Boško Obradović: Vučić i Đilas, dva dobra druga, dva prijatelja

0

Ko bi rekao da kultni hit srpske novokomponovane narodne muzike „Dva dobra druga, dva prijatelja” Ljube Aličića može poslužiti za inspiraciju jednoj političkoj analizi. Nije se, međutim, u trenutku mogao naći bolji naziv za razotkrivanje još jednog političkog mita koji zamagljuje srpsku političku scenu i onemogućava otrežnjenje srpskih birača. U svetlu nastupajućih vanrednih izbora u Beogradu, kao i potencijalnih parlamentarnih izbora, ovo je možda najvažnija politička poruka koju birači u Srbiji treba da čuju.

Radne biografije – dupla nula
Dragan Đilas i Aleksandar Vučić imaju puno zajedničkih stvari o kojima niko nije razmišljao. Obojica su rođeni u Beogradu, Đilas 1967, a Vučić 1970. godine, tako da su generacijski bliski. Obojica su karijere počeli u radio-novinarstvu sa 22 godine: Đilas na Radio B92 u Beogradu 1989. godine, Vučić na Kanalu S na Palama 1992. Do dana današnjeg nije razjašnjeno kako se jedan našao na jednom, a drugi na drugom mestu.

Dragan Đilas je mašinski inženjer vazduhoplovstva, a Aleksandar Vučić diplomirani pravnik. Nije poznato da su ikada radili u svojim strukama niti im se može utvrditi bilo koji radni staž mimo politike. Dragan Đilas je lako i brzo prešao put od studentskog lidera do tajkunskog medijskog magnata, a Aleksandar Vučić od najmlađeg poslanika u Skupštini Srbije do političkog gospodara Srbije.

Drugi su pravili stranke kojima se sada oni nalaze na čelu: Zoran Đinđić i Boris Tadić su napravili DS kojoj je Đilas danas predsednik, a Vojislav Šešelj SRS i Tomislav Nikolić SNS, čijim cepanjem od SRS je nastala stranka kojoj je Vučić danas predsednik. U pravljenju ovih stranaka veliku ulogu imale su i zapadne ambasade u Beogradu kojima je cilj bio da naprave američki dvopartijski politički model u Srbiji, po kome će se dugoročno samo ove dve stranke smenjivati na vlasti u narednim godinama, a da se između njih teško može utvrditi razlika u programima. Razume se da okosnica oba programa mora ostati vernost zapadnim centrima moći.

Kako su se drugari obogatili?
Aleksandru Vučiću je 2002. godine određen porez na ekstraprofit u iznosu od 48.500 evra u vezi sa stanom od preko 100 kvadrata koji mu je 1998. godine dodelila Vlada na čelu sa Mirkom Marjanovićem, a koji je potom otkupio ispod tržišne vrednosti. U julu 2004. Telekom Srbije isključio mu je telefon zbog neizmirenog telefonskog računa u iznosu od preko 150.000 dinara koji nije plaćao 15 meseci, a kao razlog neplaćanja naveo je „niska primanja” u Skupštini Srbije. Nije poznato da se bavio nekim drugim poslom sem politikom niti od čega živi sem od političke plate (poslaničke, partijske, ministarske…). Kao što je i sam ustvrdio, nekadašnja „niska primanja” u Skupštini Srbije ili današnja u Vladi Srbije sigurno nisu dovoljna za način života koji vodi i ljubav za skupa odela i vina koju gaji.

Dragan Đilas je ušao u posao sa medijima u vreme režima Slobodana Miloševića kada su to mogli ili strani agenti poput njegovog kompanjona sa početaka B92 Verana Matića ili pouzdani ljudi bračnog para Milošević, poput Slavka Ćuruvije ili Željka Mitrovića koji su kasnije promenili stranu. Nije poznato čime se bavio i šta je radio dok 2004. godine nije postao član Demokratske stranke. Od tada profit njegovih firmi (kao uostalom i prihodi marketinških firmi Srđana Šapera i Nebojše Krstića, koji takođe postaju bitni u DS u isto vreme kad predsednik DS postaje njihov školski drug Boris Tadić) naglo rastu za nekoliko stotina puta i za nekoliko godina oni postaju milioneri. Najveće bogatstvo Đilas je zgrnuo preprodajom reklamnih sekundi na RTS-u, angažovanjem svojih firmi za usluge u gradskim upravama u Beogradu čiji je gradonačelnik, dobijanjem za klijente državnih preduzeća pod kontrolom DS ili stranih firmi kojima se pre toga omogućava povlašćeno poslovanje ili pljačkaška privatizacija u Srbiji, što sve predstavlja nezabeleženu vrstu medijskog monopola. Na ovaj način svaki čovek u Srbiji mogao bi postati uspešan biznismen i milioner, samo kad bi dobio ekskluzivnu mogućnost da – primera radi – umesto državne televizije prodaje njene reklamne sekunde na tržištu. Ovo skandalozno uzimanje ekstraprofita, kojim je putem medijskog monopola Đilas došao do ogromnog bogatstva, još uvek je tabu-tema u Srbiji.

Posebno je karakteristično da o ovome za 15 meseci Vučićeve „borbe protiv kriminala, korupcije i tajkuna” nije pokrenuta nijedna istraga, kao što su oslobođeni odgovornosti i drugi „žuti tajkuni” koji su ojadili Srbiju u vreme vladavine „žutog preduzeća” (DS) – poput Vlahovića, Đelića, Šutanovca, Pajtića… Kada se uzme u obzir nedavno svedočenje Gorana Vesića, bliskog Đinđićevog saradnika, o tome kako je Aleksandar Vučić u vreme svog ministrovanja u okviru režima Slobodana Miloševića tajno pomagao DS i Američki SKOJ – Otpor 1999. godine, onda sadašnja pošteda za Đilasa i drugare nije Vučiću prva usluga koju im čini. Na ovom primeru se najbolje vidi kako „dobri prijatelji” jedni druge čuvaju na političkoj sceni Srbije.

Oni dobri u Beogradu na vodi, a mi nasukani na suvom
Imaju ova dvojica drugara i mnogo toga drugog zajedničkog, npr: Vučićev veliki prijatelj i prethodnik na čelu Biroa za koordinaciju svim službama bezbednosti u Srbiji, Miodrag Miki Rakić, potpredsednik je Demokratske stranke kojoj se na čelu nalazi Đilas. Nije isključeno da je i neki Đilasov veliki prijatelj član Predsedništva SNS, poput, recimo, Zorane Mihailović, nekada visokog funkcionera Dinkićevog G17+, a danas člana EastWestBridge-a, ispostave Trilateralne komisije i ključne strane NVO-agenture u Srbiji. Ono što nas svakako neće iznenaditi jeste i da za koju godinu otkrijemo da su Đilas i Vučić sve vreme zajedno čak i poslovali, imali zajedničke firme i delili novac.

Ono što im je takođe zajedničko jeste da su obojica izuzetno radni i da imaju istu strast, a to su istraživanja javnog mnjenja i očitavanja rejtinga. Po uzoru na veštačko Đilasovo podizanje rejtinga od 2008-2012 (koje je na kraju medijskog pumpanja dalo rezultat u preko 30% glasova na gradskim izborima u Beogradu), tako danas i Vučić, najveći gubitnik izbora 2012, diže svoj rejting na veštački način na preko 40% podrške u biračkom telu. Nadamo se da će se i ovaj politički mehur od sapunice uskoro rasprsnuti kao što je Đilasov pukao pre godinu dana, čim su se otvorili mediji i za drugu stranu medalje o „uspešnom preduzetniku i gradonačelniku Beograda”. Ostaje i činjenica da se njih dvojica neprestano utrkuju, ali i ugledaju jedan na drugog, uvek pomalo isfrustrirani uspesima druge strane. Tako je Vučić godinama patio zbog Đilasove popularnosti i pokušavao da oponaša njegove kampanje, da bi sada Đilas došao u situaciju da pati zbog Vučićevog rejtinga, pa pokušava da mu se dodvori.

Kao što su Zoran Đinđić i Vojislav Šešelj imali sličnosti kao političari-makijavelisti, ogromne inteligencije i spremnosti na velike lične rizike, tako su i Đilas i Vučić političari slični u velikom egu i spremnosti da gaze preko drugih da bi ostvarili svoje interese i ciljeve. Međutim, ma koliko spolja gledano bili u sukobu i direktnom rivalstvu, uvek će jedan za drugog na kraju naći lepe reči i izgrliti se zbog „narodnog dobra” i zajedničke vizije „Beograda na vodi”. Njihovu donedavnu političku idilu pokvario je „namazani” Ivica Dačić, koga su prerano otpisali. Za nepuna dva meseca tri puta je nasamario neprikosnovenog „gospodara Vučića”: izbacio je iz Vlade Vučićevog prijatelja Dinkića i uzeo za sebe slavu obračuna sa najneomiljenijom ličnošću u Srbiji, lažno se javno usprotivio pederbalu i pobegao u Grčku kako bi na Vučića pala odluka da organizuje pederbal u Beogradu, i to u susret vanrednim gradskim izborima, i – što je posebno napravilo problem – narušio tajne dogovore između Vučića i Đilasa zahtevom za smenom Đilasa sa mesta gradonačelnika Beograda, gde ga je Vučić čuvao punih 15 meseci posle izbora, a sada nije mogao da ne podrži Dačićev zahtev jer bi se tako ofirao i tajni dogovor između njih postao bi javan. Ivica Dačić je i ranije pokretao temu specijalnih veza između DS i SNS, ali se uvek zaustavljao u punom otkrivanju ove istine, jer je zadržavao neporušenim mostove za koalicije i sa jednima i sa drugima. Očekujemo da kada mu drugari uskoro pripreme odstrel sa političke scene, i Ivica Dačić progovori sve što zna o njihovom prijateljstvu i tako bar još nekog od njih povuče sa sobom u propast.

Odnos dva prijatelja prema Dverima
Obojica su dobrano ostali dužni Pokretu Dveri, kao jedinoj novoj snazi i nadi na ustajaloj političkoj sceni Srbije. Razume se da kako bi oni ostali bitni i najbitniji, potrebno je diskvalifikovati i onemogućiti svakoga novog ko bi mogao da im se suprotstavi, i praktično ukinuti opoziciju. Aleksandar Vučić, višegodišnji veliki prijatelj sa vodećim ljudima DS, lično je mesecima pre đurđevdanskih izbora 2012. lansirao medijsku klevetu da su Dveri Đilasov projekat, i time sigurno oduzeo Dverima nekoliko procenata glasova na izborima. Ovim (neki bi rekli pokvarenim, a neki veštim) političkim manevrom koji potiče iz psihološke sfere, druge je optužio za ono što on sve vreme radi – sarađuje sa Đilasom. Na drugoj strani Đilas je otvoreno pokrao politički program Dveri: od stava prema pederbalu i porodične politike do niza ekonomskih mera, na taj način jasno pokazajući čije vreme dolazi i čije ideje imaju budućnost. Kao medijski magnat i profesionalni istraživač javnog mnjenja sigurno je tačno pročitao popularnost i Dveri i političkih ideja za koje se Dveri zalažu godinama pre njega. Osećajući generacijsku konkurenciju u Pokretu Dveri, u perspektivi najjačoj političkoj alternativi koja ih može ugroziti, kao i mnogo puta do sada zajednički interes protiv Dveri našli su dva dobra politička druga, dva prijatelja.

Sve ovo treba ozbiljno imati u vidu kada krene namešteni referendumski izborni proces u Beogradu na kome treba da biramo između Vučića i Đilasa, koji posle sledećih izbora na svim nivoima lako mogu da se dosete da zbog „viših nacionalnih, državnih i beogradskih interesa” sklope čak i novu vladajuću većinu. Uostalom, zar oni po pitanju predaje Kosova i Metohije, potpisivanja antiustavnog briselskog sporazuma i bezglavog trčanja u EU po svaku nacionalnu cenu, već nisu u koaliciji? Ovo posebno može biti ubrzano ako ih za to zamole njihovi prijatelji iz zapadnih ambasada, željni – recimo – promene Ustava i neke druge dezintegracije Srbije. Zato se i na kraju moramo pozvati na nezaboravne završne stihove iz pomenutog hita Ljube Aličića: „Nek ostane ova pesma, nek se ona stalno peva, nek se peva sve dok bude tako dobrih prijatelja!”

Boško Obradović

Autor je član Starešinstva Pokreta Dveri

izvor: Fond strateške kulture

POSTAVI ODGOVOR

*