitna stavka u mom odrastanju je činjenica da sam se u petnaestoj godini odselila iz roditeljske kuće i živela sa ujakom u Americi, pa posle tamo nastavila studije, odnosno da sam u ključnom periodu odrastanja, između petnaeste i dvadeset druge godine, živela u svetu gde niko ne zna ko su Bora, Mira ili Srđan. To mi je pomoglo da kasnije pronađem put koji je samo moj, autentičan.“

Ljubav između njenih roditelja počela je u Beogradu. U Ateljeu 212 tražila su se dva-tri difovca, Mira Trailović je režirala komad „Akrobati“ i smatrala je da bi bilo dobro da postoji i jedna mlada devojka koja će to sve osvetliti i osvežiti, i tako je stigla sjajna gimnastičarka, Amerikanka Kerolin. Bora ju je pozvao na kafu i tako, mic po mic, mic po mic, ostali su do kraja života.

Dana prvi put javno govori o svom ocu.

„Čini mi se da je pomalo nezahvalno da deca govore o uticajima svojih roditelja i da je to nešto što više ostaje na nivou podsvesnog. A uticaj je sigurno bio značajan, jer je i pored bogate karijere, kao požrtvovan otac, uvek bio veoma prisutan u mom životu. Postoji jedna lekcija koja je u meni ostavila traga tek nakon što nas je napustio, jer, kako to često biva, kvaliteti naših najbližih prikazuju nam se u punom sjaju tek onda kada više nisu s nama. Bora je uvek imao odvažnost da pred drugima bude svoj i, svaki put kada uhvatim sebe da činim nešto zbog očekivanja drugih, setim se tate i to mi da snagu da poslušam svoj unutrašnji glas. Najranije uspomene na tatu vezujem za letovanja u Trpnju, na Pelješcu, gde smo imali kuću. On je voleo da se oproba u svakoj vrsti sporta i terao je mamu da ga satima snima video-kamerom kako jedri na dasci po povetarcu, tako da na VHS kasetama imamo sate i sate uzbudljivog materijala na kome se vidi jedna sićušna, gotovo nepomična tačkica – Bora na dasci, usred beskonačnog morskog plavetnila.“

Uprkos uvreženom mišljenju da je bio boem, Dana ima sasvim drugačiji utisak.

„Samim tim što je bio prisutan, ne pamtim ga kao boema, već kao porodičnog čoveka. Mislim da se njegov boemski život odnosi pretežno na razdoblje pre mog rođenja. Čak i kad je išao u kafanu, vodio je mene. Tako sam kao školarac, a bila sam jedno žgoljavo dete s naočarama, kikicama i protezom, svaki dan posle škole išla direktno u ‘Arkade’, čuveni kafić na Dorćolu, preko puta moje osnovne škole, gde bih igrala flipere. Mama kaže da se jednom prilikom, na njeno zaprepašćenje, Bora vratio kući bez mene.

‘Boro, pa gde je Dana?’

‘Jao, zaboravio sam je!’

Hvala bogu, lokalci koji su dolazili u ‘Arkade’ bili su njegovi prijatelji, pa su me dobro čuvali. Toliko sam često boravila tamo da sam bila kao deo inventara.“

Zahvaljujući tati, upoznala je mnoge ljude iz sveta filma i pozorišta, ali najinteresantniji su joj bili njegovi prijatelji s kojima se svakodnevno družio, drugari čiji su karakter i sudbina bili isto toliko živopisni koliko i uloge koje je tumačio.

S glumcima se nije mnogo družio, osim s Gagom Nikolićem. A to je posebna priča.

GAGA I BORA

Kad je dobio Dobričin prsten, bio je u svojoj oazi u Bigovu, ribarskom naselju u Boki, i tada je, kako je ispričao Radmili Stanković, otkinuo od sreće. Krenuo je da naručuje lozu za sve koji su se našli oko njega, a ti ljudi nisu imali pojma ni ko je Dobrica, niti zašto je slavni glumac toliko egzaltiran.

To priznanje je dobio 25 godina posle svoje sestre Mire Stupice, pa možda taj osećaj ima veze s devizom koja je važila u njihovoj familiji: „Kada dete nije nizašta, baci ga na glumu“. A možda i nema. Bora je i pre toga bio ovenčan nagradama „Pavle Vuisić“ i „Zoranov brk“, pa „Sterijom“, raznim lovorikama, aplauzima, divljenjem… Ali uvek je imao svoje sidro, da njegovu umetničku barku zadrži u tom uzburkanom moru. To sidro se zvalo Gaga.

Sidro ga je drugarski poljubilo i reklo: „Znaš šta, Boro, najpre su meni hteli da daju taj Dobričin prsten, ali zamolio sam ih da ga daju tebi jer ćeš uskoro da rikneš, pa neka, da ga imaš pored sebe.“

„Znaš šta, Gago, nedavno sam pregledao srce i sve je u savršenom redu, i ne znam što su to uradili kad mi lekar nije spominjao da ću uskoro umreti. Mada, sada mi dođe da opet odem jer, ko zna, možda su načuli nešto što ja ne znam, pa su me zato nagradili.“

Jednom je Bora za svog životnog drugara Gagu rekao: „Između nas postoji velika, prava, drugarska ljubav. Obožavam ga i on mene. Kad smo u Beogradu, non-stop se viđamo, svaki dan, i to, naravno, u kafani. A što se tiče štosa, to je uglavnom na temu mojih godina. Uvek se ponudi da me odveze kući iz kafane, ne zato što sam pijan, nego zato što računa da neću moći da nađem kuću, a ja mu na to uvek kažem da imam ceduljicu u malom džepu, da nije potrebno, i da ću pitati nekog prolaznika da mi pomogne.“

KORAK U RAZLIČITIM CIPELAMA

Dana pamti da ih je uvek uveseljavao tom svojom umetničkom razbarušenošću iliti pogubljenošću.

„Dešavalo mu se da košulju obuče naopačke, da izađe iz kuće noseći dve različite cipele i slično. Moram da priznam da se takve stvari i meni dešavaju.“

Od njega je u amanet dobila to da voli mir i tišinu, a samim tim da voli i da ćuti. „Takođe, imam katastrofalan osećaj za orijentaciju, baš kao i Bora, koji je, kada bismo šetali gradom, po izlasku iz radnje po pravilu polazio na pogrešnu stranu. Osim za kuću na moru u Hrvatskoj, zajednička putovanja najčešće vezujem za skijanje. Iako sam bila dete nežnog, umetničkog senzibiliteta, kome je najbolje išlo crtanje i sviranje klavira, Bora je uporno pokušavao da mi usadi sportski duh. Tako me je učlanio u skijaški klub Rtanj na Kopaoniku. Prisustvovao bi svim takmičenjima i bodrio me na startnoj liniji, a ja bih, uveliko nakon što bi trka počela, stajala na vrhu padine i kukala: „Tata, meni je hladno!“

Dva puta se ozbiljno naljutio na svoju ćerku.

„Kao mnoga mršava deca, nisam volela da jedem. Tokom ručka bi bdio nada mnom, a svaki put kad bi okretao glavu, bacala bih zalogaje iza radijatora, što mi je prolazilo dok se u kući nisu pojavile bube. Druga situacija u kojoj je bio besan je kad je otkrio da u sedmom razredu ne znam napamet tablicu množenja.“

Ne seća se kad je postala svesna da ljudi vole Boru, ali primetila je neke tajne signale kad bi išli na pijacu.

„Prodavci bi mu dobacivali šaljive replike iz filmova, a on bi im, naravno, šalom i uzvraćao. Divio se hirurzima zbog plemenitosti njihovog poziva i nekoliko puta je izjavio da mu je žao što nije bio hirurg. Imao je dosta prijatelja među doktorima i, kada god bi čuo da neko ima zdravstveni problem, a nije u prilici sebi da obezbedi adekvatnu medicinsku pomoć, vodio bi ga za ruku kod svojih prijatelja doktora. Sasvim sam sigurna da je na ovaj način spasao mnoge živote. Sećam se da je jedna starica sa sela, koja je godinama verovala da boluje od neizlečivog slepila, a zapravo je imala kataraktu, zahvaljujući Bori i operaciji koju joj je obezbedio, u poznim godinama progledala.“

TI DIVNI MUTNI TIPOVI

Bora je obično na svoje uloge gledao tako što je vikao na sebe, svađao se sam sa sobom, uveren da je to mogao mnogo bolje. Posebno je bio ponosan na svoju ulogu u seriji „Diplomci“, konkretno na scenu u kojoj polaže ispit iz krivičnog prava. I Dani je to njegova omiljena uloga, mada su joj i Ðenka iz „Maratonaca“ i Bob iz „Vrućeg vetra“ veoma dragi.

Jednom ga je čitalac u, novinama koje sam uređivao, iskreno pitao: „Gospodine Todoroviću, otkad znam za vas, stalno glumite neke mutne tipove, i to izuzetno. Da li ste nekad nekom reditelju rekli: „Aman, čoveče, daj nekog drugog nađi za taj lik?“

„Važim za stručnjaka za takve tipove, a s obzirom na to da ih igram veoma uspešno, tu sam negde i žrtva rediteljske predrasude, jer znaju da će to Bora odlično odigrati, i zato mi daju takve uloge. I nikako da dođem do neke uloge u drami ili nekoj tragediji.“

To ga je malo mučilo.

Romski je naučio zbog uloge u „Domu za vešanje“. Bio je s Kusturicom, što poslom, što privatno, u Skoplju, gde su snimali u velikoj ciganskoj mahali koja se zove Šutka. Sa Romima je razgovarao isključivo na ciganskom. Jezik je naučio perfektno, gramatički. Kad su Šabana Bajramovića pitali kako ovi glumci govore ciganski, rekao je: „Dosta dobro govore, ali ovaj Bora Todorović mora da je naš.“ E, to mu je bio najveći kompliment.

Borina ćerka mi priča kako mu je pred kraj života gluma malo dosadila.

„Mislim da je jednostavno osećao da je u glumi postigao sve što je trebalo da postigne i imao je potrebu da se u potpunosti posveti porodici, da živi jednostavnijim životom. Tih poslednjih godina dosta je i čitao, a posebno je uživao u knjigama Irvina Jaloma i Bernarda Šlinka.“

Posle premijere „Lari Tompson ili tragedija jedne mladosti“, negde u jesen 1996, kad je Zvezdara teatar ključao od uzbuđenja koje su Milena Dravić i on doneli na scenu, dogovorili smo se za intervju za jedan mesečnik. U subotu oko podne našli smo se njegovoj omiljenoj kafani „Potkovica“, pio je bušeni viski (to je ono kada ga presečete kiselom vodom), pričao je dobra tri sata o tome kako je na početku glumio stolicu, o glumačkim putešestvijima po Zagrebu s Mirom i Bojanom Stupicom, o Ljubi Tadiću, Cici Peroviću, o ženama, o tome kako mu je bilo dovoljno da ga neka dama dodirne za koleno, o usponima i padovima, sa sve onim nezaboravnim šmekerskimn poluosmehom i nekom vedrinom koju je širio. Do kuće mi nije bio potreban prevoz, odleteo sam. Intervju nikad nije objavljen zbog tehničke greške (ne moje, ali nećemo sad o tome). Sreli smo se posle izvesnog vremena u Ateljeu, objasnio sam mu budalaštinu zbog koje taj razgovor ostao samo između nas dvojice, nasmejao se: „Dobro je, plašio sam se da su počeli da te cenzurišu.“

Dragi Boro, to se dešava dvadesetak godina kasnije.

POSTAVI ODGOVOR

*