Бранко Росић: Како се изборити са депресијом због краја лета?

0

Kрај лета је увек сетан. Јутрос гледам у превозу те залеђене фаце које су кренуле на посао и како се суочавају са комуналним ископинама које су развалиле сваки ред вожње. Та сета краја распуста била је некад изражена код тинејџера наруџбином песама на радијским станицама које су их пратиле током летњих ферија и морског заљубљивања

Сећам се својих позних августовских депресија у насељу Церак Виногради. Прозор стана гледао је на двориште Основне школе „Уједињене нације“ и увек је последњих дана августа дотад двомесечна пустара и тишина, бивала прекинута. Родитељи првака су се распитивали о почетку, балавци су се гурали да виде која су смена, па онда долазили у котлину моје зграде да запале цигарету са камарадима од којих су били „откинути“ током двомесечних ферија.

Ја сам тада укључивао ринглу и кувао горку црну кафу оверавајући по ко зна који пут онај традиционални осећај с краја лета који је био појачан новим старим сазнањем да се и нисам нешто спремио за септембарско-октобарски испитни рок.

Kрај лета је увек сетан. Јутрос гледам у превозу те залеђене фаце које су кренуле на посао и како се суочавају са комуналним ископинама које су развалиле сваки ред вожње. Та сета краја распуста била је некад изражена код тинејџера наруџбином песама на радијским станицама које су их пратиле током летњих ферија и морског заљубљивања. Или онај профани кадар када слушате шум мора из шкољке коју сте купили на пијачној тезги на некој риви.

Данас постоје теоретичари годишњих одмора. Синоћ читам на нашем сајту текст у коме се саветује како да конципирате годишњи распуст. Наслов текста гласи „Да ли путовање може бити терапија?“, а у чланку се сугерише да треба бити самосвеснији у погледу путовања и да би требало да тражимо места која нам нуде психолошке врлине као што су „мир“, „перспектива“, „сензуалност“ или „чврстина“.

Али једина и права суштина од када је првом шефу пало на памет да распусти на неколико дана своје запослене јесте прављење отклона од рутине и прекида са свакодневним стварима. О томе сам размишљао летос у једном одмаралишту у Јапану у коме је, за разлику од свих осталих могућих места у тој земљи врхунске технологије, била онемогућена конекција осим на рецепцији.

И ту сам видео генерацијски јаз јер су само балавци били у домету, а њихови родитељи су одушевљено прихватили „технолошки недостатак“ јер им је он омогућио да избегну незгодне мејлове, обавештења и све оно због чега су и побегли на одмор. Ти родитељи су знали да ће их то ионако сачекати када схвате да је све готово и да следи нових 12 месеци у којима ће отплаћивати кредит, бити близу отказа, смањења плате, гашења фирме, или слушати малолетну ћерку која је затруднела на распусту. И кад их то коначно дочека, покушаће да амортизују депресију фотографијама или звуком мора из шкољке са пијачне тезге негде на некој риви. Биће и оних који ће бленути у школско двориште знајући да им је одзвонило и пре 1. септембра.

 

 

 

Недељник

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*