Čedomir Antić: Kada su studenti marširali

0

22. novembra pre dvadeset godina počeo je jedan od najmasovnijih i najdugotrajnijih studentskih buntova u istoriji Evrope. Tokom četiri meseca rad Beogradskog i drugih državnih univerziteta u zemlji (osim Prištinskog) bio je paralisan plebiscitarnom voljom studenata i većinskom solidarnošću profesora.

Jedan narod osuđen, izopšten i gonjen nepravednošću velikih sila, utonuo u beznađe sankcija, surovost tiranije i odvratnost rata, smogao je snage da stane protiv vlasti koja je pogazila slobodu i demokratiju. U času kada se Miloševićev režim po cenu predaje Srpske Krajine opredelio da legalizuje ratni profit i žrtvuje nacionalnu slobodu zarad vlasti partije – jedan umorni, ostareli, podeljeni narod ustao je u času klonuća.

Uz pomoć SAD i EU režim je organizovao savezne i opštinske izbore kao favorit. Promenio je uslove biranja u godini izbora. Podelio opoziciju, zapušteno i zapostavljeno Kosovo i Metohiju legalizovao kao rezervat mrtvih izbornih duša iz koga je žeo 400.000–500.000 glasova nepostojećih pristalica. Uprkos svemu, nakon što je odneo drugu najveću pobedu u svojoj karijeri, posle drugog kruga opštinskih izbora, Slobodan Milošević se suočio sa ujedinjenjem malih, gnevnih ljudi. Tada su u petini opština pobedili opozicioni kandidati iz koalicije „Zajedno“. Reč je o četrdeset najvećih gradova i opština u zemlji, u kojima je živelo dve trećine stanovništva. Talas oduševljenja zahvatio je one koji su slobodu čekali od 1941, i druge izneverene i uvređene ratom iz 1991. ili izdajom 1995, pa treće koji nisu glasali za SPS sa željom da socijalistički predsednik bude šef grupe milionera i otac srpskog skarfejsa… Eksplozija nacionalnog zadovoljstva i prkosa izazvala je užas u socijalističkoj i julovskoj oligarhiji. Režimske sudove su poplavile žalbe režimskih članova izbornih komisija koji su samo nekoliko dana ranije potpisali zapisnike. Kao i u svim diktaturama i ovde je opozicija optužena da je falsifikovala izbore, građani su pozvani da izlaze na izbore sve dok ne pobedi poželjna strana. Tri godine ranije tako je i Krajini nametano vođstvo da je odvede u propast.

Narod je širom Srbije ustao protiv ove nepravde i tokom 88 dana protestovao mirno ulicama naših gradova. Trpeo napade policije, odoleo pokušaju režima da izazove građanski rat i konačno izvojevao gotovo puno priznanje svoje izborne volje.

Narodne demonstracije pratio je studentski protest. Tokom 119 dana beogradski univerziteti su stali. Protest je trajao svakodnevno. Bio je miroljubiv, rodoljubiv, odlučan… Iako je omogućena nastava ukoliko prisustvuje makar pet studenata po godini, režim na većini fakulteta čak ni to nije uspeo. Na fakultetima je trajao demokratski život, objavljivano je na desetine novina i časopisa, masovne protestne šetnje bile su parade patriotizma, mira, duha… Ostaće zabeleženo da su studenti u desetinama hiljada dočekali 24. decembar 1996. i pomogli da ne dođe do sukoba između 300.000 gnevnih Beograđana i 50.000 sa svih strana došlih ili dovedenih Miloševićevih pristalica. Od 19. do 27. januara 1997. policija je pokušala da trajno zaustavi studentski bunt. U Kolarčevoj ulici sedam dana i osam noći jedni nasuprot drugih stajali su policija i hiljade studenata. Srbi su izvojevali hiljade bitaka za slobodu. Ovi beskrvni Termopili bili su zavetni boj demokratije. Naposletku pred patrijarhom, studentima i litijom od stotinak hiljada građana koja je prošla tim putem na Sv. Savu, školsku slavu koju je vlast te godine bila zabranila u školama, kordoni su se uklonili. Studenti su izdržali napad policije na Brankovom mostu, pokušaj upada na fakultete i konačno dočekali priznanje narodne volje, ostavke rektora koji je studente nazvao fašistima i studenta prorektora (zašlog u četvrtu deceniju) koji je propustio da ih zaštiti.

Iz protesta je nikla čitava jedna generacija naučnika, umetnika, inženjera, činovnika… U jednom trenutku posle petog oktobra dvadesetak vođa protesta bili su u vladama, skupštini, na čelu okruga i opština… Pohod NATO-a protiv naše zemlje i opšta korupcija sprečili su novu generaciju da bolje i više doprinese. Danas nas pamte više po od Sjedinjenih Država zloupotrebljenom Otporu i kasnije nekoliko sitnih ali nezasitih muških političkih starleta.

Ipak, jedan zavet je ostao. Zavet Otadžbine, slobode i demokratije. Nušić je napisao da je Otadžbina misao i vera koje su besmrtne. Pre dvadeset godina vera je za tren imala dokaz, a misao dobila svoj oblik… Tako je bilo nekada davno, tada je bilo, biće ponovo… Dok bude srpskog naroda.

 

 

Politika

POSTAVI ODGOVOR

*