Бранио је Kосово 1999, сад брине о болесној сестри и мајци, а НЕМА НИ ЗА ХЛЕБ

0

Да зло не иде увек само показује и то што ветеран после голготе рата и данас пролази кроз прави пакао

Ратни ветерани који су бранили Kосово и Метохију 1998. и 1999. године задња су рупа на свирали нашег друштва.

Ти људи који су чували линије одбране и успели да преживе пакао рата данас махом живе на ивици егзистенције.

Многи од њих као ратни ветерани не могу да добију посао, неки раде за мизерију и сналазе се како знају и умеју, док су неки због притисака и призора које су тамо видели, али и битака које су преживели – дигли руку на себе.

Један од оних који се боре за голи опстанак је Јовица Рајковић.

Да зло не иде увек само показује и то што ветеран после голготе рата и данас пролази кроз прави пакао.

Наиме, како каже за Еспресо Јовица сада нема ни за хлеб, а стара се о болесној мајци и сестри.

– Отац ми је недавно преминуо. Мајка и сестра су неспособне за рад и да се старају саме о себи јер су психички оболеле, а као доказ томе имам бројне лекарске налазе.

– Њима је потребна 24-часовна нега, имају и терапије четири пута на дан. О свему томе је бринуо покојни отац, а сада је све спало на мене.

– Ишао сам да тражим помоћ од преседника општине Ћићевац. Сада немамо никаква примања. Питао сам их од чега да купимо хлеб, а добио сам одговор „Снађи се, позајми“. Тада ми је припала мука, нашао сам се у безизлазној ситуацији и не знам шта да радим – прича очајни човек за Еспресо.

Тада је, како каже позвао свог водника Рачића.

– Испричао сам му прво да ми је тешко и да не знам како ћу и шта ћу јер немам примања, па чак ни за хлеб. Он ми је одмах помогао, звао је наше саборце и одмах су ме звали и послали новац. Тако се сада издржавам. Моји саборци су ми велика подршка, и вечно ћу им бити захвалан што су ми притекли у помоћ.

Јовица је један од ветерана који је био на првој борбеној линији, борио се на Kошарама, а од државе ни у најтежим тренуцима није добио помоћ.

– Доле смо, знате, свашта преживели. И сам сам доживео, као моји саборци, велики стрес. Да нам није било водника Томислава, албански терористи би нас прегазили. И после тога, обрни окрени, за помоћ и дан данас зовемо њега.

– Док је отац био жив и док је бринуо о мајци и брату, ја сам могао да радим. Радио сам разне послове, од грађевине до молераја, на пилани. И тада се живело тешко али је сада, кад смо препуштени сами себи, неиздрживо. Дужан сам породици, морам да бринем о њима. Док сам био доле на Kошарама нисам се јављао три месеца, није се знало да ли сам мртав или жив, па је све то утицало на мајчино здравље – каже Јовица.

Његови саборци Јовицу не остављају на цедилу, и управо су они његова сламка спаса.

Kо је вољан може да помогне, а све информације о Јовици можете пронаћи у овом статусу:

 

 

Еспресо

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*