Bžežinski je za SAD u 20. veku odigrao ulogu koju Putin igra za Rusiju od početka 21. veka

0

TALENTOVANI AMERIČKI GEOPOLITIČAR PREDLAGAO JE TRAMPOVU STRATEGIJU MNOGO PRE TRAMPA

  • Snage SAD su bile okrnjene skoro decenijskom katastrofom. Zemlji je bio potreban predah. Ali, primirje nije smelo da se potpisuje po cenu geopolitičkih ustupaka SSSR – to bi bila poslednja kap: u pitanje bi došle pozicije SAD kao lidera zapadnog „slobodnog sveta“
  • Bžežinski je uvukao SSSR u rat u Avganistanu. To je, faktički, ista šema koju su naslednici Bžežinskog ponudili Rusiji u Ukrajini. Ali, Moskva je 2014. godine uspela da pronađe treći put i da na izazov odgovori sa asimetričnim efektom. Rezultat je: ukrajinska kriza je pune tri godine problem Zapada, a ne Rusije. Rukovodstvo SSSR 1979. godine nije pronašlo treći put, doduše – nije ga ni tražilo
  • Bžežinski je prvi u američkoj eliti već 2009. godine insistirao na naglom zaokretu političkog kursa i izgradnji sa Rusijom umerenih, partnerskih odnosa. Tada su u administraciji Obame pobedili klintonoidi, demagozi-globalisti koji nisu baš razumeli šta čine, i koji nisu bili sposobni da vide dalje od dva koraka napred
  • Što duže Amerika, zapinjući iz sve snage, pokušava da slomi Rusiju, to sama postaje sve slabija, a Moskva sve jača. To je politički paradoks primenjiv na svaku imperiju koja pokušava da se na izmaku svoje moći – uz resurse razvučene na ogromnu zonu odgovornosti i sa saveznicima koji su se pretvorili u perverzne vazale – suprotstavi istrajnom i fleksibilnom protivniku koga nije moguće uništiti fizički
  • U SJEDINJENIM Državama je u 89. godini preminuo privrženi neprijatelj SSSR i Rusije Zbignjev Bžežinski.

    Talentovan čovek. Planovi političkih operacija koje je on kreirao bili su originalni, neponovljivi i smrtno opasni po neprijatelja. Kao što su to bili plan Italijanske kampanje Suvorova, plan Šlifena (mada Helmutu fon Moltkeu-mlađem nije pošlo za rukom da ga dostojno realizuje) ili plan ofanzive na Zapadu koji je 1940. razradio Erih fon Manštajn. Na kraju 20. veka Bžežinski je za SAD odigrao istu ulogu koju je Putin odigrao za Rusiju početkom 21. veka. Snage Amerike su bile okrnjene skoro decenijskom katastrofom. Zemlji je bio potreban predah. Međutim, primirje nije smelo da se potpisuje po cenu geopolitičkih ustupaka SSSR – to bi bila poslednja kap: u pitanje bi došle pozicije SAD kao lidera zapadnog „slobodnog sveta“. Saveznici bi pohitali da traže novog pokrovitelja, kao što su to učinili bivši saveznici SSSR-a krajem 80-ih i početkom 90-ih godina. Bilo je neophodno obezbediti predah, sputavanjem snaga i resursa neprijatelja – SSSR – na pravcu drugostepene važnosti. I, Bžežinski je to obezbedio. Nije se on slučajno, sve do same svoje smrti, s ponosom prisećao operacije uvlačenja SSSR u Avganistanski rat koje je on organizovao. To je bila klasična šema biranja između dva zla. SSSR je mogao da ignoriše američke aktivnosti u Avganistanu i da dobije gnojnu ranu na svojim južnim granicama, rizikujući stabilnost svojih srednjeazijskih republika. SSSR je mogao i da pošalje vojsku i da se suoči sa partizanskim ratom koji Avganistanci po tradiciji vode protiv stranih vojnih trupa.

    To je, faktički, ista šema koju su naslednici Bžežinskog ponudili Rusiji u Ukrajini. Ali, rusko rukovodstvo je 2014. godine uspelo da pronađe treći put i da na izazov odgovori sa asimetričnim efektom. Rezultat je: ukrajinska kriza je pune tri godine problem Zapada, a ne Rusije. Rukovodstvo SSSR je 1979. godine nije pronašlo treći put, doduše, nije ga ni tražilo. Amerikanci su sputali SSSR na drugostepenom pravcu, pri čemu su to uradili na tuđ račun. U tome se i sastojala lepota i efikasnost predložene Bžežinskim političke strategije. Ali, Bžežinski ne bi bio veliki strateg da je uvek i svuda koristio jedan te isti šablon, da nikada nije odstupao od pređašnjih koncepcija.

    Bžežinski sa pakistanskim vojnicima na svganistanskoj granici

    Bžežinski je prvi u američkoj eliti već 2009. godine insistirao na naglom zaokretu političkog kursa i izgradnji sa Rusijom umerenih, partnerskih odnosa. Tada su u administraciji Obame pobedili klintonoidi, demagozi-globalisti koji nisu baš razumeli šta čine, i koji nisu bili sposobni da vide dalje od dva koraka napred. Oni su rešili da je dedica malo skrenuo s uma i da mogu i bez autora realizovati metod koju je on koristio u Avganistanu – da nateraju protivnika da bira između dva zla. Pogrešili su. Mudri dedica je shvatao ono što oni nisu želeli da shvate.

    Bžežinski je video kako je 2008. godine „avganistanska strategija“ doživela poraz u Gruziji. Rusija je reagovala silovito, ali ne onako, kako se u SAD očekivalo. Moskva nije ćutala na agresiju, ali nije ni likvidirala režim Sakašvilija, koji je bankrotirao, ostavivši Zapadu sumnjivo zadovoljstvo da se mlati sa tim „velikim demokratom“ koji pokvari sve za šta se uhvati. Bžežinski je, kao uistinu veliki strateg, shvatio: ako je rusko rukovodstvo jednom pronašlo protivotrov koji ruši šemu – pronaći će ga i drugi put, još efikasniji. Za njega nije bilo tajna da je korišćenje šablonskih rešenja u politici jednako ubitačno kao i u ratu. On je zaista shvatao da je Americi potreban predah.

    Ostvarujući vlast hegemona na planeti, ona je bila onemoćala već na početku    ovog stoleća. Sjedinjenim Državama je zato bilo preko potrebno raspoređivanje opterećenja na resursnu bazu. Početkom 2000-ih još su mogle da potpišu primirje sa Rusijom, nastupajući sa pozicije sile i sačuvavši za sebe mnoge geopolitičke povoljnosti koje su stekle nakon raspada SSSR.

    Što je duže Amerika, zapinjući iz sve snage, pokušavala da slomi Rusiju, to je postajala sve slabija, a Moskva je postajala sve jača. To je politički paradoks primenjiv na svaku imperiju koja pokušava da se na izmaku svoje moći – uz resurse razvučene na ogromnu zonu odgovornosti i sa saveznicima koji su se pretvorili u perverzne vazale – suprotstavi istrajnom i fleksibilnom protivniku koga nije moguće uništiti fizički.

    Rusiju zaista nije bilo moguće uništiti fizički – (protiv)raketni štit je garantovao zaštitu od „humanitarne agresije“.

    Bžežinski je predlagao Trampovu strategiju mnogo pre Trampa, dok još nije bilo kasno, dok politička elita SAD još uvek nije bila pocepana i dok je bila sposobna da nastupa jedinstvenim frontom.

    Danas SAD više ne mogu da potpišu primirje sa pozicije sile. Njima je potrebno da makar sirijsku krizu odigraju sa Rusijom nerešeno. Ostale teritorije (uključujući i EU) one će za sada žrtvovati sa nadom da će kasnije rešiti taj problem, kada dođu bolja vremena.

    Da li će ta „bolja vremena“ doći u zemlji koja deset godina kasni sa neophodnim političkim koracima?

    U zemlji čiji predsednik mora da stalno troši snagu u borbi sa unutarpolitičkim oponentima koji sanjaju da ga uklone sa vlasti i za to ne biraju sredstva, čak su spremni da rizikuju i izazivanje građanskog rata u SAD.

    U zemlji koja više nema Bžežinskog, čoveka koji je shvatao da u politici ništa nije zauvek, da u njoj ne postoje bezizlazne situacije, već da postoje situacije iz kojih niste našli izlaz, da SAD i Rusija nikada ne mogu da pobede jedna drugu vojnim putem, već da im je predodređeno da budu stalni politički i finansijko-ekonomski konkurenti koji ne smeju da spavaju na lavorikama: nakon svake pobede (a sve su one privremene) neophodno je odmah pripremati novu operaciju protiv starog protivnika.

    Sa Bžežinskim je otišlo jedno razdoblje – razdoblje hegemonije SAD.

    On je uspeo da vidi početak opadanja globalne imperije stvorene njegovim naporima.

    On je stigao i da upozori američku elitu da stare mustre nisu više delotvorne – da treba tražiti nove puteve ka pobedi. Nisu ga čuli. Zahvaljujući tome dobili smo deset godina više nego što bismo imali da se na čelu američke spoljne politike i dalje nalazio Bžežinski.

    To je bio veoma fleksibilan i talentovani neprijatelj.

    Neprijatelj koji je umeo da sagleda situaciju očima neprijatelja (redak kvalitet koji donosi polovinu uspeha).

    Umetnost politike je mnogo izgubila time što posle Avganistana Bžežinskom nisu omogućili da sprovede bar jednu stratešku operaciju, a njegovi epigoni su shvatali dubinu strateških ideja ostarelog Poljaka gore nego što se Moltke-mlađi snalazio u planovima Šlifena.

    Nacionalni interes Rusije neizmerno je dobio time što se u SAD nije našlo političara koji bi mogao da shvati i proceni dubinu i fleksibilnost strateških ideja danas pokojnog, i zato bezopasnog Bžežinskog.

Fakti

POSTAVI ODGOVOR

*