Božin Janevski: O lažnim Ilirima i Starosrbima

U Srejovićevoj knjizi naučnih eseja „Iliri i Tračani” nalaze se nekolike njegove sasvim jeretičke misli

0

Jedan od naših najpoznatijih arheologa, akademik Dragoslav Srejović, bio je znalac mnogih tajni ovog sveta, erudita kakvog je teško naći.

janevski-fotoOvaj naučnik nam je otkrivao krunske činjenice, kao čvrste oslonce za buduća istraživanja. Međutim, Srejovićevo mišljenje o Ilirima i Tračanima, na Balkanu i šire, na Mediteranu, otkrivamo tek u njegovoj zbirci naučnih eseja („Iliri i Tračani”, Beograd, SKZ, 2002) – delu koje je posthumno objavljeno. Tu se pokazalo da je D. Srejović tokom poslednjih svojih decenija među nama imao pred očima neobično jasnu i za njega nimalo tajanstvenu pojavu „Ilira“. Pouzdano je, baš kao starovekovni, rimski pisci, razlikovao „pravozvane Ilire“ (Iliri propriae dicti) od lažnih.

Za života se o tim svojim saznanjima nije izjasnio. Bar ne u Srbiji, a izgleda ni drugde.

Međutim, u pomenutoj knjizi nalaze se i nekolike Srejovićeve, sasvim jeretičke misli, dostojne nekih, do tada najzagriženijih serbista – autohtonista, ali nešto bolje podržane dokazima.

Prva Srejovićeva „jeres“ se naslućuje već u citatu na stranama 22–23, u uvodnom delu poglavlja Teritorija, narod i jezik, gde se unosi sumnja u postojeći aksiom o ogromnoj rasprostranjenosti Ilira, kao balkanskog naroda, ali se to čini izdaleka i oprezno: Oslanjajući se verovatno na podatke iz starijih izvora, iz 6. i 5. v. s. e., Pseudo Skilaks(pseudonim antičkog anonimnog zemljopisca) smešta Ilire južno od Liburna (Istra, prim. aut.), duž jugoistočne obale Jadrana sve do Aonije i ostrva Korkire (danas Krf). Navedena su plemena koja tu žive – Hierastomnai, Bouilinoi. Hylloi, Nestoi, Manioi, Autariatoi, Enhelleis i Taulantoi, ali su od njih samo Enhelejci(„narod jegulje“ prim. aut.) bliže locirani oko Kotorskog zaliva. U grčkom mitu o Kadmu i Harmoniji, Enheleis su bili pleme oko grada Budua – Budva, gde ih Heleni svrstavaju u Ilire.

Tek pošto je tako, navođenjem više izvornika, doveo pod sumnju daleko veću rasprostranjenost Ilira od uskog primorja, sledi Srejovićeva naučna bomba sa odloženom eksplozijom: U kasnijim izvorima (Pseudo Skimnus, Plinije, Strabon i dr.) pomenuto je poimence još nekoliko ilirskih plemena, među njima i Iliri proprii dicti (pravi Iliri), pleme nastanjeno verovatno negde u oblasti Skadra i Lisusa (severna Albanija), prema kome su Grci nazvali ceo ilirski narod, a Rimljani prostranu teritoriju koju su osvojili na Balkanskom poluostrvu, a koja je u vreme Julija Cezara činila provinciju Ilirikum.

Tu je, dakle, reč o neopravdanom, nenaučnom uopštavanju koje nije trebalo ni da bude usvojeno od naše nauke!

U konačnom, pre lažnih i pre „pravonazvanih Ilira“, postojalo je samo jedno pleme ili jedan rod pod tim imenom, smešten oko omanje reke Maće, u zaleđu Skadra. Tamo u to vreme nije bilo Albanaca, a njih niko ni kasnije i sve do skoro, ne pominje pod imenom Iliri, već kao Šiptare, Arbanase ili Arnaute.

Današnji Albanci o ovome nikada nisu raspravljali, a očito je da im tako nešto ne pada na pamet, kao ni neopoziva provera genomskog nasleđa. Pa i zašto bi rizikovali kad već naši akademici pišu udžbenike istorije, gde Albance smeštaju u starosedeoce Balkana, a sopstveni narod u uljeze? U vezi sa Srejovićevim nedovršenim mislima otvara se mogućnost za ono prokleto, nenaučno podrazumevanje koje svakom omogućava tvrdnju da on tako nešto nikada ne bi ni pomislio ni izjavio i da je sve od čitalaca pogrešno protumačeno, jer propustio je da nam sam odlučno saopšti i neposredne, logične posledice te istine: da su sva ostala plemena koja su bila tim etnonimom pokrivena, u stvari „lažni Iliri“, kao i drugu jeres, da su ti takozvani Iliri, romanizovani Starosrbi i severozapadni Rašani. Umesto toga, postavio nas je pred težak zadatak rečenicom: Sve što je o Ilirima i Tračanima izrečeno u antičkim vremenima, podložno je sumnji, a zato u savremenoj istoriografiji postoje krupne neusaglašenosti…

Danas se Sarmati, Dalmati, Panoni i Tribali već bojažljivo priznaju za protosrbe

Ali, dalje slede nove jeretičke misli: Očigledno je da su Apijanova genealogija i njegova velika Ilirija, kojima su obuhvaćeni i narodi koji se inače etnički i teritorijalno oštro razgraničavaju od Ilira (Liburni, Dalmati, Panoni, Tribali i dr.), samo veštačke tvorevine nastale iz političkih i fiskalno-administrativnih razloga posle uključivanja zapadnih oblasti Balkanskog poluostrva u sklop Rimskog carstva.

Za ogled o balkanskom hrišćanstvu u „loncu za pretapanje naroda“ (melting-pot) D. Srejović navodi: Konstantin Veliki je vodio 322. g. sarmatski rat i zarobio veliki broj Sarmata, a zna se da je oko 300.000 doselio u dubinu Balkana.

Danas se Sarmati, Dalmati, Panoni i Tribali već bojažljivo priznaju za protosrbe, od kojih su Sarmati oko Dunava, a ostali ispod Dunava i Save.

Vrlo slično ovome, rimski car Hadrijan je krajem 2. veka, posle takozvanog, Dačkog rata, takođe uvezao u carevinu oko 300.000 takozvanih Dačana – etnika sa tog istog tla. Uz sve preostale ratove i ustanke, praćene zarobljavanjem domaćih etnika (ilirski ratovi, dalmatski, panonski, sarmatski ustanci, makedonsko-akarnanski i trački savezi protiv Rima), broj prisutnih, pradavnih Srba i Rašana u granicama Rimskog carstva, a posebno na Balkanu, bio je zaista za poštovanje.

Ovo nas vodi ka zaključku o konačnoj brojčanoj nadmoći antičkih Srba na balkanskom prostoru sve do dolaska novih pagana – Srba i Slovena u 7. veku i njihovoj ulozi u početnom vraćanju u paganstvo jednog dela starinaca, a potom o važnoj ulozi hrišćana u pokrštavanju svih pagana, izvornih ili povratnika, do kraja 10. ili do 12. veka.

Međutim ni ove, u svom najdubljem sloju, autohtonistički nadahnute teze D. Srejovića, objavljene u Francuskoj i Italiji, nisu prošle bez cenzorskih zahvata. U poznijem, italijanskom izdanju, nestala je ona bitna rečenica na strani 21. gde je bila izostavljena Srejovićeva, pretežno jasnovida misao o „Ilirima“, dakle činjenica od najveće važnosti za ovu raspravu.

Srećom, vraćena je u beogradsko izdanje, zahvaljujući valjda ostaviočevom povereniku, akademiku Vidojku Joviću, geologu po struci i naučniku sa manje moralnih obaveza prema dogmi naše istorijske nauke nego prema svom prijatelju.

Ovo bi trebalo da oštro opominje najzadrtije današnje „paniliriste“ (zapravo proalbance) kakvih ima i među našim istoričarima, pa i takve koji pišu udžbenike istorije za fakultete, srednje i osnovne škole, a na kraju i sve ostale koji ih u tom razornom poslu podupiru, jer im D. Srejović poručuje s one strane groba: Ove teorije našle su u zemljama realsocijalizma, u Bugarskoj i Albaniji, plodno tle jer su išle naruku interesima dnevne politike, na prvom mestu podržavanju nacionalne euforije i određenih, teritorijalnih pretenzija.

Onda, gospodo naučnici, ukoliko ste poklonici istinite istorije, očistite naše udžbenike od tih vatikanskih i kominternovskih zagađenja!

Pisac i publicista – istraživač

Politika

POSTAVI ODGOVOR

*