Чедомир Антић: Правда за Србе у Црној Гори

0

„Интернационализација“ је кључна ријеч црногорске историје. Да није било америчке, британске и њемачке политике против Срба и Србије, Мило Ђукановић био би познати бизнисмен у Београду или предсједник једне федералне јединице крње Југославије. По сопственом избору.

Будући да је ријеч о човјеку чија је висока интелигенција обрнуто сразмјерна његовом моралу, сигуран сам да би надбулатовићио свог претходника и остао „вјеран и добар друг“ (а то је стајало и у првој заклетви коју смо сви ми, мало старији, и полагали када нам је било свега седам година).

Притисак из иностранства је постојао. Било је и унутрашњих проблема са ментором који је све више губио осјећај за реалност, што је у збиру са његовим бездушним прагматизмом давало монструма као резултат. Још када су понудили помоћ у том сукобу, па у признавању независности. А на то и општу амнестију: под условом два три муцава извињења и заклињања (типа „то нијесмо били „ми, већ смо „ми онда били „они); безпоследичног појављивања пред италијанским судом и апсолутне послушности у спољној политици. А заузврат добијена је пуна подршка, неко вријеме друга највећа помоћ по глави становника (после Израела) у свијету.

Да ли би Ђукановићева Црна Гора стекла независност да није било те подршке, рата против Србије, страних посредника који су правили немогућу државну заједницу Србија и Црна Гора или без европског Лајчака и београдског Цесида? Истина је да од Милошевићеве и Кардељеве Југославије као темеља ми Срби нисмо могли да добијемо ништа добро. Међутим, такође чињеница је да без међународне помоћи и дозволе српски народ у Црној Гори не би био обесправљен.

Један од коментатора на сајту мрзитељске регионалне телевизије пита која су то права Србима оспорена. Оспорено је, много више права него Албанцима у Милошевићевој Србији. Чине 34 одсто становништва Црне Горе и мање од 8 одсто запослених у свим установама државне управе и локалне самоуправе рачунајући домаре, куварице, чистаче… Албанци су чинили 17 одсто становништва и били су сразмјерно заступљени. Милошевић их није тјерао из установа, осим можда из медија и полиције (одакле је у читавој Србији отјерао све који нису били чланови СПС-а). Ја сам служио војску 1993/94. у Гњилану и сјећам се „прогоњених љекара Албанаца који су у болници чинили више од 50 одсто кадра, а у општини је њихов народ чинио око 60 одсто становништва.

karikatura061220151 Антић: Правда за Србе у Црној Гори

Поред политичке обесправљености, Срби трпе и државне покушаје асимилације. Наш језик и писмо избачени су из просвјете и културе. Према сумњивом попису из 2011. српској култури припада више од половине грађана Црне Горе. Додајмо ту кампање обесправљивања православне цркве, званичне изливе шовинистичке мржње према свему што је српско, подршке српским прогонитељима и мрзитељима на Косову, у Хрватској, Федерацији БиХ…

Срба у Црној Гори сразмјерно има више него Албанца у Македонији. За разлику од ових, број Срба у Црној Гори непрекидно опада. Срби не уживају ни дјелић права која Албанци уживају у Црној Гори. Посебно кад је ријеч о политици. У Македонији је немогуће основати владу ако је не подржава не „нека албанска странка“, већ најпопуларнија међу албанским странкама.

Питање демократизације ове државе која је од стране албанског, бошњачког и хрватског национализма, те од америчког империјализма, дугорочно препуштена тиранији и злоупотребама једног човјека зато је остављено остварењу права српског народа и успостави демократске равнотеже која мора да постоји у свакој модерној и успјешној држави. Не треба имати илузије: САД, Британија и Њемачка неће издати свог балканског Норијегу, макар све док траје нови Хладни рат. На њих и њихову праведност не вриједи рачунати. Ипак, ове државе не заступају само силу и интерес. У њима макар владају уставност и правда. Треба обавијестити све независне установе широм Европе и свијета о неправдама које трпе Срби у Црној Гори. За почетак, Србија мора да заштити сопствене интересе. Србија не смије да има владу која се братими са шовинистима који обесправљују њен народ. Треба успоставити реципроцитет и као један од приоритета спољне политике уврстити успоставу равноправности за српски народ у Црној Гори.

Србија је много изгубила током деведесетих година прошлог вијека. Ипак, створили смо Српску и Српску Крајину и бранили смо их упркос најтежим санкцијама у историји човјечанства (које су трајале пуних осам година) и војном нападу најмоћнијег војног савеза на свијету. Изгубили смо много Српску Крајину, Косово и Метохију, али нешто смо и сачували. Одбранили смо понос, достојанство и Републику Српску. Највећи наш губитак није прогон народа Крајине, јер бранили смо се докле год смо могли упркос свему, па и издаји. Наш највећи губитак је обесправљивање Срба у Црној Гори до кога не би дошло да су српске власти видјеле у Ђукановићу оно што јесте, умјесто партнера и саучесника. Зато је буђење Србије пола те неопходне интернационализације.

ИН4С

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*