Чедомиљ Мијатовић и потрага за благом Немањића

0

У роману „Рајко од Расине“ Мијатовић приповеда о српском јунаку који у Крушевцу ослобађа из турског ропства Мађарицу Маргиту, па онда, лутајући са њом по Србији, на Вујан планини наилази на светогорца Теодосија, чувара крунског блага Немањића и Бранковића. Након објављивања ове приповести, 1892. године, било је безброј покушаја да се на подручју између манастира Вујан и старог византијског утврђења на Соколици, „митској планинини, пуној пећина, змија и извора“, уђе у траг скривеној ризници српских средњовековних владара, али то још увек никоме није пошло за руком.

Рајко од Расине (одломак)

7.
„А гле каква је то светлост тамо?“, упита га Маргита, кад јој и самој погледи падоше на онај ходник у зиду од леве певнице.

„Ама ја тебе чеках. Не хтедох у светлост без тебе. Ходи!“, рече Рајко и одмах пође напред.

Узани ходник у зиду савијаше у лево од олтара и излажаше у једну велику округлу просторију, под једним високим и широким сводом као под неким кубетом. Кад њих двоје изиђоше из ходника па стадоше на праг, преко кога се у ону округлу дворану силазило, и кад погледаше пред собом, обадвоје се зауставише и занемеше од чуда.

Озго са средсреде свода спуштао се један гвозден ланац, о коме је висио велики један и поширок златан обруч; са обруча се о златним ланцима спуштало дванаест великих златних кандила. Осим тога, које са свода, које са гвоздених полуга што су се пружале од једног зида до другог у сва четири правца, висили су многобројни мањи обручеви од сребра са сребрним кандилима, неки ниже други више, те изгледаше као да под сводом лебди читав рој од некаквих џиновских златних и сребрних светлица. Сам свод као да је био сребром покован, те је светлост од стотине кандила хватао у се, као какав преврнути пехар од углађенога сребра, па је онда спуштао као неку топлу месечину на целу дворану, те се у њој свака тварка доста лепо могла да види.

Маргита узе да трља очи, па онда погледа у немом чуду у Рајка. Рајко, као да је чуо шта она сама у себи говори, рече: „Ама, и ја се питам, је ли ово сан, или машта! Или је ово све у истини пред нама јава!“

„Хајде да сиђемо да разгледамо шта је све то“, рече Маргита. Али пре него што ће са прага у дворану коракнути, Рајко задржа руком Маргиту, па онда онако узбуђен викну: „Има ли овде живога кога?“

Вика његова узе да се пролама испод свода, удараше у зидине, па се у потмулој грмљавини врати к њима двома, неразговетно понављајући последње две речи: „живога кога?“

„Живога Бога!“, рече Рајко радосно узбуђено. „Чу ли, госпођо, шта одзив рече: живога Бога!, и не треба нам бољи одговор. Не бојмо се!“

„Учинило ти се. Одјек је поновио само твоје речи“, говораше му Маргита.

„Не, не, чуо сам ја добро; одговор је био: живога Бога! Ми ћемо, ево, у име живога Бога напред. Држ’ се, госпођо, моје руке ако се бојиш, а ја ћу Његове.“

„Не бојим се ја ничега кад има светлости. Мене је страх само у мраку. Хајдмо!“, рече Маргита.

Узеше да разгледају око себе. У округлој зидини од дворане било је дванаест гвоздених вратаоца, која су некуда у друге ходнике и просторије водила. Једна од тих вратаоца била су она на која њих двоје дођоше. Између сваких двојих врата беху уза зид прислоњени гвоздени оклопи са шлемовима и са другим копљима у гвозденим рукавицама. Изгледало је као да су се џиновски оклопници, у пуноме ратничком окруту, поређали један до другога, да чувају стражу и да подупру зидину својим гвозденим плећима. Изнад њих су овде и онде биле уз зид прикуцане многе заставе, турске, бугарске, маџарске и млетачке.

Са онога прага, на коме се најпре онако у чуду зауставише, ваљало је силазити преко четири врло широка мраморна ступња, па да се сиђе на под од саме дворане. Ти су ступњеви ишли целим кругом дворане. Прва два ступња била су запремљена онаквим ословним ковчезима, какве је Рајко већ видео, а за које је мислио да су мртвачки. Сад је видео да у једнима од њих леже смештена копља, у другима мачеви, а у трећима буздовани.

Планина Острица код Чачка

„А сад се тек разбирам!“, рече Рајко; „ово је подземна оружница онога града била!“

На трећем ступњу, а дуж целог круга – остављајући слободан пролаз тек само за једног човека, који би од малених врата у зиду силазио на под дворане или из дворане ишао к вратима – биле су поређане петачке, све буре до бурета, па повезане једне с другима гвозденим ланцима.

„Биће да је то каква стара малвасија којом су се наши стари јунаци и господа појили!“, рече Рајко.

Док он тако још збораше, Маргита се беше прегла над најближим буретом, виде да на данцету нема чепа, него обло једно заклопче, продрма га обема рукама, отвори га, и онда гласно узкликну: „Каква малвасија? Та ово су сребрни новци!“, па онда загњури руку у буре, извади је пуну сребрнога ситног ношца, и пусти га да са танким звеком пада на данце од бурета.

Па онда као дивља мачка скочи на четврти ступањ, на коме беху поређана и ланцима повезана аковчад. Отрже силним једним напором заклопче са првог акова, загњури руку, подиже је у вис и пусти да млаз од златнога новца цури натраг у буре.

„А, ово не може бити друго, ово је један луд сан! Рајко, молим те, јесам ли ја будна? Јеси ли ти будан?! Да нисмо обадвоје излудели?! Протрљај, молим те, своје очи, па види и кажи ми, је ли ово доиста злато, а оно тамо сребро?!“, говораше Маргита збуњена и готово збиљски у бризи, да јој се памет преврнула није.

Рајко сад трљаше очи, уштину се у мишицу једну, па другу, скиде шубару, прекрсти се, провуче прсте кроз косу једанпут и други пут да главу расхлади, извади из свога гуњца убрус те убриса зној са чела и лица. И онда приђе лагано бурету једном на трећој степеници, отвори заклопче, диже аспре и пусти их да падају као плева; сиђе на четврту степеницу, отвори једно аковче, извади један златан цекин, метну га себи на длан и преврташе га то на једну то на другу страну.

„Хвалимо те, Боже! Ово је у истини и сребро и злато! Нисам истина никада до сада видео ни овакве грошеве ни овакве дукате, али видим ово је злато, а оно је тамо сребро. Их, да силна блага ако су сва та бурад пуна!“, говораше Рајко силно узбуђен.

„Пуна су сва! Пуна су за цело!“, довикиваше му Маргита, која беше подалеко од њега одмакла, отварајући овде и онде по неко ново аковче. Па онда враћајући му се пуна усхићења и са пуно поузданости рече: „Еј, мој витеже Рајко, сад тек видим шта ће од тебе да буде! Само нека нас срећа послужи да се дохватимо лепе земље мађарске, па да видиш шта ћу ја од тебе да начиним.“

„Ама, ходи, молим те, госпођо, да разгледамо све ово чудо око нас!“, рече јој Рајко, па онда с њоме заједно сиђе с последње мраморне степенице на под, који је све ситним шареним камичцима био ишаран у свакојаке цветове и гране.

Од прилике дуж три четвртине круга, а прислоњени уз сами онај четврти ступањ од мрамора запремљени бурадима са златом, били су поређани високи столови од дебеле и већ поцрнеле растовине, изрезане у свакојаке шаре, слике и прилике, у орлове, соколове, лавове, вукове, змије и змајеве. У свакоме столу лежао је по један широки плашт, понеки од свиле, понеки од кадифе, понеки од тканине сребрне и златне жице, а сваки уз то бејаше постављен и оперважен зибелинима. На плаштовима су били понамештани калпаци са челенкама од сребра и злата, или са перјаницама од орлова и соколова перја. И још у сваком столу беше уз плашт прислоњен по један дуг и широк мач, већином у зеленим кожним корицама, па са сребрним или златним пафтама, а дршком искићеном понеким драгим каменом.

Него ово двоје младих људи само прелетеше погледима ове столове, па се окренуше к средини дворане и њеном зачељу.

По средини дворане стајале су три високе и широке трпезе. Она у средини била је за читаву с стопу виша од оне друге две, стојала је на ногама од црног углађеног мрамора, застрвена је била плаштаницом, која је била дивно извезена свилом, златом и ситним бисером. На сред плаштанице стајао је велики златан крст сав посут драгим камењем, које тако прскаше варницама, да се у њ није дало гледати. Беше ту још поређан велик број мањих и већих златних крстова, богато искићених бисером и драгим камењем, и пуно књига у златним корицама и иконе у злато и драго камење окованих. Она мало нижа трпеза у зачељу била је од углачаног плавог камена, са млазевима од златног песка у њему. На њему је, на једној богато извезеној плаштаници, стојала царска круна, на којој је блистао крст од пет алемова, од којих онај у средини беше крупан као крупан орах а они други као јаја голубија. Пред круном беше положен у накрст царски скиптар и мач, и један и други просто засути драгим камењем. Ту беху још и неколике мање круне и дијадеме, по свој прилици царичине, краљевске и деспотске. Она трећа трпеза у прочељу беше од углађенога зеленог камена малахита, а беше застрвена просто једном хрпом од златних кондира и пехара, од сребрних скриња и скрињица, од свакојаког златног посуђа. И да није било оноликих кандила, само драго камење, што се згрнуло на ове три трпезе, могло би да осветли дворану око себе.

С једне и с друге стране ове три трпезе поређано је било по шест престола од сребра. На сваком од њих стојала је по једна владичанска митра искићена иконицама и драгим камењем, и поред сваке митре беше прислоњена уз престо по једна владичанска штака, по нека од седефа а по нека од сребра: У зачељу ових сребрних престола стојао је један позлаћен престо са златном митром и златном штаком. Пред самим тим престолом, и управо на средини између њега и оне трпезе са царском круном, стојао је један златан стуб, тако своје четири стопе висок, на њему велика златна јабука, на јабуци велики двоглави орао од сребра, раширио крила таман да полети, као да хоће у небо да носи оно у злато оковано еванђеље, што му по крилима положено беше.

Манастир Вујан

Иза овог златног престола под се подизао на две степенице од плавичастог мрамора, па онда пружао у ширину једну заравањ од руменог мрамора. Од прилике на средини те заравњи два велика лава као да су се у сред хода и у сред рикања зауставила, скаменила и позлатила, тако природно изгледаху са отвореним чељустима и са мало спуштеним и одуженим вратом, које густа грива покриваше. Иза њих друга два златна лава беху се пропела у вис, па предњим шапама држаху један дугуљаст штит онако полошке. Са средине штита дизаше се велики двоглави орао од сребра; раширио крила па као да, полећући у висине, кликће, тако беше отворио оба кљуна своја. С једне и друге стране овога знамења стојао је по један висок оклопник, са сребрним оклопом на прсима са сребрним шлемом на глави, са сребрним наџаком у једној а сребрним штитом у другој руци. А на пола хвата од ових оклопника беху два повисока млада раста, којима и стабло и грање и лишће беше од сувога злата, а жирке његове од сребра, а у многобројне сребрне чашице од жира беху утврђене беле воштанице. Поред и једног и другог златног раста, стојала је, и управо иза њега плашљиво на златне лавове погледала по једна од злата саливена кошута.

Кад би се она два златна лава што ричу и они усправљени лавови с орлом на штиту приближили и саставили, од њих би се склопио био велики један царски престо. А овако изгледаше то као неки разглављени и у делове своје растурени престо. Што је Рајка највише зачудило, беше што по средини између она два лава, што ричу, и испред орла на штиту, стојаше поснизак један, право и равно пресечен – растов пањ.

„Шта ли му је ово сад?! Кад угледах ове златне лавове и сребрног орла помислих: ето, то је царски престо! А оно се ево престо разглавио у кукове своје и расточио као буре кад му прсну обручи а по средини остало само сељачко седало – растов пањ!“, рече Рајко, замишљен ставши између она два лава и пред самим пањем.

Маргита се најпре дохвати руком својом за рукав од његова гуњца, па се ниско пригну над самим пањем и оштро га посматраше, као да броји прстенове његове старости.

„Не, нема!“, рече усправивши се. „Мислила сам да је то можда пањ на коме сте ви Срби секли главе вашим краљевима; али нема трага ни од крви ни од секире!“

„Бог с тобом, госпођо! Кад смо ми секли главе нашим краљевима?“, питаше Рајко гласом који издаваше да му је криво.

„Шта вас ја знам кад сте! Него ми се некако чини да сам негде и некад слушала, да ваши краљеви нису добро пролазили!“

„Ако нису они, нисмо ни ми!“, рече Рајко сасвим мирно, па онда настави: „Е, баш ме копка да знам шта ће овај растов пањ овде?!“

„Махни се пања него казуј ако знаш шта је ово?“, рече Маргита па показа руком на оно што се иза овог растављеног престола подизаше уз зидину.

На једној широкој и повисокој коцки од мрамора беху саливене па позлаћене некакве људске прилике. Један висок човек у владичанском окруту, с митром на глави, с крстом у руци, с изразом неке племените одважности и радосног поноса у лицу, благосиљаше два млада витеза, који се над једним ћивотом беху чврсто загрлили. Доле поред њихових ногу лежаху бачене две круне, два пребијена мача и два поломљена буздована. Прилике ове беху све у већој него обичној људској величини. Десно од њих на једној, нешто мало снижој, мраморној коцки, био је начињен цар један на ватреном коњу, који се пропиње у вис да скочи унапред. Цар је на глави имао шлем, по коме се око чела повијао царски венац; у левој руци држао је крстату заставу, од које тешке кићанке падаху му по плећима; у десници држао је го мач, па њиме показивао у напред; главу беше мало повио на лево и натраг, као да се окреће к јунацима својим и као да им кроз отворена своја уста довикује: „Овамо, напред! ко је Србин и српскога рода!“. Цела та прилика, и онај јунак са изразом одушевљења у лицу, и онај ватрени коњиц, беху тако пуни живота, да Рајко осети како га чудна једна ватра загрејава и како му срце узе куцати све бурније. Учини му се чисто да чује како цар виче: „Напред, јунаци! напред српски соколови!“, па поче и сам као у неком наступу заноса да виче: „Напред! Напред браћо! Ха, нек се зна ко смо! Напред за нашим царем, напред!“ И његова се вика узе да ломи испод свода и по зидинама, и загрме сва дворана и готово као да из сваког оног оклопа уз зидине ођекиваше узвик: „Напред, напред!“

Маргита не беше поред њега; Беше крочила у десно, те стојаше пред трећом једном сликом, која беше намештена лево од оне велике у средини, а на онако исто посниској коцки мраморној, као оно Рајков цар. А кад чу како Рајко поче викати и одјееке изазивати, и кад га виде како баци шубару у вис, она му хитро приђе и продрма га за руку.

„Јеси ли при себи, Рајко? Шта ти је витеже млади?“, питаше га не са бригом, него са задовољним а једва прикривеним осмехом, као оно млада мати кад тобож хоће да покара свога синчића, а у самој ствари јој је мило што он показује да има своју вољу.

„Ал’ је ово мајсторски! Је ли да је као жив? И коњ жив и јунак жив! А знаш ти ко је ово?“, говораше Рајко с веселим узбуђењем, па накриви мало своју шубару.

„Откуд ја могу знати ко је!“, рече Маргита.

„Е, да ти кажем. То је наш цар Душан! Чула си за српског цара Душана!“

„Баш нисам. А откуда ти знаш да је то цар Душан?“, рече Маргита мирно.

„Ниси чула за нашег цара Душана!“, викну Рајко запрепашћен и погледа је чисто са сажаљењем. „Па шта си ти то онда чула?!… А питаш ме откуда га ја знам? Па познао сам га чим сам га видео. То је он и нико други!“

„Кад си ти видео цара Душана, те да га можеш одмах да познаш?… Него ходи да видиш нешто много лепше!“, и онда га повуче к трећој прилици на мраморној коцки, лево од оне велике у средини.

Рајко полазећи за њом говораше како би он дао своју главу на оном пању одсећи, ако оно није цар Душан. ,

„За ово“, рече показујући руком на прилику у средини, „не знам шта је, али оно је тамо цар Душан!“

„А што је ово?“, запита Маргита, пружив руку према трећој прилици.

Један висок леп старац, са широким челом, орловским носом, дугом брадом и дугом косом седео је на престолу, наслонив обе руке на велики и широк мач, којега је држак у крст извијен био. Круна, скиптар и златна јабука с крстом лежали су доле поред престола као бачени тамо немарно и небрижљиво. На доњој степеници од престола седела су два младића, господски обучена у доламе, на којима су у испупченом везу извезени били двоглави орлови, кринови и лавови, који се пропињу да дохвате звезде. Тако је извезен био и онај велики и широки јермелином постављени плашт, који је са рамена онога старца падао на престо. Један је младић склопио своје руке на десном колену старчевом, а онај други на левој страни, гуђаше у гусле, лице своје подигао горе к лицу старчевом, а уста мало отворио као да пева. Старац се пригнуо мало к младићима па се загледао у лице младога гуслара с једним изразом, који је тешко укратко описати, али у коме су се и осећање достојанства и неизмерна једна туга и опет жива чежња да чује баш све што гуслар има да каже, стапале. Оба младића беху у лицу од изванредне лепоте, али у обојице очи беху дубоко упале и – очним поклопцима поклопљене, као да оба беху слепа. Цела је прилика била пуна лепоте, мирноће и нежности, и имала је у себи нешто што је растуживало.

„Ко је ово? Како је госпоствен овај старац, како је озбиљан и тужан! Како се невесео загледао у младог гуслара! А шта ли му овај уз гусле пева?!“, питаше Маргита и осећаше како јој се срце размекшава.

„Не знам!“, рече Рајко, „не знам, мањ’… чекај, молим те!… јест, мањ ако то не буде деспот Ђурађ Смедеревац са његова два сина, два деспотовића, које је маћеха њихова, проклета Јерина послала зету своме цару Отмановићу да их ослепи. Али опет не знам поуздано. За оно тамо знам да је цар Душан. Еј, капе!“ И Рајко отиде опет да изближе гледа свога цара, а Маргита остаде да гледа растужена у старог деспота и у два лепа а слепа млада Деспотовића.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*