Бурхард Билгер: Породична терапија

0

Моја прабаба Лујза Гонер је имала оштро око за мртве. Понекад би јој се приказали крај пута док би јутром окопавала башту, или док би у зору чекала превоз на сеоској раскрсници. Гледали су је са жалосним пријекором у очима. Да ли су је ти призори узнемиравали или тјешили не могу да кажем. Лујза је рођена 1871. а умрла 1935, шест мјесеци након рођења моје мајке. О њој знам само из прича које сам као дијете чуо од мајке. Причала ми је да је Лујза била углавном чврста, здраворазумска душа, тако да замишљам да је те оностране посјете тако и прихватала: стари пријатељи и сусједи навраћају да наставе ћаскање тамо гђе су га прекинули за живота.

Херцогенвајлер, село у којем је Лујза рођена и провела готово сав свој живот, лежи у срцу Шварцвалда, укљештено с три стране тамним редовима борова. У њено доба та је земља припадала Принцу од Фüрстенберга и обрађивана је од стране најамника који су третирани као прави кметови. Иако су становници Херцогенвајлера били дубоко побожни, њихова вјера, у многоме слична пред-реформаторском католицизму, била је мутни бућкуриш фолклора, сујевјерја и бездушне религије. Чак су и најхрабрији сељани журили кући прије мрака, да их не сустигне какав зао дух, док је ђаво могао бити мрачна прилика која вам куца на врата у вјетровитој ноћи или човјек с капуљачом навученом преко очију на крају шанка који лијено баца новчић у зрак.

Лујза је била сеоска бабица, тако да јој умирање није било страно. Најближи доктор био је у Виллингену, градићу удаљеном два сата пјешице у сусједној долини, па је она преузела бригу о свим повредама, осим оних најтежих. Сељани су сјекли дрвену грађу за додатну зараду, често до дубоко у зиму, па су незгоде биле уобичајене: падајућа стабла, оштре крхотине, сјечива која склизну са коре дрвета гризући у бедра и чланке. Лујза се навикла оптремати тијела, велика и мала, на гробље опасано зидом на ливади испод села, само да би их касније опет сретала на цести.

Моја мајка и моја најстарија кћер дугују своје средње име прабаби Лујзи – успомена из постојбине, као прамен косе. Иако ми није познато да се њих двије друже с мртвима, кажу да је видовитост одвајкада присутна у нашој фамилији. Моја баба-тетка Регина, која се родила у Румунији, бавила се предсказивањем судбина у Херцогенвајлеру за вријеме Другог свјетског рата, гледала у талог од кафе и у тарот карте у потрази за вијестима о палим војницима. Моја је мајка такође имала искуства са чудним предосјећањима: предвиђање несреће, јављање на телефонски позив прије звона. Она је историчар по струци и трезвен мислилац по природи, али се никад није успјела отрести свог вјеровања у духове.

Ово мијешање мистичног и научног стара је навика њемачког ума. Можете то виђети код средњовјековних мудраца као што су били Меистер Ецкхарт и Хилдегард вон Бинген, као и међу полицама било које њемачке апотеке, гђе модерни фармацеутски производи дијеле мјесто са хомеопатским тинктурама. “За наш модеран начин размишљања све ово звучи прилично лудо”, изјавио је још 1924. Рудолф Стеинер, светац заштитник органичке агрикултуре и алтернативног образовања. Штајнер је тврдио да и он виђа духове на јави. „Баш као што тијело развије очи и уши као органе перцепције”, писао је, „исто тако човјек у себи развија духовне органе перцепције уз помоћ којих се пред њим отварају душа и духовни свјетови.”

За моју мајку најбољи доказ за ово била је једна прича о њеној баки коју је радо причала. У прољеће 1918. Лујза је спавала у соби на спрату дворишне зграде, када је пробудио звук корака споља. Село је у тим часовима било пусто, њена кћер и муж су спавали. Но, она је препознала тај тешки корак, гегање у ходу. То је могао бити само Јосеф, њен најстарији син, напокон стигао кући из рата у Француској. Скочила је из кревета да га дочека, па је застала и ослушнула поново, овај пут концентрисанија. Не. Није то био он, након свега. Био је то само његов дух који се вратио да их обиђе посљедњи пут. Легла је назад у кревет, ухватила мужа за раме и продрмала га. „Јетзт исцх де Јосеф гсторбе”, рекла му је својим меким шварцвалдским дијалектом. „Јозеф је управо умро”. Неђељу дана касније стигла је вијест да је Јозеф погинуо у Фландрији – истог оног дана када је његов дух прошао поред куће.

***

Мислио сам о овој причи једног јутра прошле године сједећи у малом салону у Берлину. Било је то у приземљу китњасте предратне куће у срцу старе западне зоне, дуж олистале стране улице Неуе Кантстрасе. Соба није имала другог намјештаја, осим туцета распарених столица и комоде од јаворовог дрвета. Кроз високи прозор улазило је зимско свјетло. У столицама постављеним у круг сједили су у тишини очигледно растрешени мушкарци и жене, очију прикованих на жену у средини собе. Њено име је Габриеле Баринг и била је ту да им помогне да се измире са својим умрлима.

Човјек насупрот њој причао јој је своју породичну историју. Он је, као и она, био терапеут, ветеран оваквих окупљања, познатих као Фамилиенауфстеллунг (Породични распоред). Улф, како ћу га назвати, био је човјек медвјеђег стаса, у широком бордо џемперу. Носио је шведске сандале и црне чарапе и имао ђечје бистар поглед пун повјерења – лице којем туга некако није пристајала, мада је изгледало да од ње не може побјећи. Његова жена и он остали су без дома на предивном имању гђе су живјели посљедњих 12 година, кад га је његов власник поклонио свом сину. „Било је то као да смо прогнани из Раја”, рекао је Улф. Два пута је смијештан у болницу због депресије и напада панике и изгубио је преко 10 килограма. „Питам се има ли ово неке везе са повијешћу мојих родитеља, који су били избјеглице за вријеме рата”, рекао је.

Баринг је записала неколико редова у свој црни роковник и уцртала прве гране „генограма”, неке врсте проширеног породичног стабла. Улфов ђед по оцу умро је у руском заробљеничком логору у Првом свјетском рату. Његов отац регрутован је са 17 година 1939. и послан у интернат за обуку елитних нацистичких официра. Он је такође завршио у руском логору за ратне заробљенике. До тренутка кад је ослобођен 1946. његова породица избјегла је из Источне Њемачке. Улфова мајка била је такође избјеглица из Киела на Балтичком мору. Био је то диван град прије рата, каже Улф, украшен каналима и мостовима. Међутим, у њему је била војна поморска база и погон за изградњу подморница, па су га савезнички бомбардери претворили у гомилу рушевина. Његова је мајка имала 9 година када су њени избјегли.

Баринг је подигла поглед са своје биљежнице и задржала га на Улфовом лицу. У 62. години још увијек је имала изглед здраве, духовно јаке њемачке ђевојке с плаката из тридесетих година 20.стољећа: изражене јагодице и свјетлоплаву косу. Али њен глас имао је пушачки-храпаву, завјереничку топлину. Њен отац изгубио је ногу на руском фронту и то никад није преболио, а њен родни Хановер уништен је готово у истој мјери као и Киел. “Ова земља имала је 14 милиона избјеглица”, рекла је. „Чињеница да смо били у стању да их све прихватимо сматра се за једно од највећих постигнућа послератне Њемачке. Било је ту пуно проблема – предрасуда, изопштавања, али није дошло до грађанског рата.“

Њени су се слушаоци мешкољили у својим столицама. Већина њих били су средовјечни Нијемци, као и она, ненавикли на самосажаљење и алергични на национални понос. Њихова је земља била одговорна за најкрвавији рат у историји и стварање најефикаснијих метода масовног убијања: 60 милиона убијених, укључујући двије трећине свих европских Јевреја. Они су дошли да се ухвате у коштац са том кривицом, а не да проналазе исприке. Ипак Баринг вјерује да је посвуда било исувише патње, а ни приближно довољно саосјећања. Од тих 14 милиона њемачких избјеглица, један дио били су колонисти на територијама окупираним од стране нациста. Међутим велика већина била су цивили који су бјежали из бомбардованих градова, или етнички Нијемци који су се настанили ван земље давно прије рата. Они и њихова ђеца имали су исте психолошке проблеме као и сиријске избјеглице које данас преплављују Њемачку: депресија, отуђење, изгубљеност у простору. „Водила сам много оваквих разговора с тим људима који се уопште не разликују од вас”, рекла им је Баринг.

Упитала је Улфа да ли је спреман да почне и он је климнуо главом. Потом је устао и прешао погледом по соби. Његове очи застале су на сваком од нас, као да је штимао своје фреквенције са нашима. Кад је обишао пуни круг, свој је продорни поглед упро у високог и мршавог човјека међу нама. „Хоћете ли да будете ја?”, упитао је. Упитао је затим другог човјека да буде његов ујак, а птицолику жену ћубасте фризуре поред себе да буде Страх.

Оно што се догодило након тога тешко је категоризовати. Дијелом је то био театар, дијелом терапија, дијелом сеанса – показатељ колико далеко су Нијемци вољни да иду ради измирења са властитом прошлошћу. Улф је шетао иза леђа својих одабраника и сваком спустио руку на раме. Затим би затворио очи и благо их гурао напријед. „Зауставите се кад осјетите да су на правом мјесту”, рекла је Баринг. Недуго потом соба је била испуњена људима непомичним на својим мјестима, као статуе на споменику жртвама рата. Наредни сат или нешто дуже они ће покушавати да каналишу ликове или емоције које су упитани да представљају. Да пусте духове да говоре кроз њих.

Улф је таман хтио сјести када му је поглед заискрио у мом правцу. Осмотрио ме подробније, као да ме први пут види. „Хоћете ли ви бити мој отац?”, упитао ме.

***

Као и други у тој просторији, и ја сам дошао да распетљам чвор у својој глави. Стигао сам у Њемачку да истражим живот мог ђеда Карла Гöннера, Лујзиног млађег сина. Сјећао сам га се помало из времена кад сам био дијете. Моји су родитељи емигрирали у САД 1962, али смо у кући говорили њемачки и често смо одлазили да обиђемо родбину у Њеил ам Рхеин, селу дуж француско-швајцарске границе гђе је мој ђед живио. Његова појава ме увијек чинила помало нервозним. Висок и мршав, с бусеном пепељасто-плаве косе, имао је једно стаклено око које би узнемиравајуће врлудало док је говорио. Постављао би ми питања својим храпавим гласом, као антрополог који испитује Пигмеја, понекад ми дајући комад пчелињег саћа да жваћем – саће ме од тада асоцира на њега, с мноштвом слатких коморица пуних тајни. Сјећам га се како јутром обилази своје кошнице иза куће, миран док му се пчеле роје по врату и рукама.

Што сам бивао старији, то ми је ђед изгледао све загонетнији. Знао сам да се борио у Првом свјетском рату, као и његов брат Јозеф и да му је комад шрапнела избио око у Арденима. Знао сам да су га послали у окупирану Француску, у сљедећем рату, гђе је у једном алзашком селу радио као учитељ, док су његова жена и четверо ђеце остали у Њемачкој. Али сам исто тако знао да се 1933. учланио у нацистичку партију и да је временом постао сеоски Ортсгруппенлеитер, предсједник партијског мјесног одбора. Моја је мајка ријетко причала о годинама које је њен отац провео у Француској, али је била добро упућена у злочине почињене од стране људи који су били на положајима као што је био његов. Њена докторска дисертација била је на тему Вишијевог режима. Мора да се страшно мучила да усклади оно што је научила са својом успоменом на оца. Како је он истовремено могао бити човјек којег је познавала и монструм на којег је указивала историја?

Одлагао сам одговор на то питање дуго времена. Породична историја тешка је тема за једног Германо-Американца. Можете то осјетити у гласу људи којима поменете гђе су вам родитељи рођени. „Колико ваши родитељи имају година?”, питају вас, а онда у себи броје уназад до 1939. Осјећај кривице по припадању лебди у ваздуху, чак и код људи моје генерације. У више наврата моји пријатељи или моји студенти признали би ми да им је требало времена док ми нису почели вјеровати – због мог поријекла. Бити Нијемац изгледа значи дијелом бити нациста. У мом случају, тај дио био је мој ђед.

Кад сам тек стигао у Њемачку, сама количина материјала за истраживање – неисцрпност прошлости – чинило се да ме преплављује. Два свјетска рата прекрила су континент остацима своје историје, расутим, само у Њемачкој, по стотинама архива. Преко 10 километара датотека у Бундесарцхив-у (савезној архиви) у Берлину; преко 150 километара датотека и микрофилмова у архивама Штазија на другој страни града; 30 милиона докумената у архивама Холокауста у Бад Аролсену – писма, дневници, стотине свезака статистичких података, мапа, нацрта, пријемница. Осјећао сам се као у Борхесовој Вавилонској библиотеци, са полицама које се бесконачно протежу у свим правцима. Било је тешко одлучити одакле почети.

Међутим, гђе год да бих кренуо, архиве су биле испуњене посјетитељима. Тетурали су кроз прошлост у читаоницама, носећи гомилу књига кожних повеза у наручјима, или би сједили наднијети над руком писаним документима, листова пожутјелих од киселине у папирним влакнима. Берлин није само дом Бундесархива, гђе се може пронаћи сређена, полу-лудачка документација руководства нацистичке партије, већ такође и дом Деутсцхе Диенстелле, (њемачке администрације), гђе се сачувало мноштво војних података. Вријеме чекања на рјешење захтјева за приступ овим подацима порасло је са 6 мјесеци на 2 године. „Једноставно смо преплављени захтјевима“, каже ми један архивист. „Ратни ветерани и њихове супруге имају приоритет – они полако изумиру. Чак и њихови синови и кћери нису више тако млади. Након њих, како одлучити ко има предност?”

Ријетко им се допадне оно што пронађу: стриц у Гестапоу, ујак у СС Њаффен, породично богатство изграђено на конфискованој роби. Разговарао сам са Маттхиасом Неукирцхом, познатим берлинским глумцем, који је године провео истражујући прошлост свог деде по мајци, Ханса Сцхлеифа. Признати архитекта и археолог, Шлајф се покушао клонити политике. Али га касније Хајнрих Химлер, врховни произвођач митова нацистичке партије, узима под своје покровитељство. Недуго затим, Шлајф ради на ископинама на античко-германским локацијама у Пољској, доприносећи тако оправдању Хитлерове инвазије, те надгледа пљачку Археолошког музеја у Варшави. Када је Нојкирш од Бундесархива затражио податке о Шлајфу, довезли су му колица са наслаганим папирима двије стопе у висину. У њима су били и архитектонски нацрти поџемних фабрика муниције, које су требале бити изграђене од стране заточеника концентрационих логора.

„Прошла сам кроз фазу у којој сам само жељела да све то некако нестане“, рекла ми је моја рођака Карин, кад сам је посјетио у Баварији. „Мрзила сам цијелу ту ратну генерацију“. Рођена 1957, Карин је одрасла у освит 1968 – била је то генерација Нијемаца која је била сита одбијања и вољне амнезије својих родитеља, одлучна да експонира и окаје злочине своје земље. У вријеме када је Карин похађала школу, то је значило отићи на екскурзију у Вердун, или у Дахау. То је значило из сата у сат сједити у замраченој учионици поред кинопројектора који тандрчу, гледати градове који горе и гробнице испуњене лешевима. “Три пута неђељно имали смо у школи Кривицу”, како то каже њемачки комичар Мицхаел Миттермеиер. “Петком је била Срамота“. Кад је Карин са својих 16 година ушла у крематоријум у Дахауу и кад је водич отворио врата пећнице она се онесвијестила. “Све што сам жељела је да сви ти војници умру што прије”, рекла ми је. “Кад и последњи од њих умре, мислила сам, више се нећу морати осјећати кривом.”

И наравно, они јесу умрли, временом. Али догодила се чудна ствар. Како је нова генерација одрастала и рат попуштао свој стисак људи су почињали да схватају колико мало знају о животима својих родитеља и родитеља својих родитеља, и колико је та тишина обликовала њихове животе. Осјећали су потребу да коначно чују те ужасне старе приче, а последњи свједоци су полако одлазили заувијек. Нијемци који су припадали тој Тäтергенератион, генерацији починитеља, готово су изумрли. Али њихова ђеца – одвећ млади да би учествовали или разумјели разлоге за рат, али довољно стари да буду трауматизовани њиме – милиони њих су још били живи.

Криегскиндер, тако су се звали: ђеца рата.

***

Онај берлински салон био је једно од мјеста гђе су та ђеца могли испричати своје приче. Сеансе које је држала Габриела Баринг израсле су из рада Берта Хеллингера, њемачког психотерапеута и бившег католичког свештеника. Хелингер је 16 година радио као мисионар са припадницима Зулу племена у Јужној Африци, гђе је био фасциниран њиховим обожавањем предака – вјеровањем да су душе мртвих водичи живима и да се с њима мора комуницирати путем сангома или шамана. Када се Хелингер вратио у Европу 1969, у својој 44. години, завршио је студије психотерапије у Бечу, напустио свештенички позив и оженио се. Ипак, чини се да никад није напустио своје религијско увјерење. Само га је инкорпорирао у своју праксу.

Хелингерова метода подсјећа на психодраму – рану форму психотерапије бечке школе, у којој пацијенти кроз акт глуме морају да прођу кроз своја трауматична сјећања, често на бини и уз помоћ глумачких реквизита. Али ова метода је најближа Породичном скулптурирању, типу групне терапије коју је развила психолошкиња Виргиниа Сатир раних 60-их година. У њеном методу пацијенти се смјењују у представљању једни других у групама, да би приказали кључне тренутке у својим животима. Како и гђе људи стоје, да ли жена стоји лицем у лице са својим супругом, или му је окренута леђима, да ли син стоји сам у углу или је окружен браћом и сестрама – отјелотворује њихов однос. Понекад ово помаже људима да те односе по први пут јасно угледају.

Фамилиенауфштелунг је истовремено и мање личан и више интиман. Људи у просторији представљају једни друге, као и у Породичном скулпутирању, али умјесто рада са стварним члановима породице, који би могли спутавати један другога, Хелингер и његови сљедбеници раде са потпуним странцима. Нико се од ових људи у соби никад раније није срео прије овог викенда. Ми ништа нисмо знали о Улфовој породици, осим оног што је он већ саопштио Габриели Баринг. Ипак, некако смо интуитивно требали осјетити његова најдубља осјећања и оно најболније у међусобним односима његове породице – да тако откријемо ствари из његове прошлости којих ни сам није био свјестан.

Ови сусрети које организује Баринг трају обично 2 дана и укључују 10-15 пацијената, који се смјењују у раду с њом и обављају улогу сурогата. Свака сеанса слиједи отприлике исти редослијед, као какав религијски обред: исповијед, молитва, откривање, помирење. Нефункционална породица утјерује се у функционално стање. Цијели процес траје мање од 2 сата – што се саме терапије тиче у питању је брза поправка, а та брзина можда је дијелом заслужна за њену атрактивност. Хелингерове књиге продају се у милионима примјерака, које су изњедриле на хиљаде пракси каква је ова коју ради Баринг. “Берт Хелингер је најистакнутији њемачки породични терапеут”, објавио је 2003. Дие Зеит с одређеном дозом узбуњености. “Он је постао нека врста Далај Ламе на психосцени”.

Баринг је први пут срела Хелингера 1999. и с прекидима учила код њега више од 10 година. Сама је постала добро позната фигура, чест говорник на конференцијама о пост-трауматском стресном поремећају и преживјелима у рату и аутор је књиге насловљене “Тајни страхови Нијемаца”. Она ради са изоштреним професионализмом било којег маинстреам психолога, али ипак постоји тај мистични елемент у њеном раду који би је у Америци сврстао у маргиналне терапеуте, ако не и у чудаке. „Постоји нека врста породичне савјести коју дијелимо”, рекла ми је. „Зашто мајка која шета плажом изненада осјети да се њеној кћери у Канади или Азији управо догодила несрећа? Зашто пас унапријед зна када му господар стиже кући? Нема случајности. Они имају информацију која је нама недоступна. Зато покушавамо да откријемо породичне тајне које леже скривене у нашим ћелијама.“

***

Кад је Улф завршио распоређивање својих стенд-инова или сурогата, Баринг је кренула да шета између нас. Загледала се у израз лица једнога, у положај тијела другога. Већина нас је стајала усправно или тежином ослоњено на једну ногу, руке смо држали на боковима или су оне висиле слободно са стране. Једино је Улфов ујак био потпуно савијен, као да су га спопали грчеви. „Шта осјећате?”, питала га је Баринг. „Не знам,” одговорио јој је. „Имам само неки притисак у стомаку”. Потом се усправио и показао прстом на мене. „Зашто си увијек био тако неприступачан, тако хладан?”, тражио је одговор, црвен у лицу и згрчен.

Зурио сам у њега, не знајући шта да кажем. Пало ми је на памет да ја можда нисам најбоља особа за ову врсту ствари. Ако је видовитост била присутна у мојој фамилији, ја је свакако нисам наслиједио – једва могу да предвидим шта ћу радити сутра. Надао сам се да ћу на овом мјесту бити неутрални посматрач, тихо хватајућИ биљешке негђе у углу. Али Баринг није хтјела ни да чује за то. Или сам ин или оут, рекла је, све друго нарушиће динамику групе. Тако да сам радио најбоље што сам умио. Кад ме је Баринг питала шта осјећам, рекао сам јој да нисам сигуран. „Оно што ми Улф говори не региструје се код мене,” рекао сам јој. „Осјећам као да сам утрнуо”. Ако су Улфови преци и били у соби, свакако нису комуницирали са мном.

Погледао сам Баринг, помало сметено, али изгледало је да су моји коментари удвостручили њену заинтересованост. Зашто сам утрнуо? Јесам ли нешто потискивао у себи? Је ли то било оно што сам ја осјећао или је то Улфов отац говорио кроз мене? Када се Баринг окренула другима, они су јој се придружили са својим властитим мислима и сензацијама.

„Не осјећам лијеву руку.“

„Сав се тресем изнутра. Једва то подносим.”

У почетку је њихова конверзација била криптична, као реплике из Пинтерових комада. Ипак, како се сеанса настављала, издвојило се неколико јасних наратива. Стриц и отац претрпјели су страшан раздор, осјетили су неки од учесника, можда због жене коју су обојица вољели. Други су посумњали да је стриц нешто скривао, нешто много горе. Док су они причали, Улф је сједио клонуо на својој столици, лица мокрог од суза. С времена на вријеме, Баринг би га питала о чему размишља. Звуче ли му ове приче као истините? Улф би климао главом, некад потврдно, некад одречно. Али чак и кад се с нечим не би сложио – „Не сјећам се да су се стриц и отац тако свађали” – Баринг би га замолила да буде отворена ума. „Вјерујем у оно што сурогати осјећају.”

Улога коју је Баринг имала у сеанси у том тренутку се промијенила. Умјесто да само поставља питања и побуђује сјећања, она је активно обликовала причу, сугеришући актерима које ће реплике изговарати једно другом. „То је бол од којег покушаваш побјећи”. „Прихватам те, упркос оном што си урадио”. Стриц је био ратни злочинац, група је коначно закључила – иако Улф то раније није поменуо – и раскол у породици лежи у сржи Улфове неукорјењености и депресије. Беринг је узела прекривач са столице и затражила од троје да легну једно на друго, као да су у масовној гробници. „Осјећам ођедном да ми је тако хладно”, рекла је једна жена. „Као да ми се у грлу заглавио врисак”.

Ово није била глума, инсистирала је Баринг касније. Упозорила нас је да не присвајамо своје улоге, нити да анализирамо мотиве наших ликова. Немојте мислити, само осјећајте. Кад сам је упитао како њени пацијенти могу знати толико о тоталним странцима, признала је да је то и за њу мистерија. Поменула је квантну теорију и појам „морфичне резонанције”, представљену од стране британског парапсихолога Руперта Схелдракеа. Баш као што и двије честице могу утицати једна на другу на великим дистанцама, или као што припадници исте врсте могу наслиједити колективну меморију, тако и два странца могу комуницирати кроз вријеме, сугерисала је: „Наши умови су енергетски повезани. Наше су подсвијести спојене.”

***

Ако сеансе као што је ова имају страствене поклонике, можда је то због тога што се тајне ове земље протежу толико дубоко и што су тако мрачне. Општити са својим прецима није само ствар мистичног вјеровања у Њемачкој, мисли Баринг. То је практична потреба. Како би људи тако овијени тишином толико дуго времена, другачије сазнали истину о својој прошлости?

Два мјесеца прије него што сам присуствовао Фамилиенауфштелунгу, отишао сам на национални конгрес ђеце рата – Криегскиндер у Келну. Конгрес се одржавао у лутеранској цркви недалеко од градске готичке катедрале – једног од најстаријих мјеста ходочасништва у Њемачкој, гђе наводно леже кости три Мудраца са истока. Тражило се више од двоструког броја доступних мијеста, а црква је примила за трећину више од свог капацитета. Скучени простор и оскудни оброци помоћи ће стварању правог расположења, рекао нам је организатор Цурт Хондрицх. „Подсјетиће нас на тему нашег скупа”, додао је.

Хондрих је један од оснивача Кригскиндер покрета, и сам једно од ђеце рата. Румен у лицу и округласт, ћелавог тјемена оивиченог сјединама, изгледао је као Фројдов млађи и веселији брат. Радио је с младима као пастор, био новинар, док се није заинтересовао за психоанализу. Рођен 1939, Хондрих је провео рат у стању нејасне узбуњености, или је тако замишљао. Мајка му је по нацистичким стандардима била Јеврејка (један од њених родитеља био је Јеврејин). Његов отац био је члан Партије и радио је на изради сандука за муницију за Вермахт у једној радионици у Келну; посао којим се бавио и политичке везе које је остварио користио је као параван да скрије идентитет своје супруге. “Тешко можете замислити како је било живјети у породици унутар које је била таква темпирана бомба”, рекао ми је Хондрих. “Моја мајка је знала да је сваког тренутка могу одвести.”

Успомене му се понекад враћају као бљескови: Чучи у бетонском бункеру, с другом ђецом из сусједства, њихови родитељи одвећ су хистерични да им посвете имало пажње, земља се тресе изнад њихових глава од фосфорних бомби. Небо послије, пламено црвено, прошарано бијелим флекама, британски пилоти искачу из погођених авиона, лелујајући надоле према граду који гори. Тијела изврнута по тротоарима попут црних лутки. Онда касније, кад је породица побјегла у сјеверну Њемачку, купа се у ријеци Њесер у једно љетно поподне. Граби према заклону, кад се одред непријатељских војника појавио изнад дрвореда, окренули су се, залегли и осули рафално по њему, пијесак је прштао на све стране гђе год су меци погађали. „Остало је у мени,” рекао ми је, „то дубоко искуство страха.”

Шта чинити с таквим успоменама? Потиснути их у грудима. Закопати их тако дубоко, да заборавиш да су тамо, да их само удари твог била одају. Хондрих се увијек плашио да плива, никад не повезујући тај страх са искуством из ријеке Визер. Онда, једног дана 1990, док је радио као уредник културне рубрике за Њестдеутсцхер Рундфунк у Келну – за Национални радио Западне Њемачке – гледао је телевизијски извјештај из Кувајта о Заливском рату. Откако су борбе почеле, старији Нијемци су складиштили храну и воду, као да се сами припремају за напад. Рат је био 5.000 километара далеко, али они су већ могли чути примицање бата чизама. О чему ли су размишљали? Онда је примијетио да плаче.

Хондрих је задатак да напише причу о Кригскиндеру додијелио репортерки из Келна, Сабине Боде, која је већ истраживала њену властиту породичну историју. Њемачка још увијек има више од 15 милиона становника рођених између 1930. и 1945. године (они сад умиру по стопи од трећине милиона на годину), али је Боде имала проблема да нађе некога ко би био вољан да говори о преживљеној трауми. „Кад бих се возила возом за Хамбург, ако бих виђела особу сиједе косе како сједи сама, питала бих је могу ли сјести поред ње,” испричала ми је недавно. „Није било тешко наговорити их да ми причају приче из рата. То је било лако. Али кад би их упитала како је то утицало на њихове животе, на то питање нису могли да ми одговоре“. „Не, не, не. Није нама то учинило никакво зло”, казали би. „Били смо само ђеца – нама је то било нормално.”

Кригскиндер припадају генерацији одраслој на тзв Сцхњарзе Пäдагогик, њемачкој верзији васпитања по оној „Батина је из раја изашла”. Мокрење у кревет, муцање, погрбљеност, било каква девијација хитро би се кориговала, свако плакање одбацивано је као слабост. (У Дер Струњњелпетер-у, најпознатијој њемачкој књизи за ђецу из тог периода, лику из књиге одсјекли су палчеве јер није хтио престати да их сиса.) Једна од саговорница Сабине Боде сјетила се како ју је мајка прекорила након бомбардовања: „Зар не можеш бар некад бити срећна? Треба да ти је драго што си жива.”

Узело је 10 година да Боде прикупи и припреми ове приче за њену прву књигу насловљену „Заборављена генерација”. Објављена 2004. у почетку се слабо продавала. Говорити о њемачкој ратној трауми – изигравати жртву у земљи која је сама проузроковала толико жртава код других – било је још увијек табу. „О, дас бисцхен Криег! Андере хаттен ес виел сцхлиммер,” рекли би јој испитаници. “То је само ђелић рата. Други су прошли много горе”. Међутим, полако, глас о књизи почео је да се шири, Кригскиндер су полако старили и грижња савјести је блиједила. Њихове су се приче умножавале, а с њима и њихова публика. Књига Сабине Боде доживјела је недавно своје 10. издање и покренула је формирање Кригскиндер група широм земље.

„Дух је изашао из боце”, каже она.

***

Стигли су у Келн са свих страна земље, вукући своју прошлост као воловску запрегу што је тандркала за њима. Дошли су зато што ноћу нису могли да заспу и што су им бракови пропали. Зато што су цијели живот провели у истом мјесту никада га не осјећајући својим домом. Зато што су растурени гласним звуковима и уским просторима, нелагодни с интимностима, очајни у самоћи. Зато што су са навршених 70 година још увијек чекали да им живот почне.

„Можете их скупљати рибарском мрежом”, изјавио је психолог Бертрам вон дер Стеин, гледајући у правцу гомиле. Већином су у питању жене, многе од њих одвећ младе да упамте рат, али још увијек осјетљиве на накнадне потресе које је изазвао. Више од 7 милиона Нијемаца убијено је у Другом свјетском рату, њих око 3 милиона били су цивили. Умрли су у бомбардовањима из ваздуха, у борбама вођеним на тлу, у логорима, у склоништима за избјеглица, од премлаћивања, хладноће, глади и болести. У окупацији која је услиједила, око 2 милиона жена и ђеце било је силовано, а стопе самоубистава и побачаја вишеструко су увећане.

Нијемци пате од пост-трауматског стреса по стопи која је 3 пута већа од оне у Швајцарској, с друге стране границе, и многи Кригскиндери имају “ограничену психичку ширину”, како то истичу њемачки психолози. Они избјегавају сваку промјену и држе се своје сигурности. Инстикт је то преношен кроз 4 вијека у Њемачкој – непрекинути ланац страха и сјећања. Готово да није било генерације коју је рат заобишао још од Тридесетогодишњег рата, када је више од половине становништва побијено од стране пљачкашких војски. „То је ур-траума њемачког народа”, рекао ми је Курт Хондрих. „У то вријеме се формирао њемачки карактер.”

Наслијеђена траума била је тема дана у Келну. Разговарао сам са једном женом која је своје компулсивно чистунство повезала са својом баком која је 1940. изгубила бебу од десет дана због инфекције. Друга жена за своје емоционалне испаде кривила је руске војнике у Берлину, који су злостављали њену мајку и ујака, кад су ови били ђеца. Неки Нијемци виде ударну песницу осветољубивог бога у овим причама. „Он се свети за неправде почињене од стране отаца, њиховим потомцима до треће или до четврте генерације”, како нас на то подсјећа неколико говорника. Међутим, тешко је повући линију између ратне трауме и обичне тјескобе – између патње и самосажаљења – како се сукоб и његове посљедице удаљавају један од другог. „У мојој породици постоји то такмичење, да се утврди ко је патио више”, рекао ми је један младић тужног осмијеха. „Моја мајка је у боловима и на лијековима за мигрену, мој отац има срчано обољење, а моја сестра је готово слијепа. Она је извукла главни згодитак на лутрији.“

Сабина Боде објавила је још двије књиге пуне анегдота као што је ова: „Послератна ђеца” и „Унучад рата”. У овом процесу она је „готово сама, власторучно изродила нову грану психологије”, жалио се колумниста Дие Њелта прије двије године. „Бејби-бумерима и њиховој ђеци омогућено је да се осјећају као жртве у срцу ухрањене и мирнодопске Њемачке… Тако је велика трагедија 20. вијека тривијализирана, учињена баналном, инструментализована и первертована.”

Ипак, докази да ефекти траума могу досегнути кроз генерације – да историје може бити „отјелотворена” – константно су се нагомилавали. Проучавања у Моунт Синаи Сцхоол оф Медицине у Њујорку пронашла су да ђеца преживјелих у Холокаусту имају 3 пута веће шансе да развију синдром пост-трауматског стресног поремећаја и да су склонији депресији, анскиозности и болестима зависности. Изучавања близанаца потврдили су ове налазе: она сугеришу да је склоност ка ПТСП-у 30-40 посто насљедна. Рацхел Yехуда, психолог и неуролог који је водио Маунт Синај истраживања, показао је да искуство трауме и ПТСП-а код трудне жене може утицати на развој плода у утроби. А једно друго истраживање на Универзитету у Цириху показало је да стрес може изазвати промјену РНК у сперматозоидима код мишева, изазивајући тако депресију и промјене у понашању код његовог потомства. „Ја овако размишљам о томе,” објаснио је на конгресу психолог који ради са њемачким ветеранима Заливског рата. „Ко год да је у рату, вјероватно бива инфициран, и даље може да пренесе ту заразу својим насљедницима.”

Како раскинути овај ланац? Њемачки пацифизам направио је добар старт – ефекти ПТСП-а блиједе са сваком новом генерацијом. А психотерапија, као и толико других ствари, је великодушно финансирана и стриктно регулисана у Њемачкој: опште здравствено осигурање покрива до 300 сати савјетовања. Било је пуно разговора у Келну о открићима до којих се дошло након година анализирања. „Сан из 54. сата”, изрецитовала је предавачица из Институа за психоанализу у Дизелдорфу, док је описивала историју једног од њених случајева. Друга која је говорила на конгресу, додала је да јој је било потребно 600 часова савјетовања да би почела процес измирења са историјом своје породице.

Било је већ касно доба дана, након много часова суморне статистике и трагичних прича и осјећао сам да публика постаје нестрпљива. Јесу ли ови невоље заиста неукротиве? Али у том тренутку, посљедња особа предвиђена да говори тог дана започела је причу о својој пракси у Берлину. Она користи пуно ефикаснији метод. Име тог метода је Фамииенауфстеллунг, а особа која је то управо изговорила била је Габриела Баринг.

***

„Кад чујем историју неких од ових случајева, само одмахнем главом”, рекла ми је Баринг сљедећег јутра. „Кад кажу, ‘Послије годину и по дана, открили смо…’ помислим, мој боже, ми то постигнемо за три викенда”. Сједили смо у кафеу неколико улица удаљеном од цркве, Баринг са цигаретом у једној руци и шољом црне кафе у другој. Провиривала је преко рожнатог оквира својих наочара док је говорила, подвлачећи своју самоувјереност својим дубоким, храпавим гласом. Прије но што је постала терапеут прије 10 година Баринг је била виши уредник Мериана, познатог туристичког магазина у Њемачкој. Њен супруг Арнулф Баринг један је од најистакнутијих политиколога у земљи и изданак англо-њемачке лозе која је дала на десетине припадника средњег и нижег племства. Габриелини пацијенти углавном долазе из истих елитних кругова, а уз то и њен искрен, оштар начин говорења указује на њено поријекло. Њена метода зависи од тога: „Изрази своју бол ријечима. Бол која не говори, гуши пуно срце док не пукне”, цитирала би публици Магбета на њемачком.

Фамилиенауфстелунг је уређај за процесуирање туге. Дизајниран је тако да пронађе поломљене дијелове у породичној историји и поправи их. Као код католичке исповијести, не ради се о испитивању осјећаја, већ о тражењу опроштаја. Берт Хелингер, бивши свештеник, прожео је своју методу традиционалним породичним вриједностима. Отац је глава породице; мајка се брине о ђеци; ђеца морају да поштују старије и да им праштају. Било какав поремећај у овој структури – долазио он од прељубе, злостављања, равнодушности, или напуштања – мора да се врати у нормално стање. Свака покидана веза, чак и с онима који нису ни рођени, може прогонити потомке. Кад сам рекао Баринг да је моја прабаба била бабица у Шварцвалду, значајно је климнула главом: „У оним временима бабице су обављале абортусе”, рекла је. Звали су их „творци анђела”.

Хелингер сад има 90 година и још увијек води повремено Фамилиенауфштелунге, у земљи и вани, понекад окупљајући више стотина учесника. Постао је нека врста гуруа, а његови су се ставови сходно томе промијенили у хировите – чак повремено и перверзне. На сеанси коју 2003. наводи Дие Зеит, једна од Хелингерових пацијентица напоменула је да се развела од првог мужа зато што је био прељубник. „То ће имати тешке посљедице по тебе,” рекао јој је Хелингер. „Кад жена третира мужа на овај начин, она често добије рак дојке”. На једној другој сеанси, у Лајпцигу, пар који се разводио упитао је Хелингера ко од њих двоје треба да добије старатељство над ђецом. Хелингер је размислио тренутак, да би показао на мужа. „Овђе је смјештена љубав”, рекао је. Затим је показао на жену. „А овђе сједи хладно срце. Ђеца нису сигурна са женом. Она припадају мужу.”

„То је сулудо”, рекао ми је Тхомас Фyдрицх, професор психотерапије на Хумболдт универзитету у Берлину, кад сам га упитао о оваквим збирним пресудама као што је била ова. „Ако имате слабу особу која је веома осјетљива, можете замислити колико то страха може створити”. Приче изречене на Фамилиенауфштелунгу могу креирати своју властиту реалност, рекао ми је. „Можемо их осјећати као реалне, али оне то можда нису”. Дан послије те сеансе у Лајпцигу, мајка је наводно извршила самоубиство.

Право је чудо да Хелингерова метода још није одобрена нити регулисана од стране система њемачке јавне здравствене заштите. „Шарено је то поље”, рекао ми је Фритз Симон, Хелингеров први издавач и бивши професор психијатрије на Универзитету у Хеиделбергу. „Ту имате врло искусне психологе, и друге који су рецимо возачи камиона који су то научили да раде преко викенда.”

Многи од Хелингерових сљедбеника су се дистанцирали од свог оснивача током година. Баринг ми је рекла да се фокусирам на његове ране радове – иако је њен приступ склон измишљању лажних наратива готово колико и његов – док су други терапеути покушали да своје методе поставе на чвршће темеље. Прије двије године, група психолога са Универзитета у Хеиделбергу објавила је контролисану студију на случајном узорку Фамилиенауфштелунга. Узели су 208 партиципаната и подијелили их у двије групе. Половину су држали на листи чекања; другу половину подијелили су у двије групе од по 26 људи који су учествовали у 3 дана дугој сеанси, вођеној од стране искусног терапеута (најбољи могући сценарио с обзиром на неуједначени квалитет у струци). Двије седмице након сеансе, чланови активне групе осјећали су се у просјеку боље, кад су у питању њихове социјалне интеракције, него 73 посто оних у контролној групи.

Фамилиенауфштелунг дугује пуно за своју снагу тајнама које разоткрива. Он је као посјета видовњаку у оквиру једне озбиљне терапије. Како то другачије функционише, ако не уз помоћ спиритуалности? Прије 13 година, Петер Сцхлöттер, докторски кандидат на психологији на Универзитету Њиттен/Хердецке, дизајнирао је истраживање у циљу откривања праве истину. Бивши инжењер, Шлатер је почео снимати сеансе видеокамером, обиљежавајући тачно гђе је који учесник стајао, и шта је рекао. Потом је поставио статуе у природној величини на њихова мјеста и тражио од волонтера да један по један заузму исте позиције као статуе. Када их је касније питао како су се осјећали на појединим мјестима, давали су му изузетно уједначене одговоре. Негђе би се осјећали моћним, другђе слаби, у конекцији с једнима и неповезани с другим. Када су у наредном истраживању волонтери питани гђе су се осјећали најбоље у групи, све их је привлачила иста тачка.

Шлатер је поновио експеримент прошле године у Кини, са запосленима у њемачкој инжењеринг компанији Босцх. (Ева Маделунг, кћер оснивача компаније, Роберта Босцха, је Кригскинд, рођена 1931, и поклоник Фамилиенауфштелунга.) Резултати су слиједили исти образац. Постоји скривени језик у томе како стојимо заједно, рекао ми је Шлатер – очигледан језик тијела, тако богат и специфичан да га свако може дешифровати. Шлатер је недавно водио једну сеансу у којој је један од сурогата осјећао да пацијент има полубрата, ванбрачно рођеног. Касније је пацијент то поновио својој тетки, која је потврдила да је то истина. „Пацијент је носио ову идеју у својој подсвијести, и станд ин је то препознао”, рекао ми је Шлатер. Није било потребе за духовима.

***

Крајем прошле зиме, скоро тачно годину дана послије мог првог Фамилиенауфштелунга, нашао сам се поново у Берлину, стајао сам испред студија Барингове на Неуе Кантстрассе. Годину дана истраживања моје властите породичне историје урадило је премало да ме убиједи да могу комуницирати са својим умрлима, али посљедњу сеансу никако нисам могао избити из главе. Толико тога што су сурогати изговорили изгледало је да „погађа жицу” код оних који су слушали. Од тада сам пуно тога научио о свом ђеду, али је било још толико тога што никад нећу сазнати, и питао сам се шта ће од њега начинити једна група сасвим просјечних Нијемаца скупљених у једну собу.

Групу у салону чинла су два доктора, један терапеут, један богослов, информатичар и један студент филозофије. Неки од њих били су ту да би се бавили проблемима своје породице, други само да би играли улогу сурогата – Фамилиенауфштелунг овисници, како их зову. Изгледа да је жестина сеанси то што ствара овисност, и према хајделбершком истраживању, она је једнако љековита како за пацијенте тако и за сурогате. Сам чин дубоког саосјећања изгледа да помаже људима да боље разумију и сами себе. Без обзира на све, оне су исцрпљујуће. Сеанса код Баринг траје од 9 ујутро до 6 увече. На крају другог дана, био сам брат, ђед, Немир и земља Њемачка. Гледао сам људе који бризну у плач, сједају једно другом у крило, претварају се да су бог. Слушао сам жену како вришти да јој вагина крвари и да јој вране једу бебу. Понекад би јецаји и вика били тако гласни да сам се бринуо да не дође полиција. (Нијемци су обично сабласно тихи код куће, барем по америчким стандардима.) Било је тренутака, признајем, да бих радије да ми ишчупају зуб, но да ме питају да играм још једног нацистичког ратног злочинца. Али ако је катарза оно што се тражи, Баринг ју је засигурно обезбјеђивала.

Кад је дошао ред на мене, осјетио сам како ме хвата страх од наступа. Сви други завршили су своје сеансе у сузама. Хоћу ли и ја морати тако? Замислио сам моје сурогате како сатима круже по соби причајући суморне приче о мојим прецима док ме напокон не сломе. Баринг је лукава суткиња карактера и вјешт инспицијент. Она зна како да оголи нерве групе и потом их умири, испровоцира компликације да би их хитро разријешила. „Хајде да видимо како можемо да се извучемо из ове збрке”, како је то рекла на једној сеанси. Али шта ако не постоји траума коју треба открити? Кривице коју треба опростити?

Што сам више сазнавао о свом ђеду, чинио ми се све противречнији. Учио је за свештеника, али је своју вјеру изгубио на бојном пољу. Ухапшен је као ратни злочинац, али су га послали кући без пресуде. Служио је као учитељ и нацистички администратор, али изгледа је играо опасну двоструку игру. Међу неколико личних ствари које су остале иза њега кад је умро 1979. био је свежањ писама из Алзаса, гђе је био стациониран. Писма су власторучно писали локални земљорадници и сељани, а била су упућена француским војним властима у Стразбуру, гђе је ђед лежао у самици послије рата. Молили су да се пусти на слободу.

„Од 1.800 душа у нашем селу, нико није био прогнан”, писао је један од сељана по имену Јосепх Мерзисенс. Други је писао како је његов син био ухапшен приликом бијега из Алзаса и упућен у концентрациони логор. „Али је Херр Гöннер, послије многих молби, успио да нам испослује његову слободу”. Чак је помогао истом дечку да се сакрије од њемачких власти када је касније био позван у војску. Међутим, на друге начине, мој ђед је остао лојалан Њемачкој до краја. Неколико мјесеци раније ушао сам у траг неким његовим бившим ученицима у Алзасу, сада у својим осамдесетима. Сви су га описали на исти, збркан начин. “Ваш ђед био је добар човјек”, рекао ми је један. “Био је само човјек. Али је био фанатичан нациста.”

Очигледно мјесто гђе бих ставио његовог сурогата било је да буде одсјечен у углу, лицем према зиду. Своју баку сам ставио иза њега – жена која му даје подршку, остављена због рата – а моју мајку поред ње. Потом сам поставио своја три ујака у облик клина, иза свих њих. Стајали су тамо за тренутак у тишини, као да дрхте истом вибрацијом – стријела заривена у дебло храста. Потом су се ођедном сви покренули и почели говорити у глас. Сјећам се како је мајка клекла на кољена дотакнувши челом под; моја бака клечи поред ње, ставља руку на њено раме; мој ђед каже: „У нешто мораш вјеровати. Ако не у бога, онда у Хитлера”. Но, тешко ми је да се сјетим како се то све заједно уклопило. Постоји нека врста логике снова у Фамилиенауфштелунгу која се губи у препричавању.

Баринг нас је, као и обично вратила у радњу приче. Изабрала је једну жену из групе да представља жртве мог ђеда, а другу да представља оне које је спасио. Први сурогат била је једна старија терапеуткиња са празним, дубоко усађеним очима. Легла је на под и усмјерила свој дуги, танки кажипрст у њега. „Прихвати нас!”, рекла је. Један од мојих ујака покушао је интервенисати. „Он је био бољи од готово свих!”, рекао је. Али је мој ђед одмахнуо главом. Његов сурогат био је блиједи студент историје умјетности с косом свезаном у коњски реп, у својим двадесетима – нимало налик на одлучни лик којег сам знао, с оним нетрепћућим стакленим оком. Но, за тренутак, готово да сам могао примијетити сличност. „Могао сам их спасити, али нисам”, рекао је. „Пришао сам им и они су умрли.”

***

Да ли је то била истина, не могу да кажем. Никад нисам нашао никакав траг ових жртава у њемачким или француским архивама. Као и многа друга открића у сеансама које је држала Баринг, ова се одвише згодно намјестила. Када вас прогони прошлост вашег претка, ништа не желите толко као да чујете његово признање гријеха – да га осудите, или да му опростите једном за свагда, и отјерате његов дух у историју. Али малокада је то тако једноставно.

Оно што је звучало истинито били су много тиши детаљи. Међусобна оданост моје мајке и баке, на примјер, или језив начин како су сурогати скинули моја три ујака. Поставио сам два старија брата моје мајке једног крај другог, с најмлађим братом иза њих, и из те минималне геометрије изронио је породични портрет. Средњи син говорио је о његовој дубокој вези са оцем, о којој сам тек недавно сазнао из њихових писама. Најмлађи је оплакивао свој осјећај неповезаности, то што је био одбачен: „Зашто он не може да ме види?”, питао је. Ја међутим ником у групи нисам рекао да се мој ујак тако осјећао, или да су га након рата, са 8 година, послали од куће да живи код рођака у Шварцвалду, док је остатак породице скапавао од глади.

Случајан погодак, тешко је отети се таквом закључку, – видовњаци обично гађају у мраку. Али свако добро прорицање почиње подробним изучавањем оног који тражи, и несвјесним сигналима оне врсте коју је Петер Шлатер документовао. То је оно што се највише задржало у мени, након сеанси с Баринг: брижна пажња коју људи посвећују једни другима – њихова глад за овим причама и жар којим су им се предавали. То нису били странци у соби. Били су то Нијемци које сам познавао док сам одрастао, стоици, дугогодишњи затомљивачи својих емоција. Како су резервисани на улици, чак и у Берлину. Како су опрезни са својим осјећајима у односу на просјечног пресрдачног Њујорчанина. А овђе, јецали су један другом у наручју, подијељени и уједињени, оптуживани су и опраштано им је, изнова су пролазили кроз своје туге с људима које никад нису срели.

Прије него што сам дошао у Берлин, зауставио сам се у Франкфурту да видим Сабину Боде. Држала је предавање о Кригскиндерима у локалном министарству здравља, и дворана је била испуњена, већином старијим слушаоцима. („Мало гласније!”, храпав глас звао је из гомиле.) Боде је стајала пред њима са својом дугом несвезаном косом и неувијеним, простим понашањем, типична слика шездесетосмашице, као да је дошла да их кори за њихове гријехе. Умјесто тога, она је била тамо да им понуди утјеху. „Док смо одрастали, имали смо наша сјећања на рат, али никад с њима нисмо ништа чинили”, рекла је. „Сложили смо се да су нам се ужасне ствари догодиле, али нисмо им умјели дати тежину. Моја је жеља да читајући моје књиге, људи развију свијест о заједници. Да мисле, ја нисам сам. Нисам луд.”

Касније, за вечером, Боде ми је рекла да може разумјети зашто су моји родитељи емигрирали у САД 1962: „Кад се сјетим Нијемаца из педесетих и шездесетих, били су хладни, нељубазни један према другом, није било емпатије. Одрастала сам у клими ћутње и магловитости. Али сада се та магла разбија”. Промјена се најлакше уочава у одговору земље на избјегличку кризу, рекла је. Антиимигрантске групе расту од напада у Паризу и Келну ове године. Ипак, Њемачка је примила преко миллион азиланата у посљедње двије године и обећала да ће населити више избјеглица него све остале европске земље заједно.

„Када је први талас избјеглица из Босне стигао у деведесетим, прихватани су другачије”, каже Боде. „Било је много људи вољних да помогну и све је било јако добро организовано. Али то се доживљавало као дужност, морална обавеза. Није било ове емпатије, која је данас тако очигледна, и тако дирљива и значајна”. Само 20 година прошло је између ова два таласа, рекла је, али Нијемци сада знају много више о својим породичним историјама. Многи су сазнали колико су једном њихови родитељи и родитељи њихових родитеља пропатили као избјеглице, и да је само прихватањем те поплаве у ритама, ратом погођених и бескућника, рањених и очајних, земља почела да оздравља. „Четрнаест милиона избјеглица! Можете ли то замислити?”, рекла је. Учећи да живимо са својим успоменама, вјерује Боде, учимо да живимо једни с другима.

Моја се сеанса у Берлину завршила без беспотребне драме. Мислим да су сви схватили да сам се истрошио и да нисам спреман за нова открића. Или им је лакнуло због могућности срећнијег краја. „Мислим да је добро то што радите”, рекао ми је судент историје с косом свезаном у реп, стискајући ми руку. Потом нас је Баринг повела ка осталима у средини собе. Стајали смо раме уз раме, насмијешени, као пред фото апаратом: породични портрет.

Онда смо се сви вратили на своја седишта и почела је следећа сеанса.

Превео, Владан Косорић

Пешчаник

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*