Чедомир Антић: Време је за нову државну политику

0

Пре педесетак година супруга једног нашег лекара у малом граду у централној Србији, родом Францускиња, бавила се аматерски сликарством. Кад је једном приликом излагала своје слике, многи познаници су приметили да су честе теме на њеним сликама домаће животиње, пре свега коњи. Кад су се интересовали да ли је то тема која је занима, она их је питала да ли пажљиво гледају улице градског центра којима пролазе. Многи су касније у чуду закључили да због навике и не примећују бројне коње и друге животиње којих је било у великом броју чак и у самом центру варошице.

Србија је одлучила да постане чланица Европске уније. Велике унутрашње поделе и сукоби, те ратна прошлост, готово су консензуално заборављени. Али, да ли то значи да влада која је одлучила да „Европ(ск)а (унија) нема алтернативу” нема у виду чињеницу да наши односи с ЕУ и њеним чланицама нису једнострани, не зависе само од нас?

Славимо отварање два поглавља. Рачунао сам, од почетка процеса интеграција обележили смо четрдесетак оваквих „успеха”. Могуће је да ћемо до уласка у ЕУ имати још толико. Како се властодршци и плаћена бирократија не уморе од те похабане и неуверљиве приче?

Други народи хрлили су у ЕУ пре свега због своје демократије и националне слободе, тек онда због стандарда живљења и амбиција својих елита. За албанске политичаре ЕУ је данас пут за уједињење албанства. За Хрватску ЕУ је била пут ка стварању унитарне и интегрисане државе. Данас, ЕУ јој користи како би извезла дубоку унутрашњу идентитетску кризу и дефицит демократских капацитета. Бошњацима је ЕУ дала оно што је нама, синовима Југословена, ускратила – право на државу коју нико осим њих не жели.

Целокупна српска политичка елита претвара се да не види да је од почетка кризе у Украјини започела нова велика ерозија права српског народа у региону. На Косову Србима су ускраћена основна права – на слободно кретање, имовину, језик… Од Србије многи – од Меркелове до срамотног Чедомира Јовановића – очекују да Косово-Унмик третира као независну државу. А та независна држава не треба да промени свој устав, нити да прихвати српски регион на северу, већ само да региструје нову невладину организацију под називом „Заједница српских општина”. Док Оливер Ивановић робија осмогодишњу казну само да би послужио као пример – баш као и Славко Докмановић, вођа вуковарских Срба који је пре скоро две деценије погинуо у Хашком затвору. Француска не изручује, а „Мајке Сребренице…” бране од полиције Флоранс Артман, бившу портпаролку суда неспремну да тој установи (која ју је подигла из заслужене опскурности) преда седам дана свог живота и „одробија” непоштовање суда.

Ко је у Србији реаговао на суђење Андрији Мандићу и Славену Радуновићу, борцима за слободу и демократију у Црној Гори? Тамошња шовинистичка и ауторитарна власт гази права грађана и обесправљује српски народ. Али зато председник Николић прима Филипа Вујановића, председника који је на власт дошао фалсификујући изборе 2013, да и они отварају некакву „црногорску кућу” у Србији у којој, изгледа, нема ћириличног писма. Шта рећи о Бакиру Изетбеговићу? Да ли он има право да на онакав начин у име БиХ говори о подршци Ердогану? О „болесном ткиву” у другој држави, где подржава особу која је током једне деценије посвађала Турску са свим суседима? Да ли да говоримо о у Србији радо виђеном Стјепану Месићу, који је опет најавио напад хрватске војске на Републику Српску? Миримо ли се на мосту с председницом Хрватске која тврди да кукасте крстове на хрватским стадионима црта ОРИЈУН-а?! Да… Стигли су да донесу резолуцију о Сребреници. А не журе у Јасеновац. Пошто им је свима омиљен певач који је нашао романтику у месарима Макса Лубурића… О каквом дијалогу говоримо са хрватским католицима чија хијерархија од 2005. непрекидно позива на укидање Републике Српске? Немамо отворених питања са Словенијом, а српски народ тамо нема ни права националне мањине и више на попису не може ни национално да се изјасни. Шта да кажемо о недавном позиву словеначког председника Борута Пахора за признање Косова?

Време је за промену политике Србије. Нисмо против света, нити је свет против нас. Нашли смо се на путу три велике силе и једне цркве, то је наша стварност. Она неће нестати ако је не примећујемо. Алернатива изолацији и рату нису аутошовинизам и национално понижење. Наши циљеви треба да буду модернизација, економски напредак и државна независност која им је предуслов. Као и Албанци, ни ми не можемо рећи да смо слободни и независни ако нисмо уједињени – таквим путем су нас упутили они који су рушили Југославију и отцепили Косово.

Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*