Bratislav Petković: Patrijarh Pavle je nesporni junak ovog našeg doba

0

Dramski pisac i reditelj. Umesto površnog sakupljanja dnevnopolitičkih poena, važnije je negovati temeljne vrednosti

POSLEDNJI susret dva izuzetna srpska duhovnika, patrijarha Gavrila Dožića i vladike Nikolaja Velimirovića u Nemačkoj 1946. godine (posle preživljene golgote u logoru Dahau), tema je novog komada reditelja i dramskog pisca Bratislava Petkovića. Premijera drame pod nazivom „Mitrovdan“ biće početkom februara na sceni „Madlenijanuma“ (u postavci autora), a bivši ministar kulture, vlasnik Muzeja automobila, osnivač kamerne scene „Moderna garaža“, predsednik Upravnog odbora Muzeja Nikole Tesle i član UO Narodnog pozorišta – imao je posebnog razloga da se posveti tom literarnom zadatku.

Prethodilo mu je iscrpno istraživanje o životu ove dvojice ljudi, čiji je susret „smestio“ u vilu Vilhelma Krauta, bivšeg kuvara u logoru.

– „Mitrovdan“ je priča o našim velikim istorijskim ličnostima koje su se, inače, nalazile u latentnom sukobu – kaže, u razgovoru za naš list, Bratislav Petković. – Gavrilo je bio ratnik, serdar, dobrovoljac u Prvom svetskom ratu, nosilac Karađorđeve zvezde i „Obilića“. U tom ratu je i zarobljen, odveden u logor Cegled u Mađarskoj, gde mu je trajno uništeno zdravlje. Nasledio je Varnavu na tronu patrijarha 1938, a naredne godine osveštao temelje Hrama Svetog Save.

* Zanimljiva je i njegova uloga u događajima 27. marta 1941. godine?

– Gavrilo Dožić prvi je pozvao narod protiv Trojnog pakta, o čemu postoji i tonski zapis. Tu „zaslugu“ je, četiri godine kasnije, Tito sebi pripisao sa balkona Narodnog pozorišta. Inače, patrijarh Gavrilo je već na početku rata uhapšen pod Ostrogom i završio je u logoru Dahau. Na istom mestu gde se našao i vladika Nikolaj, uprkos činjenici da je bio nosilac visokog nemačkog ordena, jer je kao vladika ohridski obnovio njihovo vojničko groblje u Bitolju. Kada se rat završio, njih dvojica su se našli u Kicbilu, u Austriji, u kući kuvara, gde su ih smestili Amerikanci. Tito nije hteo Gavrila da ostavi u emigraciji kao „nezgodnog svedoka“, a nije mogao ni da ga proglasi za narodnog neprijatelja, kao Nikolaja. Mnogo bi bilo da obojica budu ratni zločinci.

TOČAK I VATRA*
OLDTAJMERI su bili i ostali vaš omiljeni hobi, u vašem Muzeju je pedesetak automobila? 
– Dvadeseti vek je vek tehnike, filma, automobila. A u našem SANU još nema nijednog filmskog stvaraoca… Inače, automobil je promenio lice planete. Uz njegove modele možete da pratite razvoj tehnike prošlog stoleća, tačan je odraz vremena u kome je nastao. Uz pomoć određenog modela na nekoj razglednici, na primer, tačno znam o kojoj je godini reč. Auto je skup svih civilizacijskih izuma, od točka i vatre.

* Vladika Nikolaj je u Nemačkoj (u Bernu) i doktorirao 1908. godine?

– Da, na starokatoličkom univerzitetu s temom „Hristovo vaskrsenje kao osnovna dogma apostolske crkve“. Cimer mu je bio budući upravnik logora Dahau Johan Adler. Ne zna se mnogo u našoj javnosti da je vladika Nikolaj bio i prvorazredni šekspirolog, koji je 1916. godine, dakle usred Velikog rata, učestvovao na simpozijumu u Stratfordu povodom tri veka od piščeve smrti. Njegov referat je bio i jedan od najzapaženijih, zbog teze da nigde (posle Biblije) nije tako jasna polarizacija dobra i zla kao kod Šekspira. Nažalost, sama činjenica da su naš patrijarh i najeminentniji vladika svoga doba završili u najvećem nemačkom logoru, govori o nemačkoj kulturi.

* Da li je vaša drama sasvim zasnovana na istorijskim činjenicama?

– Jeste, ali tema razgovora dvojice duhovnika za sve nas ostala je nepoznanica. Mitrovdan (8. novembar 1946) bio je dan njihovog rastanka, u vreme kada su svi drugi uveliko otišli svojim kućama. Zna se samo da je posle tog susreta patrijarh Gavrilo otputovao u Jugoslaviju, a vladika Nikolaj u Englesku.

* Kako ste „domaštali“ njihov razgovor?

– Dožić pokušava da ubedi Nikolaja da se, uprkos svemu, vrati s njim u zemlju… Naša istorija je toliko bogata da vam sama nudi dramski materijal s neverovatnim obrtima, prevazilazeći stvarno i moguće. Još dok sam skupljao građu razmišljao sam da mora o svemu ovome nešto da se napiše. Godinama sam se bavio tom temom, a sama činjenica da su se naši crkveni velikodostojnici našli u logoru, više je nego inspirativna. Sve muke svog naroda osetili su na sopstvenoj koži. Uostalom, zadatak pozorišta je i da nečemu publiku i nauči. Mnogi ne znaju ni da je vladika Nikolaj napisao jedan pozorišni komad: „Zemlja nedođija“, o saslušanju Gestapoa koje je doživeo u Dahau.

* Milunka Savić, Žanka Stokić, Nušić, kralj Milan Obrenović, stvarne su ličnosti i junaci vaših drama?

– Uvek sam želeo da o nekim poznatim ljudima otkrijem nepoznate činjenice, razbijem razne vrste predrasuda i klišea, pokazujući ih, pre svega, u ljudskom svetlu. Naravno, poštujući istorijske činjenice.

* Hoće li naše vreme ostaviti nekog, nesporno vrednog poštovanja i pamćenja?

– Hoće sigurno, mada postoji ona Platonova misao „jedino su mrtvi videli kraj rata“… Dakle, jedino je za njih rat konačna činjenica. Vreme je, svakako, najveće rešeto i sudija. Ono što je izvesno, među savremenicima će s velikim poštovanjem ostati upamćen patrijarh Pavle. Samo je on nesporan. Sve je svojim životom svedočio.

* Bili ste ministar kulture, kako ste se osećali na toj funkciji?

– Ni sadašnjem ministru nije lako. Kultura je uvek poslednja rupa na svirali. Mnogi ljudi, pa ni političari, ne shvataju njen značaj. A imamo i te kako šta da svetu pokažemo. Za svog manadata otvorio sam obnovljeni Muzej Srpske pravoslavne crkve, Istorijski muzej Srbije, Milošev konak u Topčideru i Muzej Vuka i Dositeja. Dok sam se nalazio na tom mestu, uvek sam na umu imao citat Slobodana Jovanovića: „U utakmici naroda, srpski narod može da nastupi samo kao kulturna snaga.“ Imamo mi kulturnog potencijala u svim vremenima. Primera radi, u slikarstvu smo velesila! Čak i ispred mnogih zapadnih zemalja.

ČETVRTA DIMENZIJA* U VAŠOJ porodici stasava već četvrta generacija poslastičara. Čemu vas je taj zanat naučio?
– Poslastičarnica je mesto druženja. Kažu da ljudi imaju „svoju“ kafanu, a ja sam družeći se s kolegama u poslastičarnici dobijao ideje za neke komade. Glumcima je ponekad poslužila za neku vrstu male scene. Od oca sam naučio da u slikarstvu treba postići tri dimenzije, a u poslastičarstvu i četvrtu – ukus. Kao i u životu, važno je ne preterati. Ne sme biti ni suviše slatko, ni suviše šareno. Dakle, mera u svemu.

* Šta nam, pored novca, za razvoj kulture posebno nedostaje?

– Kultura podrazumeva široko obrazovanje i poštovanje tradicije, a mi i jednog i drugog sve manje posedujemo. Sećam se da je u vreme mog madata kineski ministar kulture bio Caj Vu, koji je tada imao više od osamdeset godina. Tokom konferencije jugoistočnih zemalja u Pekingu, sedeli smo u jednom restoranu s pogledom na mauzolej Mao Cedunga. Ministarka Litvanije, prilično naočita dama, upitala je Caj Vua kakav je danas njihov odnos prema Mau. Odgovorio je: „Mi još nismo zauzeli ni jasan stav prema Konfučiju!“ A Konfučije je živeo pre tri hiljade godina… To nam govori koliko je Kini, s jedne strane, važna tradicija, a s druge, koliko je nužan protok vremena za donošenje pravih sudova. Od njih treba da učimo. Potrebni su vreme i strpljenje da od dudovog lišća nastane svila… Umesto površnog skupljanja dnevnopolitičkih poena, mnogo je važnije negovati neke temeljne vrednosti.

* A za njih, kao i sve ostalo, važan je kontinuitet?

– On bi u svemu morao da postoji. Uostalom, naše najvrednije manastire (Pećku patrijaršiju, Visoke Dečane, Gračanicu i Bogorodicu Ljevišku) ne štiti od pogroma i prisvajanja Unesko, pod čijom su zaštitom, već živo monaštvo. Moj otac je govorio: „Ako zalutaš i ne znaš gde ćeš, okreni se pa vidi odakle si pošao.“ Zato nikad ne smemo da zaboravimo da smo mi pošli od Svetog Save…

Vukica Strugar, Novosti

POSTAVI ODGOVOR

*