Branislav Lečić: Vučićev poziv na dijalog o Kosovu je čista foliraža

0

Branislav Lečić je nekako uvek u prelomnim trenucima po ovu zemlju ulazio ili se vraćao u politiku. Zakoračio je na tu sklisku stazu vatrenim govorima na Terazijskoj česmi 1991, prihvatio se ministarskog mesta u vladi Zorana Đinđića i ponovo se vratio u DS pre sedam godina.

Sada je potpredsednik Demokratske stranke, a razgovaramo uoči sednice Glavnog odbora stranke i pitamo ga na šta će skrenuti pažnju.

– I ovoga puta ću potencirati našu misiju podizanja ove zemlje iz pepela, koja je pod Vučićem strašno posrnula. To nam mora biti osnovni zadatak!

Kako se dogodilo da DS, umesto da bude stožer opozicionog delovanja, bude poduporanj?

– Skoro tri decenije ova partija traje, a to nije lako. Ona jeste stožer i naravno da je najviše odgovorna i pod najvećim izazovom. Činjenice nam govore da nema značajnih rezultata i izbornih pobeda prodemokratskih opcija bez Demokratske stranke. Znaju to vrlo dobro i oni koji o nama govore sa nipodaštavanjem. Pozdravljam taj njihov ton jer je najveća greška potceniti demokrate. Ko nas je potcenio, taj nije pobedio. Demokratska stranka je vitalna stranka i jedina partija koja zaista ima demokratsku proceduru unutar sebe u kojoj ne odlučuje samo lider već svi organi stranke. Svi ostali to foliraju. U DS su smenjiva rukovodstva, a stranka traje jer je institucija. Taj demokratski sistem uređenja koji ima želi da uspostavi i u društvu. To nam fali i DS će za to poginuti. Ona je lider mogućnosti da se formira prava opozicija. Da nije tako, ne bih u njoj bio ni sekunde.

Svi su se odavno složili da je DS priličan krivac za ova „napredna skretanja” društva i politike. Koji je po vama najveći greh Demokratske stranke?

– Nije obavljena lustracija. To je najveća greška!

Mislite da je SPS i radikale trebalo zabraniti?

– Ne mislim da ih je trebalo zabraniti, ali je partije i njihove lidere čija je politika imala pogubne konsekvence po ovu zemlju na neki rok trebalo odstraniti iz politike jedne mlade demokratije kakva je uspostavljena u Srbiji posle Miloševića. Ono što mi nismo obavili sada radi SNS nama. To što Vučić radi je čista lustracija. On sad sprovodi ono što je njemu i njegovoj bivšoj partiji trebalo da se desi. Vučić sa svojim trabantima javno osuđuje DOS i njegovu politiku, predstavljajući tu opciju kao izdajničku i najveće zlo za zemlju, što nema veze sa istinom. Staro je pravilo: kad đavola sateraš u ćošak, on tebe napada za sve ono što ti je radio. On tebe zove đavolom. Upravo to se ovde desilo. Oni koji su svojom politikom razorili zemlju i doveli je u bezizlaz demokratiju su proglasili za izdaju. A oni su sada uzeli sve te vrednosti za koje smo se mi borili. Naravno, uzeli su ih deklarativno i ne sprovode ih.

Ne prima se baš lako demokratija u ovoj zemlji?

– Nažalost, okrenutost ka demokratiji ovde se tumači kao neka vrsta atavističke izdaje nacionalnih interesa zato što, kao, koketira sa Zapadom. A demokratija potiče s juga, iz Grčke, danas našeg dobrog i kvalitetnog prijatelja. Stvar sa demokratijom je u tome što je ona dinamičan proces i ne može da se rodi u trenutku zato što mi to hoćemo.

Izgleda da Vučić to savršeno razume, pa se kao političar pokazao uspešan?

– Kao političar se pokazao uspešan i odmah je zazvečao. On se kao političar pokazao marketinški uspešan. To je ogromna razlika. Priča o marketingu je studija i strategija kako da se predstaviš na tržištu a da proizvod bude kupovan.

Ako je dobro upakovan, može da prođe i bofl?

– Može biti čist bofl i zato je potrebno vreme da se za taj bofl sazna, i vrlo često pakovanje nema veze sa sadržajem. U Vučićevom slučaju on pokušava da sadržaj koga nema prezentuje kao pakovanje. To pakovanje mu je marketing, i u tom smislu se može reći da je uspešan. On samo to i radi, a od suštinskih reformi u ovoj zemlji nema ništa. Otud i to glumatanje gde on želi da se predstavi kao siguran, uspešan, moćan ili neko koga svi napadaju, a on se ne da. Pre svega, mislim da je jako loše u javni diskurs uplitati privatne stvari, bile one dobre ili loše. Prvi ko je uveo lično u politiku i počeo tim da manipuliše jeste Vučić. On je ličan. Počeo je da priča koliko je napadan, koliko je žrtva, koliko radi, koliko spava… Šta se to mene tiče? Mene kao građanina ne zanima njegov lični život niti njegova osećanja. Moj profesor Minja Dedić nas je učio da onoga momenta kada počne predstava više ništa privatno nema. Bilo je slučajeva da se neka koleginica žali kako ne može da dođe na čas, a on kaže: „Studentesa, to što vi imate problem, to se nas ne tiče. Mi smo platili kartu i došli smo da gledamo predstavu. Trebalo je u programu da napišete da ste bolesni!“ Dakle, gospodine Vučiću, napiši u programu ko si, šta si, da si nenaspavan, umoran, da hoćeš da radiš više nego što možeš, da si tužan zbog toga što te napadaju, pa nek čita ko hoće – šta se to mene tiče. Ja hoću da vidim da mladost ove zemlje ne odlazi, da ima posla, da su penzije veće a ne manje, hoću da vidim da mi se zemlja uklapa u moderan svet.

Možda vas ne zanima, ali izgleda da to lično odlično prolazi u glasačkom telu?

– Stvarno mi njegova ličnost nije tema, ali me zanima šta taj radi na političkoj funkciji, a radi kontraproduktivno za razvoj i za šansu ove naše zemlje da se nađe i snađe u modernom vremenu, da opstane ekonomski, biološki, da sačuva teritorije i samim tim da se projektuje za budućnost. Dakle, on radi pogrešnu stvar. Drogira nas osećanjem kako je njegova ličnost institucija koja će sve to da reši. Koja je to filozofija, istočnjačka i feudalna, da svi zavisimo od vođe? Izvinjavam se, ali ja neću da zavisim ni od koga osim od svog rada i od sistema koji bi trebalo da bude maksimalno pošten. Pa šta ćemo sutra kada on ode a mi nismo razvili institucije? To je filozofija onih starih fudbalskih klubova koji su stalno išli na jednog golgetera i njemu dodavali loptu. I šta ako se taj povredi na utakmici i ne može da igra? Izgubiće sa pet razlike. Totalni fudbal koji je Holandija uvela sa Krojfom podrazumeva da svako igra na svakom mestu i svako je sposoban da bude i u napadu i u odbrani, i svako je sposobna da da gol. Znači, timski rad. Vučić ne delegira odgovornost. Njemu trebaju samo oni koji izigravaju demokratiju, to je pozorište foliraže, falš pozorište. Tamo gde svi misle isto niko ne misli ništa. Jedan jedini čovek misli o svemu, ostali čekaju amin. Nema toga, ljudi su različiti i treba da se iz slobode sopstvenog mišljenja sretnu oko nekih stvari. Jedno je kad razgovaraš, a drugo kad ne razgovaraš. Jedno je kada ćutiš i delaš, drugo je kada delaš, misliš i deliš.

Kad smo kod razgovora, kako tumačite ovaj poziv na dijalog o Kosovu?

– I to je čista foliraža. Čoveku treba alibi za ono što treba da uradi po nalogu spolja, i to je to. On ne bi bio toliko podržan sa Zapada da ne radi njihov posao. Znači, interes Zapada je da se završi posao sa Kosovom. Pa nismo toliko ludi ili naivni da ne vidimo kako sve ono što se tiče demokratskog ustrojstva a što je Vučić porušio na Zapadu ne izaziva nikakvu pažnju. Kad je ovde bio istinski demokratski poredak, i najmanja greška bi bila primećena i osuđena. Ako si poslušnik, oni će da ti oćute sve nepodopštine kod kuće.

Da li vas je iznenadila odluka Saše Jankovića da raskine saradnju sa DS? Osećate li se iznevereno?

– Prvo bio sam iznenađen. DS je u predsedničkim izborima dao sve, sav svoj kapacitet i resurse da se ostvari što bolji Jankovićev rezultat, ali imam utisak da i on prolazi kroz političku školu. Ne možeš u politici tako da se ponašaš, pogotovo kad si u opoziciji. Moraš da imaš mnogo tolerantniji odnos prema stvarima. Ne postoji argument niti vidljiv razlog zašto je on prekinuo saradnju. Ta priča oko Ustava nema veze, stvar će biti raspravljana u Skupštini. Mi možemo da radikalizujemo stvar, ali da li imamo potencijala da kažemo on ili mi? Je li to politički realno? Pa, nije. Društvo više nije zainteresovano za ozbiljne radikalizme.

Davno je bila 1991. godina, kada ste svakodnevno govorili tokom protesta protiv Miloševićevog režima. Je li vredelo ili je bilo uzalud?

– Sve vreme se preispitujem. Nemam osećaj razočaranja niti mislim da je išta izgubljeno. Sve je moralo da se desi i da srpski narod pokaže svoju vitalnost i koliko je spreman i sposoban da odreaguje. U sebi imamo potencijal i nismo slepi poslušnici vođa, bez obzira na to što postoji ta naša čežnja za nekakvim mirom, pa se tako s vremena na vreme navučemo na ideju da mi malo zaćutimo a pustimo tog jednog da o svemu misli i odlučuje. Meni je žao što na vlasti nemamo prosvećene, makar i apsolutiste. Kad bismo imali zaista prosvećenog apsolutistu, prvi bih rekao: hajde, ljudi ćutite, dobro se dešava! Ali ne dešava se dobro. Imamo apsolutizam, ali nemamo prosvećene.

Ko je, dakle, željan vlasti…

Ako biste nekim pozorišnom ili filmskim replikom, monologom okarakterisali sadašnji politički trenutak, šta biste izvukli iz repertoara?

„…Treba da svladamo ovu našu ćud opaku,

pomamu i čežnju svaku

Jer zapravo mi sanjamo

Tako treba

Jer ovo je čudan svet i čudan dan

Gde je život samo san

A iskustvo moje sudi

Čovek sanja ono što je

Sanja dok se ne probudi

I kralj koji vlada svima

Sanja kako zapoveda

U toj varci sebe gleda

Kako mnoge časti prima

A na vetar sve ih piše

Jer smrt strašna sve ih briše

I u prah će sve to strti

Ko je, dakle, željan vlasti

Kad zna da će jednom pasti.“

(Pedro Kalderon de la Barka „Život je san“, monolog Sigismunda)

Blic

POSTAVI ODGOVOR

*