Цариградска патријаршија на путу да постане центар НАТО-православља

0

 

Пише: Јегор ХОЛМОГОРОВ

ЦАРИГРАДСКА патријаршија именовала је двојицу својих егзарха у функцији „припрема за давање аутокефалностиправославној цркви у Украјини“, а то може имати далекосежне последице по цео православни свет.

Штавише, тај свет може престати да постоји у досадашњем виду услед раскола какво није било од момента раскида 1054-те године међу Римом и Константинопољем.

Сада се православље може поделити на две конфесије – либерално-натовско-екуменистичку са центом у цариградском кварту Фанар и на – канонски и догматски традиционалистичку са центром у Москви.

За саму Украјину и њену црквену аутокефалност резервисана је улога детонатора експлозије. Не више од тога.

Никаквих Украјинаца није било када је постојао украјински црквени сепаратизам чији иницијатори нису били ни народ ни свештенство већ политичка власт западних земаља која је у неким историјским моментима контролисала неке сегменте протстора Руског света.

И политички и културно Украјина се формирала захваљујући откидању дела територије и становништва од општеруског језгра и њиховом подвргавању западном утицају. Отуда и покушаји да се православци Пољске и Литваније и по црквеној јурисдикцији одвоје од све руске митрополије чији поглавар је до 16. века носио титулу „митрополита Кијевског и целе Руси“ иако је од 13. века живео у Москви.

Крајњи циљ овог црквеног спеаратизма није било очување православља на западу Украјине, већ његова – ликвидација. Свако одвајање од Русије завршавало је унији и латинству.

Данас су на страни Цариградске патријаршије тежња ка радикалним реформама, кидање са  православном традицијом у богословљу и устројству унутарцрквеног живота, плус – покушај канонске експанзије и преузимања свега што код других патријашија `слабо стоји на ногама`. У све је уграђен источни папизам који све јасније поприма обрисе праве јереси.

Ради се о настављању линије цариградског патријарха Атинагоре (од 1949-те до 1972-ге), који је био на челу америчке епархије, па био личнјим авиона председника САД Харија Трумана довезен у Цариград. Претходно је насилно био свргнут цариградски патријарх Максим који је сумњичен да је превише наклоњен Москви.

Атинагора је постао весник екуменизма. Многи на Светој Гори су били престали да га помињу у молитвама јер га нису ни сматрали православцем.

Вартоломеј је фактички створио трећу верзију «мелетијанства», коју је тешко називати другачије осим «натовским православљеем».

Његова `спољна политика` строго следи интересе НАТО и у функцији је `обуздавања Москве“…

Под његовим покровитељством су грчки богослови разрадили апсолутно `реформаторску теологију`.

Сабор на Криту, који су намеравали да прогласе васељенским, био је покушај њене канонизације.

Делегација СПЦ  у једној од посета Цариградској патријаршији

Документи који су били на Криту предложени за усвајање понајвише су личили православну интерпретацију програма Демократске партије САД. Глобализам, либерализам, толерантност, екологија… Нигде православне традиције…

Промена позиције Фанара поводом „украјинског питања` потпуно се уклапа у тенденцију градње натовског православља`.

Ако да аутокефалност `цркви` анатемисаног расколника , лажног украјинског патријарха Филарета, и Вартоломеј ће постати анатемисани расколник.

Ако Вартоломеј да свој томос украјинским расколницима, којима ће покушати да припоје и нешто пребега из Украјинске православне цркве која је повезана са Московском патријаршијом,  ситуација може постати опасна пре свега на политичком плану.

Кијевском режиму аутокефалност је потребна само да би под том заставом могао да отима цркве и манастире канонској. Пре сввих – Кијево-Печорску лавру која је центар и кијевског руског православља и руског државног памћења (ту је и гроб петра Столипина).

Покушај њеног заузимања исппровоцираће религиозни рат у Украјини. А и Москва тешко да ће моћи да не реагује, не само на дипломатском плану. Удари на светиње чине суверенитет сваке земље, а не само Украјине, прилично условним.

Цариградска патријаршија `игра` са петром Порошенком, а он тешко да ће бити поново изабран за шефа државе. Зато `цариградски егзархат` у Украјини има изгледе да постане само још један од њених раскола.

Тешко да ће тај нови хаос бити превладан све док се не створе услови слични онима из 1686-те када је Руско царство дошло у прилику  да успостави и формално и фактичко јединство на целом канонском простору Руске цркве које је и завештао свети кнез Владимир.

Факти

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*