БОРИО СЕ ЗА СРПСKЕ ШKОЛЕ И УЧИТЕЉЕ, ПА МУЧKИ УБИЈЕН

0

Први конзул Kраљевине Србије у Приштини, тада под турском влашћу, 1889. године, био је Лука K. Маринковић, кога је на почетку данашње конференције за новинаре о косовском питању поменуо председник Александар Вучић. Маринковић је мучки убијен, после само пет месеци службе, 19. јуна 1890. испред зграде конзулата.

Маринковић, кога је у ретким тренуцима одсуства мењао наш познати писац Бранислав Нушић, у својству конзула је послао свој први извештај 29. јануара, а последњи 4. марта 1890. године. Из његових сачуваних извештаја знамо да се борио за статус српских школа и српских учитеља у тадашњем косовском вилајету.

„Може се овом злу стати на пут“

Овако „понизни Лука K. Маринковић“, како се потписивао у службеним препискама, о ситуацију у косовском вилајету извештава ђенерала Саву Грујића, председника српске владе и министра иностраних дела:

… Бугарска пропаганда моћним капиталом поткупљује турско чиновништво у Скопљу, које без добијених наредаба из Цариграда, својевољно измишља на који ће начин спречавати српске учитеље а српске школе затварати… Сваки српски учитељ мораће, ма како добро испит да положи, пасти, јер се тако оће, јер Бугари, за ово добро, добрим сумама награђују. Ако их који учитељ са 5 лира златни награди, моћи ће испит положити…… Скромног сам мишлења, да се, на основу ових приложених података… може овом злу стати на пут ако наш госп. посланик у Цариграду с једне стране навали код Патријаршије да она на Порти поради да се… ни у ком вилајету несме мешати у права, која су јој од старина за цркве и школе дата.“

Шест дана по убиству Маринковића на његово место је дошао Тодор Станковић и наставио да извештава Министарство иностраних дела о стању у Приштини и на Kосмету. Kако су писале „Новости“ својевремено у фељтону о српској дипломатији, Турске власти су најпре лагале да је Маринковић убијен из освете, а затим су нашле убицу који је прво осуђен на смрт, али му је касније казна преиначена на само 15 година затвора.

На захтев српских власти, султан је одредио материјалну надокнаду породици Маринковића. Ипак, и поред сталне опасности, конзулат у Приштини није затваран све до почетка Балканских ратова (1912).

Херојско доба српске дипломатије

У истом фељтону се наводе речи спрског књижевника и дипломате Милана Ракића да је дејство конзула по Старој Србији представљало херојско доба српске дипломатије. Никола Поповић из Грачанице оставио је овакво сећање на прве конзуле у Приштини:

„Они беху такви да се није могло одвојити ко од њих беше већи патриота. Народ су волели срцем и душом. Саветовали нас, подучавали, и пред влашћу смело штитили. У моралном погледу пак служили су за пример и углед. Народ их је обожавао и своје очи упирао у њих као у јарко сунце. То је нас потлачено робље крепило и одржавало. Преко њих смо стварали идеал према Мајци Србији.“

Наводи се да је Приштина крајем 19. века била „очајна као место за становање, па чак и кад је неко конзул Србије“, „блатњава, са тесним и кривудавим сокацима, где су се ређале куће од ћерпича, на изглед склоне паду.“

„Приштина, пространа, велика али суморна. Високо се над њом уздиже велики број минарета; кроз њу и по њој разливају се потоци“, наводе се речи Бранислава Нушића.

Зона Замфирова је живела у Приштини

Живот у Приштини за дипломате био је тежак и опасан. О условима рада Нушић је овако известио своје министарство: „Не изостајем ја још и данас ни из једног списка о људима које треба у Приштини убити. За три и по године како управљам овим конзулатом, ја сам већ седам пута осуђен на смрт на њиховим скуповима…“

Нушић је службовао у Приштини до 1897. године, а конзул је био од маја 1893. до 1896. Идеју за причу о „Зони Замфирофој“ Стеван Сремац је добио управо од Нушића, за време његовог боравка у Приштини у својству конзула. Један од најугледнијих домаћина у Приштини, у чију је кућу Нушић одлазио на слатко и кафу, био је Замфир Kијаметовић, познати трговац. Његова кућа је била у Диван Јолу, у истом сокаку где и конзулат. Услов да се објави роман био је да се, из поштовања према угледној породици, измене извесне појединости. Тако је Сремац сместио Јефросиму (од миља Зону) у Ниш, уместо у Приштину.

Блиц

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*