Бранислав Радивојша: Разведен сваки пети српско- хрватски брак

0

Љубав је трајала док није почео рат (Фото Пиксабеј)

Посебно је било тешко паровима у Хрватској када је муж био Србин, а жена Хрватица. Таквих развода је од 1992. до 1996. било двоструко више у односу на закључене бракове а максимум је досегнут 1993.

Подаци који се односе на Федерацију БиХ и Републику Српску реч, после 1997/8. године говоре да је тамо било у исто време знатно мање развода него у Србији и Хрватској. Међутим, и овде се уочава да су вишенационални разводи били чешћи крајем деведестих него у деценији после тога, мада су све бивше југословенске републике (и ентитети БиХ) после 2000. у мањој или већој мери остале једнонационалне, што значи да је у њима објективно било и мање услова за нове вишенационалне разводе.

У Босни и Херцеговини је иначе од осамдесетих година све до 1990. удео вишенационалних развода чак опадао, са око 11 на осам одсто од укупног броја закључених бракова. Професорка Сњежана Мрђен са Свеучилишта у Задру каже да се, кад је реч о Хрватској, укупан број развода кретао у просеку око пет хиљада годишње, с тим да су најниже вредности биле деведесетих година. То је једино раздобље у оквиру готово четрдесет година (1977-2015) када је број развода био мањи од 5.000 годишње.

– У ратним годинама од 1991. до 1995. године у Хрватској је поприлично порасла стопа развода вишенационалних бракова – више од 30 развода на 100 закључених вишенационалних бракова, а максимум у том погледу достигнут је 1993. године: чак 64 развода на 100 закључених хетерогамних бракова! И док су се супружници различитих националности разилазили истих година уочава се смањење развода једнонационалних бракова, чак најнижи у целом тридесетосмогодишњем раздобљу. Указује то на чињеницу да су у време рата једнонационални бракови били стабилнији не само од вишенационалних, него и у односу на раздобље пре и после рата – констатује професорка Мрђен.

Што се тиче српско-хрватских развода (кад је муж Србин а жена Хрватица или муж Хрват а жена Српкиња), ако се изузму деведесете године, евидентирано око 20 развода на 100 закључених бракова. Међутим, у деведесетим ови бракови посебно почињу да се љуљају и то нарочито тамо где где је муж Србин, а жена Хрватица. Таквих развода је од 1992. до 1996. било двоструко више у односу на исте закључене бракове. Максимум је досегнут 1993. године када је било 250 развода бракова Србина и Хрватице на 100 таквих закључених бракова.

Такође је био повећан број развода бракова Хрвата ожењених Српкињом, али знатно мање. Подаци из Хрватске показују да је пре рата, 1989. године, од свих разведених бракова жена Хрватица само 5,6 одсто било оних у којима је муж био Србин. Али три године касније, ратне 1992, таквих српско-хрватских развода било је 11,5, а 1993. године чак 12,7 процената! Или, исказано у апсолутним бројкама, 1989. у Хрватској су се 204 Хрватице развеле од својих мужева Срба, да би 1992. таквих развода било 352, а 1993. чак 494 или скоро 300 више него 1989.

Коментаришући ове податке, социолог др Мирјана Бобић, професорка Филозофског факултета у Београду, каже да су етнички мешовити бракови били релевантна научно истраживачка тема и пре распада земље. Њоме се бавила професорка Ружа Петровић, која је још крајем осамдесетих прошлог века утврдила њихову нешто мању заступљеност у општој популацији у СФРЈ и тенденцију да се бракови склапају унутар исте етничке групе, односно доминирала је брачна хомогамија по етничком принципу.

– Етнички мешовити бракови су сигурно били први на удару у време дезинтеграције државе и крвавих етнонационалних сукоба на просторима Хрватске и БиХ. Највећа жртва у оваквим породицама су свакако била деца, али и партнери који су у условима недовољно изграђеног демократског грађанског друштва били мета друштвене осуде, стигматизације и оружје националне мобилизације која се одвијала на свим зараћеним странама. Мислим да је ситуација са супружницима српске националности у Хрватској била веома тешка због нациоаналистичке еуфорије дела већинског становништва, социјалне ексклузије Срба, укидања основних људских права и присиле да напусте домове, радна места или да се асимилују у већински национални корпус – подсећа професорка Бобић.

– У таквим општим околностима заједнице пуцају, људи се окрећу индивидуалним стратегијама преживљавања и сналажења. Уколико један партнер жели да се одсели, а други не, распад је неминован. Поново треба нагласити да цео овај простор припада тзв. медитеранском типу социјалне солидарности који подразумева велико ослањање и утицај ширих, породичних мрежа подршке, што има своје како позитивне, али и негативне предзнаке – додаје наша саговорница.

Аутор: Бранислав Радивојша

Извор: ПОЛИТИКА

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*