Boško Jovanović: Kultura nacionalnog sećanja i samopoštovanja

0

Tekst koji je pred čitaocima je razrada dve tačke iz mog drugog dela programa radikalnih mera za promene u Srbiji

Svaka nacija ima svoju prošlost. Neke se tom prošlošću ponose, neki je se stide, ali i jednima i drugima je jasno da, na ovaj ili onaj način, od nacionalne istorije zavisi i budućnost nacije.

Kad se čoveku oduzme sećanje on gubi vezu sa dometima koji su omogućili njegovo postojanje, postaje „osamljen u sadašnjici“ i podložan gubitku osećaja pripadnosti „otadžbini“ (zadužbini očeva) , kao skupu nepromenljivih vrednosti koje ga orijentišu u istoriji. Sledeća faza je transformacija slobodnog čoveka (osnovnog dela nacije) ili grupe ljudi (sveukupnosti nacije) u roba ili robove nečemu (ili nekome) drugom, ko nije zainteresovan da u tom pojedincu vidi produkt i predstavnika uzvišenih ideja o sebi i zajednici kojoj pripada, već samo kao slepi instrument ostvarenja svojih interesa.

Srbija je vodila mnoge ratove za sticanje ili odbranu slobode. Među svim tim ratovima posebno (pa čak i centralno) mesto u sećanju (predstavnika) države i celog naroda zaslužuje rat iz 1999 – te godine.

Reći da se radi o „drugom Kosovskom boju“ ili da su junaci sa Košara i Paštrika novi Obilići kao da nije dovoljno. Prosto, ti golobradi momci postavili su nove i još više standarde u moralu i junačkoj odanosti državi (možda baš zbog toga što tada, za razliku od srednjevekovne Srbije, te visoke vrednosti nisu bile proklamovane, već su junaci morali da ih otkriju u sebi) a protiv sebe su, poret neprijatelja u konvencionalnom smislu, imali kao „arbitra“ i najmoćniju vojnu silu u istoriji. I pobedili su.

Ovaj rat je dao mnoge moralne gromade i nove junake čiji život i smrt moraju da budu putokaz naciji za XXI vek.

O kapetanu vojske Jugoslavije Krunoslavu Ivankoviću, na primer, svakako bi trebalo učiti na državnoj Vojnoj akademiji. Svaki pitomac i budući oficir naše vojske morao bi njega i njegove oficirske vrline da ima kao primer. Veličina kapetana Ivankovića nije se ogledala samo u životnom putu koji je odabrao, već i u onom kojim je odbio da ide. Nije zgoreg da se o oba puta kaže nešto više.

Krunoslav Ivanković je Hrvat iz Šida. Kao oficir JNA hrvatskog porekla, lako je mogao da pređe na stranu, recimo, „Zbora narodne garde“ i da se kasnije priključi hrvatskoj vojsci, gde bi, verovatno, vrlo brzo dogurao do generala, kao što su, pod Tuđmanom, do tog čina ekspresno došli Ivankovićeve kolege i sunarodnici: Mirko Norac, Ivan Korade ili Čermak. Ivanković je mogao da se „istakne“ u „Bljesku“ i „Oluji“ i zaslužio bi lovorike i poštovanje od strane hrvatske države i „katoličke crkve u Hrvata“ , a možda bi, poput narečenog Čermaka, danas bio i uspešni biznismen.

A kojim je putem odlučio da ide Krunoslav Ivanković, kapetan Vojske Jugoslavije? Putem poštenja, junaštva, vernosti zakletvi, odanosti svojim vojnicima i požrtvovanosti, a njegova junačka pogibija je samo rezultat krajnjeg istrajavanja u tim vrlinama. Za Ivankovića je Ivica Kolev, još jedna od legendi sa Košara, u jednom intervjuu rekao da od njega (Hrvata!) nije video većeg srpskog patriotu.

Ako je Krunoskav Ivanković primer koji treba i moraju da slede svi oficiri, onda je Tibor Cerna neko čiji primer treba da sledi omladina. Insistirao je, iako su mu falili kilogrami za to, da služi vojni rok. Pokazao se vrhunskim vojnikom i dobio prekomandu na Kosovo i Metohiju. Kroz svoju junačku smrt ispoljio je dva osnovna stremljenja pravoslavnog hrišćanstva (kojem je pripadao) – dobrotoljublje i  čovekoljublje. Lako je rat mogao da provede negde drugde, ali je odabrao da bude tamo gde je najpotrebniji svojoj otadžbini…

Dobrovoljaca ima u svakom ratu i oni su u svakom svakom ratu nešto posebno, jer im je jedini motiv za odlazak u borbu – odbrana slobode. To je bio glavni motiv i za Josipa Siča, sredovečnog dobljovoljca iz Subotice. Iako Mađar s krajnjeg severa Srbije nije naseo na priče o „autonomaštvu“ i pokazao je, svojom junačkom smrću, da je i sami jug zemlje doživljavao kao jednako svoj. Ostavio je za sobom udovicu i dvoje dece, koja se i dalje bore da njihov otac  doživi zasluženu, posthumnu afirmaciju u rodnom gradu.

Generacija 1978/79. koja je iznela pobede u ratu 1999-te je nešto najbolje što je ova zemlja dala. Veličina ove generacije još više dolazi do izražaja ako se pogledaju kasnije generacije, od one 1980/81. pa nadalje, koje su, pozivajući se na „prigovore savesti“ i diskushernije u lakšem stadijumu, mahom vojni rok služile „civilno“ .

Rat iz 1999 – te i, posebno, bitke na Košarama i Paštriku pokazale su još jednu važnu stvar: da su u Srbiji ljudi raznih vera i nacionalnosti spremni da brane i umru za slobodu svoje zemlje i da su sve male razlike koje se forsiraju u našem društvu sa ciljem da ga podele na verskoj i nacionalnoj osnovi – lažne i da postoje samo zbog dnevne politike.

Žrtve kapetana prve klase Vojske Jugoslavije Krunoslava Ivankovića, Tibora Cerne, Josipa Siča, Nasera Vučelja, Izeta Čolakovića i mnogih drugih – nisu bile uzaludne. Štaviše, one su, danas, jedini putokaz za svetlu budućnost naroda i države.

Potrebno je doneti sledeće mere radi čuvanja sećanja i dostojanstva

·       Doneti „Zakon o nacionalnom sećanju i dostojanstvu“ koji bi obavezivao društvo i narod na čuvanje uspomena na podvig junaka i na nevine žrtve i koji bi propisivao da se po njima nazivaju ulice i škole, da se o njima štampaju knjige i t d. ;

·       Da se u Debeljači osnuje FK „Tibor Cerna“ ;

·       Da se kapetanu prve klase Krunoslavu Ivankoviću podigne spomenik koji bi sa postamentom bio visok ne manje od 20  metara;

·       Da se Kasarna „Rasina“ u Kruševcu gde se nalazi spomenik herojskoj 125. motorizovanoj brigadi, promeni ime u „Kapetan prve klase Krunoslav Ivanković“ , jer je on, u trenutku pogibije, bio oficir te jedinice;

·       Da se štampaju poštanske marke sa likovima heroja koji su dali život za odbranu otadžbine;

Ponovo da se, o trošku države, odštampaju knjige o ratu iz 1999-te, pošto ih više nema u knjižarama.

serbimolot.rf

POSTAVI ODGOVOR

*