Branio je Kosovo 1999, sad brine o bolesnoj sestri i majci, a NEMA NI ZA HLEB

0

Da zlo ne ide uvek samo pokazuje i to što veteran posle golgote rata i danas prolazi kroz pravi pakao

Ratni veterani koji su branili Kosovo i Metohiju 1998. i 1999. godine zadnja su rupa na svirali našeg društva.

Ti ljudi koji su čuvali linije odbrane i uspeli da prežive pakao rata danas mahom žive na ivici egzistencije.

Mnogi od njih kao ratni veterani ne mogu da dobiju posao, neki rade za mizeriju i snalaze se kako znaju i umeju, dok su neki zbog pritisaka i prizora koje su tamo videli, ali i bitaka koje su preživeli – digli ruku na sebe.

Jedan od onih koji se bore za goli opstanak je Jovica Rajković.

Da zlo ne ide uvek samo pokazuje i to što veteran posle golgote rata i danas prolazi kroz pravi pakao.

Naime, kako kaže za Espreso Jovica sada nema ni za hleb, a stara se o bolesnoj majci i sestri.

– Otac mi je nedavno preminuo. Majka i sestra su nesposobne za rad i da se staraju same o sebi jer su psihički obolele, a kao dokaz tome imam brojne lekarske nalaze.

– Njima je potrebna 24-časovna nega, imaju i terapije četiri puta na dan. O svemu tome je brinuo pokojni otac, a sada je sve spalo na mene.

– Išao sam da tražim pomoć od presednika opštine Ćićevac. Sada nemamo nikakva primanja. Pitao sam ih od čega da kupimo hleb, a dobio sam odgovor „Snađi se, pozajmi“. Tada mi je pripala muka, našao sam se u bezizlaznoj situaciji i ne znam šta da radim – priča očajni čovek za Espreso.

Tada je, kako kaže pozvao svog vodnika Račića.

– Ispričao sam mu prvo da mi je teško i da ne znam kako ću i šta ću jer nemam primanja, pa čak ni za hleb. On mi je odmah pomogao, zvao je naše saborce i odmah su me zvali i poslali novac. Tako se sada izdržavam. Moji saborci su mi velika podrška, i večno ću im biti zahvalan što su mi pritekli u pomoć.

Jovica je jedan od veterana koji je bio na prvoj borbenoj liniji, borio se na Košarama, a od države ni u najtežim trenucima nije dobio pomoć.

– Dole smo, znate, svašta preživeli. I sam sam doživeo, kao moji saborci, veliki stres. Da nam nije bilo vodnika Tomislava, albanski teroristi bi nas pregazili. I posle toga, obrni okreni, za pomoć i dan danas zovemo njega.

– Dok je otac bio živ i dok je brinuo o majci i bratu, ja sam mogao da radim. Radio sam razne poslove, od građevine do moleraja, na pilani. I tada se živelo teško ali je sada, kad smo prepušteni sami sebi, neizdrživo. Dužan sam porodici, moram da brinem o njima. Dok sam bio dole na Košarama nisam se javljao tri meseca, nije se znalo da li sam mrtav ili živ, pa je sve to uticalo na majčino zdravlje – kaže Jovica.

Njegovi saborci Jovicu ne ostavljaju na cedilu, i upravo su oni njegova slamka spasa.

Ko je voljan može da pomogne, a sve informacije o Jovici možete pronaći u ovom statusu:

 

 

Espreso

POSTAVI ODGOVOR

*