Царска Русија, гријеси оданости и издаје

0

Не знам да ли постоји ријеч да се искаже осјећај константног замора и мукле зебње коју савјестан човјек осјећа у идеолошки расцјепљeном црногорском друштву,чије су подјеле постале наповратне и непремостиве.

Тридесетогодишња власт са аутаритативним вођом бахато игнорише сва претходана историсјка искуства, исконску потребу новог нараштаја за сазнавањем истине о прошлости и његову тежњу ка праведнијем друштву.

Уморни и поражени дио грађана, ипак зна да ни једна власт не може зауставити стремљења млађих генерација без обзира на измјене школских програма, бизарне понуде хедонистичког друштва и нужности живљења у медијско- виртуелним координатама којима се покушава обликовати прошлост и садашњост. И претходне генерације су пажљиво идеолошки обликоване у социјалистичкм систему, који ипак није могао до краја управљати умовима свих појединаца, спријечити њихова нова животна сазнања и истину о блиској прошлости.

Тако је и истина о мученичкоај смрти моје прабабе Стаке Стевове Стругар утицала да још као сасвим млад почнем пажљивије сагледавати трагичну прошлост заједнице у којој сам живио.

Моје прво сазнање о њој се односило на њену побожност и тешко огорчење које је носила због убиства руског цара Николаја и његове породице.

Удовица Стаке Стевова је двадесетих година прошлог вијека живјела сама у селу Стругари, у Ријечкој нахији. Отац ми је причао о њој као најтоплијем лику његовог дјетињства. Због мајчине болести и немоћи, он је ране године проживио са бабом која му је покушала надокнадити топлину одсуство родитеља. Сјећао се њене побожности и свечаних одлазака у Цетињски манастир.

Ову старију жену, су препознавали по једном посебном свакодневном ритуалу. Наиме, она би у сред бијела дана при обављању било ког посла знала застати и узвикивати наизуст неколико реченица.Тај јецај је личио на клетву особе којој је нанијета ужасна неправда. Престајао би сваки посао, а она би гласно изговарала: “Преступници, богохулници, безаконици! Џоре комунистичке! Убили су рускога цара! Света Русија не може постојати без рускога цара“.

Са почетком новог рата у селу су се појавиле партизанске јединице састављене од момака којима су цареве убице биле најсвјетлији узор. Стаке би им по потреби пекла погачу и давала нешто хране. Био је то чудан, ратом наметнут однос, између ње и ових племеника, партизана, убијеђених да се са њиховом борбом рађа нови и праведнији свијет. Њихове тврдње, да ће то постићи уз помоћ братске и велике Русије је био повод за бескрајне и бесмислене расправе са „недоказаном“ старицом. Она би им бијесно узвраћала безброј пута увјежбаним покличима: “Преступници, богохулници, безаконици! Џоре комунистичке! Убили сте рускога цара! Света Русија не може постојати без рускога цара“.
Да ријечи нису биле безазлене показао је њен нестанак на Bаскрс 1943. године. Тек двадесет година након завршеног рата један суграђанин је тражио састанак са мојим оцем. Он је са олакшањем испричао како се тада, као чобанче, задесио у оближњој шуми и из даљине посматрао два мушкарца која су вукла изнурену жену да би је потом убили и бацили у камену рупу. Неколико дана касније је означио мјесто страдања, тако што је у близини побио колац и поставио велики камен. Убијена је мјесту Забрђе које је километрима удаљено од Стругара.

Са каквом снагом и осјећањима је отац учествовао у ископавању земних остатака могу само наслутити. Закопана је на брзину, у шкрапи са нешто набацане земље. Послије бацања у камену рупу била је још жива. Покушавала је да раскопа набацану земљу и нађе пут до спаса. Нашли су је у получучећем положају са руком подигнутом ка горе.

Црном Гором данас, сто година послије убиства царске породице поново влада преображена партија која обећава бољи живот. Овај пут га жели обезбиједити промјеном националног и вјерског идентитета, ретуширањем прошлости и непријатељством према Русији. Уморна и осамљена половина друштва, која се већ три деценије опире овом науму, нема снагу да спријечи улазак своје мале и напаћене земље у војни савез смртних противника Русије. Она са сада мора сабрати, уздати у божију правду и снагу нових генерација које ће сигурно имати прилику да поврате изгубљени углед Црне Горе.

Објављено у листу „Српске новине“ септембра 2017 године.   

 

 

Српска историја

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*