Borislav Borović: Mnogo negativnog je već ugrađeno u međunarodne ugovore prethodnih decenija

Direktna posledica ekonomskih problema u kojima se Srbija duže vreme nalazi je i odnos prema svojoj imovini

0

DIREKTNA posledica ekonomskih problema u kojima se Srbija duže vreme nalazi je i odnos prema svojoj imovini, jer se država uglavnom ponašala kao loš domaćin otuđujući je ispod svakog kriterijuma i cene. Tako je sama sebi sekla granu na kojoj je sedela.

Nije sporno da su reforme potrebne da bismo se izvukli iz ovog stanja. Sporno je kakve reforme treba da sledimo. Reforme koje su sprovođene od 2000. godine bile su, manje ili više, neuspešne. Nismo uspeli nijedne godine do danas da dostignemo industrijsku proizvodnju iz 1998, kojoj su prethodile sankcije, hiperinflacija, gotovo pola miliona izbeglica koje su došle u Srbiju, iako su u međuvremenu u Srbiju ušle desetine milijardi evra preko privatizacija, direktnih i ostalih stranih ulaganja, donacija ili kredita.

A rezultat su bili opadanje proizvodnje i rast dugova, nezaposlenosti, stranih udela u bankama i medijima, građevini, industriji, agraru ili osiguranju, uz redukovanje prava na besplatnu zdravstvenu zaštitu i školovanje i smanjenje ulaganja u sport, kulturu ili nauku.

Upravo ovih dana Srbija potpuno opravdano (i ekonomski i politički) pokušava da spreči otimanje „Trepče“ od strane uzurpatora takozvane države Kosovo. Ilustracije radi, procene „Trepče“ od strane londonskog „Ekonomista“ govore o preostalim rezervama od oko 50 miliona tona rude cinka i olova vrednog oko osam milijardi evra. Slično je i sa resursima i rudnicima po čitavoj Srbiji.

Dakle, moraju se odrediti „crvene linije“ o tome šta Srbija ne sme da uradi da bi neke buduće reforme uopšte imale smisla. Mnogo negativnog je, nažalost, već ugrađeno u međunarodne ugovore prethodnih decenija. Prvenstveno, to je mogućnost stranaca da kupuju zemljište na osnovu potpisanog SSP. Do sada im je to pravo bilo uskraćivano, ali će od 2017. teorijski i praktično moći biti vlasnici svakog pedlja zemljišta u Srbiji. Po mom dubokom uverenju, moramo, poput Mađarske, recimo, doneti zakon o zabrani prodaje zemlje strancima. Jer, država bez zemljišta je država bez suvereniteta, posebno jer je poljoprivredno zemljište ključni resurs Srbije.

Takođe, ni pod kakvim uslovima ne smemo da prodamo ni prirodne rezervoare i izvore pijaće vode. Dvadeset prvi vek je vek borbe za pitku vodu i plodno zemljište. UN su Srbiju svrstale na 45. mesto na svetu po rezervama pitke vode s preko 400 takvih izvora, od kojih se sada koristi tek petina. Dakle, još nije kasno, mada smo proteklih decenija kroz privatizaciju prodali dosta fabrika vode s prilično nejasnim kriterijumima i uslovima datih koncesija na ovaj neobnovljivi resurs za koji će se u bliskoj budućnosti voditi žestoke borbe.

Srbija ne sme da proda ni vodovode, odnosno preduzeća koja se bave vodosnabdevanjem građana. Još od Rimskog prava je utvrđeno da voda ne može biti komercijalizovana (Res extra commercium). U tom smislu treba zadržati aktuelni Zakon o vodama, gde su voda i vodno zemljište označeni kao javno i neotuđivo dobro. Ne smemo ulaziti ni u neoprezne aražmane prodaje ostalih gradskih (opštinskih) komunalnih sistema, u smislu da se izgubi kontrolni paket akcija u njima.

„Crvena linija“ koja se ne sme preći je i prodaja ostalog zemljišta, nacionalnih parkova, šumskih gazdinstava, rezervata ili lovišta. To isto važi i za banjska lečilišta, jezera ili rečne obale. Javno-privatno partnerstvo ili transparentne i ekonomski opravdane koncesije mogu biti model priliva kapitala u cilju modernizacije turističkih kapaciteta koji donose profit. Nikako ne definitivno otuđenje ili prodaja.

Srbija mora da spreči monopole na tržištu, od građevine, agrara, telekomunikacija, bankarskog sektora, osiguranja, medija do trgovine. U protivnom će i ovo malo zdravih domaćih firmi ostati na nemilosti pred špekulantima.

Nipošto se ne sme prodati ni udeo u Komercijalnoj banci, niti kontrolni paketi u preostalim osiguravajućim kućama. Monopoli u bankarstvu i osiguranju znače tihu smrt čitave domaće privrede. Osnivanjem državne razvojne banke ta demonopolizacija bi bila efikasnija, uz eliminisanje pritisaka da NBS postane servis stranih banaka. Bez obzira na pojačane zahteve međunarodnih institucija, „crvena linija“ je i odricanje (bar) od kontrolnih paketa u najvećim javnim sistemima poput EPS, „Telekoma“ ili Aerodroma, bez obzira na modele javno-privatnog partnerstva, koje može biti pozitivno, a često i poželjno.

Ne sme da se rasprodaje u finansijskoj iznudici, jer se do svežih sredstava može doći i dokapitalizacijama, koncesijama, ali sa zadržavanjem kontrolnih državnih paketa.

Restrukturiranje javnih preduzeća je potreba, ali je prečesto drugo ime za odvajanje zdravih i profitnih delova koje će pokupovati stranci i neprofitnih, koji će ostati na grbači države. Valjda ne treba objašnjavati da država ne sme da proda PKB ili udele u preostalim prehrambenim gigantima poput „Imleka“.

Takođe, ni vlasništvo u preostalim medijskim kućama, jer potpuno prepuštanje medijske sfere stranim vlasnicima može dozvoliti samo država koja ne misli dobro samoj sebi. I naravno, nikada se ne smemo odreći imovine na KiM.

Možda to deluje trenutno kao borba s vetrenjačama, ali imamo utemeljenje u međunarodnom pravu i Rezoluciji 1244 UN. Naše je da obavestimo potencijalne kupce te imovine da je kupuju bez znanja pravog vlasnika i da mogu biti suočeni s rizicima po svoj kapital pred međunarodnim sudovima.

Večernje Novosti

POSTAVI ODGOVOR

*