Бранко Павловић: Вучић у Топлици и поруке

Нисам верник, али сам на дан обележавања стогодишњице од Топличког устанка имао религиозно искуство.

0

Александар Вучић је у Прокупљу пред масом окупљеног света одржао одличан говор.

Рекао је и да срце куца и увек ће куцати за Косово и да слобода нема цену и да је борба за слободу оно што нас одређује као Србе и да ћемо и данас бити јаки да бисмо могли да одбранимо оно што су нам славни преци оставили. Заиста спонтани громогласни аплаузи прекидали су свако од ових места у Вучићевом говору.

Потпуно се слажем и са делом у коме је Вучић рекао да Србија мора да обезбеди инвестиције у целу јужну Србију, па и у Топлицу, како би се становништво очувало и развијало. Наравно, само то неће ићи по моделу ММФ-а, него плански дириговано од стране државе и њених финансијских институција. Заиста је важно да се тај део Србије не испразни од становништва, посебно због тога што су Срби на северу КиМ ослоњени једним делом на Топлицу.

Није у питању само предизборна кампања, коју наравно Вучић не води. Свако ко се удуби у такве историјске догађаје као што је Топлички устанак, а он јесте по својој суштини потпуно исто што и бој на Косову, бива увучен у вртлог нашег националног бића и саплетен у наше корене. Прожет и обузет оним истим осећањем да ће „бити што бити не може“. Док смо мислима уз Косту Војиновића нема места за Тонија Блера. Док смо надахнути слободарском храброшћу предака не можемо се одвојити од српства и подлећи чарима немачког протестантизма. А живот и смрт Косте Војиновића је прича о херојству и издаји у тако јасним бојама и тако непомирљивим линијама, да је Вучић за тренутак био потомак хероја и добро је и важно што је одржао добар, чак одличан говор. 

Након преноса из Прокупља, на првом програму РТС је у наставку емитован филм посвећен Топличком устанку. Такође веома добар. Једино бих желео да читаоцима додам део који у филму није обрађен, а односи се на саму погибију Војиновића. Поучна је и за данашње време и актере.

Бугарску једницу која је опколила воденицу у којој је Коста Војиновић последњим метком одузео себи живот, да се не би жив предао Бугарима, предводио је издајник Јован Булајић. Иначе ранији саборац Војиновићев и Пећанчев у устанку. Бугарски командант је тело Војиновића однео у Куршумлију и изложио га, како би се народ уверио да је њихов јунак стварно мртав, али га је после тога вратио на место погибије и сахранио како доликује. Сматрајући и сам Војиновића за јунака. Што се издајника Булајића тиче, њега је затворио и убрзо су га Бугари стрељали.

Издајници се после употребе одбаце као сувишан и срамотни терет чак и за окупаторе. Да није хероја које су издали, нико никада не би ни изговорио њихово име. А на гроб Косте Војиновића људи долазе по својој неодољивој потреби и хтењу и дан данас. Узгред, без икаквих посебних улагања, тај иначе пасивни крај би имао велике користи када би се организовале обавезне екскуризје и долазак све наше школске деце. 

Не због Војиновића, такви хероји нас некако надживе и када их нисмо свесни, него због нас самих.

ФСКСРБ

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*