ЧЕМПРЕСИ, КРУШКЕ И ГРОБОВИ ДУШКИХ АРХИМАНДРИТА

0

На фотографији је Архимандрит Нићифор Дучић, замонашен 1849. у манастиру Дужи, човек који је у један људски век сместио неколико живота – монашки, ратнички, просветни, књишки, политички, прегалачки… Нешто сам сигурно испустила. Са душким сабратом и будућим херцеговачким митрополитом Серафимом Перовићем отворио је прву школу у Херцеговини, „за ђаке строгог манастирског кова, и за осталу младеж у Требињу и околини“, потом духовне школе у Житомислићу, Тавни, Цетињску Богословију. Био је један од устаничких вођа, заједно са војводом Луком Вукаловићем у устанку 1857. године, ратовао потом у Црној Гори, а у Србији је био командант добровољаца у српско-турким ратовима 1876-78. Међу 2800 добровољаца у његовом кору борила су се и двојица архимандрита, двојица протојереја, и једанаест свештеника. Аутор многих књига, редовни Члан и председник Ученог Друштва (касније Академије), почасни члан Руске Императорске Академије, и других иностраних институција, председник Духовног суда, библиотекар Народне библиотеке, чувар Народног музеја, носилац бројних одиковања српске, црногорске и руске круне, народни посланик који се залагао за слободу штампе – тражећи уз то неприкосновеност Владара, његовог дома, Цркве, брака, својине, породичне части, друштва и државе. Кад се упокојио, звонила су звона свих херцеговачких цркава и манастира. Гроб му се налази у Београду.

У Дужима је гроб архимандрита Јевстатија Дучића, Нићифоровог стрица, под чијим су благословом припремани и дизани сви устанци у којима је синовац учествовао. И поред тога, под игуманском палицом овог врлог и уваженог Херцеговца, манастир је процветао. Израдио је ферман за подизање нове цркве (ове данашње), и подигао је за годину дана, увећао манастирска добра, озидао конаке. Тешка срца подносио је изгнанства у временима кад је манастир паљен и пљачкан, враћао се у изгореле и запустеле Дужи и из пепела их подизао.

Из редова душких монаха бирани су и херцеговачки митрополити, међу њима и последњи митрополит пре укидања Пећке Патријашије 1766. године, Стефан Милутиновић-Мркоњић, родом из истоименог села, у коме је рођен и Свети Василије Острошки. Док сам, у недостатку неког квалификованијег, вршила послушање манастирског водича, у Дужи је свратила породица из Београда, у пратњи лепе и отмене Требињке средњих година, која у разговору рече да је пореклом из Мркоњића. На крају обиласка млада жена из Београда затражила је да види митрополитов гроб. Ту, у сенци чемпреса и старих крушака схватила сам да се поклања моштима свог претка, који је из истог рода као и Анастасија-Ана Јовановић, рођена Милутиновић – блажена мати Острошког Чудотворца.

Српска историја

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*