Чедомир Антић: Има ли код нас издајника?

0

Нема државе без правде. Наши стари су говорили да „правда чува земље и градове“. Спали смо на то да у тренутку када више нико озбиљно не доживљава међународне судове који су се, нажалост, показали као средства за наметање политике САД и њихових савезника ширем Балкана и Трећег света, управо у Србији уводе закон који у својој суштини ограничава слободу и укида демократију. Неистомишљеници, сви они који не прихватају национални мит других народа моћи ће да буду осуђени на затвор. Страх ће бити већа препрека од пресуда.

То, међутим, није све. Јасно је да је Хашки трибунал, заједно са другим сличним судовима, део победничке неправде. Тако смо исто изложени супремацији америчких судова. Ако се једнога дана наш народни јунак и оснивач Републике Српске др Радован Kараџић неким чудом нађе на слободи, чекаће га стара пресуда на милионску одштету донесена негде у Њујорку. САД, које су током протеклих шездесет година уништиле пола светске сиротиње, не признају јурисдикције страних судова али сматрају да имају ауторитет да казне и оглобе оне са других континената за које процене да су некоме причинили неправду или извршили злочин. То је правда великих, оних истих који су прво омогућили, потом продужили Грађански рат у Босни и Херцеговини а затим инаугурисали филозофију чији је присталица био Алија Изетбеговић. Фулозофију о томе да би најбоље било да неколико хиљада сународника буде брутално убијено како би страна војна агресија одлучила ратни исход. Лидерка света и све то под вођством једног лошег и несолидног човека за кога смо се касније уверили да меша Црну Гору и Македонију.

Прошле седмице наши су медији известили да је један бивши припадник савезне службе државне безбедности заједно са двојицом саучесника, које у јавности повезују са подземљем, суђен у Белгији и осуђен на доживотну робију. Вест о суђењу је стигла прва, а потом, можда дан касније, и инфорација о драконској пресуди. Наша јавност је остала затечена, а генијана („премлада“, и медији су у недостатку других познатих квалитета и познатијег искуства приметили и „згодна“) министарка је уз бизарни и вероватно урођено блазирани осмех, рекла како није добила званичну информацију о пресуди. Што можда не значи да је проблем решен, али је купљено неколико дана, а то је један од метода успешне власти у пропалим државама.

Искрено, не солидаршем се са криминалцима, убицама и, посебно не са факултетски образованим извршиоцима који се диче да им је послодавац држава. Kада се под државом подразумева режим једне загорске протуве и мрзитеља српског народа осећам искључиво одвратност. Споменути оперативац савезне службе безбедности и његови наводни саучесници према слову пресуде о којој пишу медији, организовали су давне 1990. успешно убиство једног косовског Албанца. За жртву такође тврде да је био „дисидент и мировни активиста“, што је такође врло чудно пошто наше комунистичке службе терора такве нису убијале, а и прича се да је дотични мировну активност спроводио под заштитом и на плати НАТО-а. Наводно је убијен у аутомобилу који припада овој мирољубивој и хипи- ратној машини. Притом је споменути савезни безбедњак касније основао детективску агенцију, па се јавно хвалио као су у иностранству убијали усташе, четнике и остале… Kада је о томе говорио у контексту убиства на Ибарској магистрали, Милошевићев режим га је ухапсио…

Ипак, мени је доста лажи ! Стања ума САД и њихових савезника у Европи према коме је читав свет црно-бео. Где је припадник дела народа, што је живео у најповлашћенијем и најпуноправнијем од свих крајева неуједињеног Албанства, аутоматски мировни активиста и „Европејац“ само ако ли је у њиховој служби. Према коме све зло потиче од Срба, док је Јосип Броз био одличан чак и кад је службе безбедности организовао као одреде смрти, осмислио интернирске логоре као начин бробе против унутрашњих непријатеља у случају рата (што ће све стране применити у грађанским ратовима али ће само Србима бити озбиљно замерено) и који је за меру казне над непријатељем узео Kатинску шуму – а управо је Kатин у мањој мери поновљен у Сребреници. Тито је био „добар“ и ако је, према тој болесној логици, негде грешио било је то у недовољно бруталном односу према дивљем српском народу. Слично је и са браћом Битићи. Питам се како би се провела тројица Срба да су из Београду и у посебној бригади пребачени у Сједињене Државе да ратују протов тамошње војске и народа? Шта се догодило са Америкацем који је био доброљац код Талибана? Имао је 18 година, бранио је туђу земљу и није пуцао на своје сународнике. Војници „Северне коалиције“ су га заробили, предали Американцима а суд је разматрао да ли да га осуди на смрт. Родитељи су молили да буде осуђен на „само“ 25 година робије. Било им је услишено.

Има ли код нас издајника? Имамо ли уопште право да имамо издајнике или је у Србији и код Срба издаја постала „европска вредност“?

 

 

Напредни клуб

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*