Централни затвор: Духовно старање о лицима на издржавању казне

Библијске радионице у Окружном затвору једном недељно по сат времена похађало је десет осуђеника

0

Током разговора за „Политику“ о библијским радионицама у Окружном затвору у Београду, професор Предраг Драгутиновић ниједном није употребио реч затвореници. А управо су они седели насупрот њему јер њима су ове радионице и намењене. Користио је радије речи „наши полазници“ и „људи у тешкој животној ситуацији“. Професор београдског Православног богословског факултета целу једну академску годину, од октобра до јуна са паузом од два месеца између два „семестра“, провео је са њима. Али, ни данас не зна због чега је ко од његових полазника у затвору. Трудио се, каже, да у себи сузбије ту врсту радозналости.

– Разговарамо о верским темама и усредсређујемо се на духовне потребе тих људи јер сматрамо да нису случајно дошли на радионицу – каже проф. др Драгутиновић.

Идеја да осуђеницима понуди и разговоре на библијске, новозаветне теме потекла је од јереја Глигорија Марковића, дугогодишњег духовника Окружног затвора. За њихово осмишљавање и спровођење у дело у помоћ је позвао професора Предрага Драгутиновића са катедре за Нови завет. Тако је осмишљен програм који је одобрио Свети архијерејски синод Српске православне цркве и Управа третмана Окружног затвора у Београду. Иако затворске капеле и затворски свештеници у Србији постоје већ годинама, колико је нашем саговорнику познато, библијских радионица има само у београдском затвору, познатом „Це-зеу”. Први циклус тих разговора је завршен, а, како објашњава проф. др Драгутиновић, нови би требало да почне од новембра. Прошле године имали су десет полазника који су једном недељно по сат времена разговарали о библијским текстовима са свештеником Глигоријем Марковићем и Драгутиновићем. Полазници су углавном млађу људи, имају између 25 и 40 година, различитих образованих профила и са различитим односом према вери: од оних који и у затвору посте и причешћују се до оних који су заинтересовани да чују више о хришћанству, али немају баш неки однос према цркви. Заинтересованих за библијске радионице било је и више од овог броја, али је Управа за третман изабрала десет оних за које је процењено да би им на њиховом путу рехабилитације оне највише значиле.

– Почињемо тако што се окупимо у капели и прочитамо молитве заједно. Затим прочитам текст из Новог завета који се односи на тему која је предвиђена програмом за тај дан и кратко га прокоментаришем. После тога почиње разговор у који се укључује отац Глигорије, а у којем желимо да чујемо њихове утиске о прочитаном. Теме су нам покајање, будућност, садашњост, ко је мој ближњи… Наши полазници су врло комуникативни и сат времена нам увек пролети. Не желимо да они буду пасивни слушаоци, већ да кажу шта мисле, са чим се слажу или не слажу, али и да целу ствар спустимо на свакодневни ниво, ниво њихових живота, недоумица, пропуста у прошлости, перспектива за будућност. Интересантно је да су у тим кризним животним ситуацијама рецептори за религијско јако изоштрени и појачани. Рецимо веровање у чуда, нешто о чему је са људима напољу теже разговарати, са њима је то лакше. Постоји код њих много јача вера у неко чудо које је можда њима треба да се деси – објашњава проф. др Драгутиновић.

Он истиче да је један од најважнијих циљева радионица да пробуде одговорност, пре свега за сопствени живот и одлуке. Наш саговорник каже да је очекивао да ће тема која ће изазвати највише пажње бити покајање, али испоставило се да је то само делимично било тако.

– Живе расправе водиле су се на теме како верујем и како се односим према другим људима. Будући да себе виде као жртве породице, друштва или окружења, њима је тешко да изађу из тог зачараног круга и преузму одговорност. Највише их заинтригира питање зашто чинити добро. Где наћи мотив да будеш неко ко може нешто лоше да уради, а неће. Ту вера може да игра важну улогу, али она не сме да се своди на ритуал, а већини њих су баш ти ритуални изрази вере блиски. Врло парадоксално, криминал често иде са црквеним инсигнијама, крстом, бројаницама, иконама. То покушавамо да очистимо из приче. Можда је било и мало претерано од мене, али сам им говорио да је боље да кажу: ја не верујем и да крену из почетка, него да верују тако и да мисле да тако могу да живе – каже проф. др Драгутиновић.

За њега су затворске библијске радионице одличан пример сарадње државе и цркве: без Управе за третман, за почетак, било би их немогуће организовати у затвореној институцији какав је „Це-зе“. Новозаветне радионице су, такође, показале да имају много тога заједничког са „државним“ васпитним програмом. За закључке, поуке, до којих се долазило кроз разговор који је почињао читањем новозаветног текста, затвореници су неретко констатовали да су их већ чули код неког од васпитача у оквиру третмана, као што су социјално прихватљиво понашање или сузбијање агресије.

– Циљ нам је, у ствари, сличан: да се људи који се налазе у кризним ситуацијама подстакну да размишљају не само о томе што су учинили, него да покушају да преосмисле свој живот. Ми то у цркви зовемо покајање – наглашава проф. др Драгутиновић.

Са несмањеним ентузијазмом, отац Глигорије и професор Драгутиновић за нови циклус радионица планирају чак и да прошире свој тим и укључе у њега и друге заинтересоване професоре са Богословског факултета. За сада им је испомоћ био Владан Таталовић, такође са катедре за Нови завет. Жеља им је и да израде приручник за духовно старање према лицима лишеним слободе. Једино у тој једној реченици, говорећи о плану да се напише приручник, проф. Драгутиновић употребио је тај формалан термин уместо људи у тешкој животној ситуацији или полазници.

Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*