Бранко Павловић: Други круг

Чија је одговорност ако не буде другог круга, то је тема овог текста.

0

Важност другог круга

Ако дође до другог круга, овај политички систем заснован на одржавању Србије у неоколонијалном стању, као основним одређењем спољне политике и самовољом, криминалом и корупцијом као одређујућом карактеристиком на унутрашњем плану, ће бити сломљен. Као шофершајбна на аутомобилу, пукотина ће се убрзано ширити и све ће се сручити у парам-парчад.

Можемо то да погледамо и из другог угла. Зашто је запад инсистирао да се Вучић кандидује за председника? Зато што су сматрали да би Николић у другом мандату могао да буде сметња за закључивање правно обавезујућег уговора са тзв. Косовом. Овако, Вучићева влада потпише уговор, Вучићева скупштина то ратификује и Вучић то потпише. Брзо, без било каквих трзавица и док се јавност освести шта се догодило, то је већ „стара“ вест. Вероватно за те дане већ имају списак хапшења, списак нових страних инвеститора, списак „могеринијевских“ клонова из ЕУ који ће потрчати у посету итд.

Ако садашње стање називамо, са правом, репресивним, шта очекујемо да ће бити у случају Вучићеве победе у првом кругу и како ћемо то називати?

Једном речју (а то је 6 речи) – важно је да буде другог круга.

Имамо избор

У понуди у првом кругу имамо сасвим довољан избор кандидата. Да ли имамо идеалног кандидата – ја мислим да немамо. Али, да ли за потребе првог круга свако може да нађе за себе довољно прихватљивог кандидата – свакако.

Из чињеница да су избори важни и да имамо избор следи да пораз на изборима, а то је победа Вучића у првом кругу, није само пораз других кандидата, него и наш лични пораз. То што евентуално није изашло довољно људи да гласа, па то је и наша одговорност. Шта смо ми лично урадили у својој средини да људи схвате важност гласања на овим изборима. Колико смо и колико често и упорно у својој средини објашњавали шта све није добро у Србији. Све су то ствари које зависе од нас. 

Можда је најјачи адут Вучића став оних који су против њега да нису они одговорни ако Вучић ипак победи. Одговорни смо. Не као кандидати, наравно, али смо одговорни. 

Постоји проблем

Најтеже је објаснити људима како то да Вучић има подршку и запада и Русије. А има је и погрешно је упињати се да се докаже супротно. На тај начин се код саговорника и губи поверење и троши се залудно време и енергија. Ево како ја то видим.

Зашто запад подржава Вучића јасно је само по себи. Питање које се ту поставља је зашто не захтевају истински да уведе санкције Русији? Реч је о њиховој процени да би такво инсистирање, једновремено са притиском да се формално, правно обавезујуће, призна тзв. Косово, могло довести до слома Вучићеве власти. 

Други део те процене је: шта је западу важније, да ли да и Србија, економски потпуно безначајна, уведе санкције Русији, или да се одрекне Косова и Метохије и тиме сломи кичма српском духу и идентитету за сва времена. Наравно да се сломе Срби као Срби, а да остану да животаре као људи који живе на неком простору за потребе страних компанија. 

Према томе, подршка запада је сасвим и разумљива и логична и са становишта њихових интереса исправна. Заиста би довели у опасност опстанак Вучића када би од њега захтевали да једновремено изда Косово и уведе санкције Русији.

Али зашто онда Русија подржава Вучића, пошто сигурно не желе сламање Србије и Српства? Зато што немају стратегију и поступају у складу са краткорочним потребама. 

Искуства Русије са европским државама и њиховом слепом спремношћу да следе курс САД су поражавајућа. Отуда, макар каква искра различитости, а то је неувођење санкција од стране Србије, у Москви се дочекује као нешто што заслужује нарочиту подршку. Потпуно занемарујући да је све то само привремено, на путу сламања Срба и да се, ако се овом режиму да подршка, цела Србија објективно гура ка провалији. А пред само распадање пре удара о земљу, увешће и Србија санкције Русији. Ако оне уопште буду постојале тада. 

Наравно да Русија треба да се захвали Србији за садашњу посебност у међусобним односима, али не сме да то изједначава са постојећим режимом. Паметна спољна политика би се веома захвалила Србији и веома била на дистанци од Вучића. Управо градећи мост ка будућој Србији ослобођеној од неоколонијализма. 

Руски спољни послови се нису прославили својом проницљивошћу. Реагује се инвентивно, смело и веома паметно тек кад је куцнуо задњи час, кад је „дара превршила меру“ и кад је „догорело до ноката“. Само треба бацити поглед на Украјину и Сирију да би се видело колико је ово што говорим нажалост тачно. У нашем окружењу на Црну Гору. Колико су тамо Руси били присутни, и та погубна подршка Ђукановићу у једном тренутку, где се завршила и у шта се претворила? 

Наш циљ

Наш циљ је да трезвено гледамо и на исток и на запад. Са пуном свешћу да се клинтоновски запад не може поправити, са њима нема никаквог споразума ни договора и у том исходу Срби су нека врста модерних робова. Са новом, надолазећом и Америком и Европом се може и разговарати и тражити своја шанса у различитим областима. Са друге стране, са Русијом је разговор свакако могућ и ту тек треба развијати облике и различите могућности сарадње. Баш као и са Кином. 

Кључно је да увек имамо у виду сопствене интересе и да не очекујемо да било који саговорник не користи наше слабости за себе. Хоће, наравно да ће их користити, и ако долази са запада и ако долази са истока. Разлика је у томе што ће они нормални разговарати и пословати и ако Србија брани своје интересе, а ови клинтоновско-меркеловски неће. А њихова снага је 90% у руководству Србије које спроводи неоколонијалне интересе запада. 

Зато је наш циљ јасан. Да се ослободимо таквог поданичког руководства. Корак по корак. А наш први корак има име и презиме – Други Круг.

ФСКСРБ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*