Цезар Милан – од шапата до насиља

0

Цезар Милан је један од оних људи о којима свако има мишљење. И чије ће име обавезно покренути расправу. Чак и они који никада нису имали пса наћи ће за сходно да вам кажу нешто о његовим методама васпитања човековог најбољег пријатеља.

Због њега је „шаптач псима“ постало општеприхваћено занимање. А феномен Цезара Милана, који већ годинама не јењава на светском нивоу, одавно је прерастао његов реални допринос ономе што знамо о понашању паса, пише сајт МАГАЗИН ПАС. Његове емисије гледају десетине милиона људи на читавој планети, на сваком кораку прате га обожаватељи, али и протести и претње. Kада је гостовао у емисији британског водитеља Алана Тичмарша, активисти за заштиту животиња претили су да ће упасти у студио, па је емисија снимана под огромним мерама обезбеђења. Да не говоримо о хиљадама бесних порука на фејсбуку, твитеру и осталим друштвеним мрежама упућеним водитељу. А ни сам Тичмарш није био одушевљен својим гостом. Дочекао га је, најблаже речено, на нож, оптуживши га да злоставља и малтретира животиње.

Шта је то што Цезара Милана истовремено чини најпопуларнијим и најконтроверзнијим тренером паса на свету?

Одговор на ово питање свакако није једноставан, али може да се сведе на проблем метода које користи у васпитању паса. За једне је он геније који је нашао најбољи пут до псећег мозга, ненадмашни мајстор дресуре, врсни познавалац психологије животиња чије је учење примењиво и корисно. Они који га оспоравају кажу да је реч о саморекламеру, комерцијалној ТВ звезди, плагијатору и компилатору туђих идеја… На душу му стављају и да је каријеру изградио захваљујући планетарној популарности канала Национална географија, која га је довела до васпитно запуштених паса ништа мање размажених телевизијских и музичких звезда Еве Мендез, Мајли Сајрус, Џилијен Мајклс, Рејчел Реј, па чак и оца Фејсбука Марка Закерберга.

Оптужбе

Најоштрије оптужбе на његов рачун, међутим, тичу се начина на који он (пре)васпитава проблематичне псе. Грубост која је саставни део третмана многи доживљавају као пример злостављања животиња. Ништа боље се не гледа ни на поједине потезе које као корисне и проверене продаје гледаоцима – ударање по њушци, притискање паса на земљу, подбадање петом у ребра, придављивање огрлицом, умарање и исцрпљивање. Чак и онима који га подржавају и краду његове фазоне не допадају се алатке које користи у својим емисијама. На списку Миланових помагала су и електрична огрлица, електрошок или давилица са бодљама.

На све ово је указало и Британско друштво за заштиту животиња, које је затражило Цезарово гостовање на телевизији, оцењујући његов приступ псима као – варварски.

„Његове методе су насилне, код паса изазивају бол и страх и могу додатно да погоршају њихово понашање“, аргумент је љубитеља животиња са Острва, који су дигли глас против „шаптачевог“ гостовања на ТВ-у. Њима се за само пар сати, са истим аргументима, придружило и више хиљада гневних корисника твитера и фејсбука, претећи да ће упасти у студио и прекинути шоу.

Полемике о лику и делу, ипак, будимо искрени па признајмо, симпатичног Мексиканца који се куне да ништа на свету не воли као псе, воде се на сваком месту, почев од сеновитих викторијанских кабинета у којима седе доајени британске и америчке ветерине, па до паркова у којима гледишта укрштају обични мали људи који шетају своје љубимце. И свако ту има понешто да каже, похвали, покуди, укаже или да на примеру свог пса покаже учинак Миланове школе васпитања.

Међу основним критикама, поред грубости и нехуманог поступања са животињама, јесу и примедбе да су његове методе застареле, а да је теорија доминације над псом, на којој се у основи базира његов поглед на однос човека и пса, одавно превазиђена. Недостају му, кажу, стручност, образовање у раду са псима, али и стрпљење и осећај за патњу и бол љубимца. Његов рад, како тврде опоненти, ствара деструктиван однос између човека и пса.

Др Софија Јин, чувени светски стручњак за понашање паса, пише да је буквално свако ко је пре двадесетак година улазио у посао тренера користио методе сличне онима Цезара Милана. Из тог искуства данас можемо да кажемо када те методе, базиране на систему кажњавања, могу да буду успешне, а у којим ситуацијама постоје технике које би боље функционисале.

„Традиционалне технике засноване су на идеји да морамо постати доминантни и вође чопора и да управљамо нашим љубимцима као што би вук управљао својим чопором“, објашњава Софија Јин. „Међутим, оно што се у том приступу губи из вида јесте да су пси за последњих 15.000 година значајно еволуирали и у великој мери променили обрасце понашања карактеристичне за вукове“, каже она. Према мишљењу ове ветеринарке, код паса доминација одавно не игра тако значајну улогу као у вучјем чопору и нема разлога да се у васпитању инсистира само на овом принципу.

Доктор ветеринарске медицине Данијела Глоговац, међутим, каже да у свету паса, као и у остатку животињског света, постоје јасна правила која сви чланови заједнице односно чопора морају да поштују.

– Тачно се мора знати ко је број један и ко диктира правила – каже Данијела Глоговац. Сваки вид непоштовања вође чопора бива угушен у старту, често и веома агресивно.

– Тако бих „наметање“ човека као доминантне јединке свакако могла да назовем неопходним. Није могуће псу речима објаснити шта треба, а шта не, односно шта се сме, а шта не. Посматрањем чопора паса можете приметити да у њиховим „договорима“ има доста режања, дизања усне, показивања зуба, као и наметања, подизања на друштвеној лествици. Да би човек могао да васпитава пса, неопходно је да се прво наметне као алфа у чопору у којем живе. Методе које Цезар користи су методе у односу са псима који већ имају неки проблем. Дакле, понекад је заиста неопходно на агресивност одговорити оштро. Понекад су неке од Цезарових оспораваних метода неопходне – каже она.

Наша саговорница сматра да власници паса ипак не би требало да копирају Цезара.

– Оно што треба је да увиде и прихвате основне принципе у односима између човека и пса, али никако да сами, рецимо, решавају проблем агресивности – каже Данијела Глоговац.

Достигнућа

Чак и они који га не воле и осуђују, међутим, не тврде да он у свом раду не постиже резултате. Kључ његовог рада са псима, како сам истиче, јесте енергија коју преноси на животиње, али и изградња односа са псима која се заснива на вежби, дисциплини и љубави. Циљ Цезара Милана јесте да научи власнике паса да схвате природне потребе својих љубимаца и њихове релације препакује тако да и власник и пас буду срећни и задовољни. Цезар Милан је ту јасан – човек је човек, пас је пас. Тек када власници схвате ову само наоко просту и неспорну чињеницу, на миран начин могу да се животињи наметну као вође чопора. Ово другим речима значи да је човек обавезан да пса испуни позитивном енергијом и научи га правилима понашања, али да му истовремено непрекидно показује да је он тај који је газда, који има главну реч и који се беспоговорно слуша.

Оно што Цезару Милану нико не може да оспори јесте огромна популарност. А то са собом носи многе добре ствари. Међу првима то што је успео да читавом свету скрене пажњу на значај васпитавања и правилне обуке животиња. Нема тог кутка планете у који је стигла кабловска телевизија чији ће вам житељ данас рећи да је довољно набавити пса, привезати га у дворишту крај дрвета и оставити га самог. Све је већа свест да је псима потребна дисциплина, али још и више пажња, љубав и посвећеност. А то је у великој мери заслуга Цезара Милана, његове харизме и неоспорно занимљиве емисије међу чијим гледаоцима је немало и оних који никада нису имали пса.

На листу заслуга Цезара Милана свакако иде и настојање да промени однос према (неправедно) прокуженим расама, попут питбулова, и подизање свести да не постоје агресивне расе, већ само агресивни или у најмању руку немарни власници. Довољно је подсетити се предрасуда о питбуловима које владају и овде, покушаја да се забрани или посебно опорезује држање ових паса да бисмо схватили колике су размере овог проблема. Уосталом, у Америци се ова некада популарна раса налази на ивици егзистенције.

Тренер паса Срђан Видановић слаже се да је основна вредност Цезарове емисије у поруци да људи морају да се озбиљно баве својим псима. Ипак, сматра да је начин на који је рад са псима приказан у тим емисијама помало – баналан.

– Оно чиме се бави понекад ми личи на тривијализацију дресуре паса – да научите пса да иде уз ногу, да не трчи када угледа мачку, да не скаче на госте – каже Видановић.

– Поред тога, он стално тврди да не употребљава силу према животињама, већ да је то само додир. Али сваки његов додир заправо је ударац. То пси доживљавају као када би вас неко ударио песницом у груди – каже он.

Видановић истиче да постоје бројни светски тренери паса који су далеко бољи од Милана. Истиче Бугарина Ивана Балабанова, Украјинца Kнута Фукса, Едгара Шерка, Марија Версолајкпеа…

– Они су у сваком сегменту дресуре далеко испред Цезара који је, да будемо искрени, телевизијска звезда која између себе има цео тим редитеља, глумаца, продуцената, писаца сценарија… Није то исто – каже Видановић.

Неприхватљиве алатке

Често се заборавља још једна вредност Цезара Милана коју његови критичари врло ретко помињу – у његове руке доспевају пси без елементарне социјализације, често изузетно агресивни и неприхватљиви за живот. Велики је број животиња које је он васпитао и тако их спасао успављивања. На ове чињенице подсећа Дејан Милетић, који не бежи од надимка „српски шаптач псима“. Он истиче да се не слаже са свим Милановим методама, слаже се и са онима који сматрају да су неке његове алатке неприхватљиве, али и одбацује оптужбе за насиље према животињама.

– Цезар Милан користи електричну огрлицу. Ја не, нити ћу икада то да радим. Он често нема стрпљења у раду са псима, због чега не би могао да ради у многим државама. Немачка је можда најбољи пример земље где његов начин васпитања паса не би прошао. Ипак, у основи је у праву. У потпуности прихватам његову дефиницију према којој човек мора према псима да се односи као према свим животињама. Односи какви владају у чопору њима су најпријемчивији, и тако и човек мора да се понаша – каже Милетић и подсећа да се човек пречесто меша у природу, што никако није добро јер се тако ремети равнотежа која влада у природи.

Примедбе да је светска звезда често сурова са животињама Милетић одбацује и каже да на телевизији Миланови потези делују много жешће него што то заиста јесу, пише сајт МАГАЗИН ПАС. Неки су потези, међутим, неминовни. Хватање пса за врат или обарање и притискање на земљу, по Милетићевим речима, требало би да се тумачи као телесни контакт чији је циљ јасно стављање до знања псу ко је јачи, ко је домаћин у чопору и ко мора да се слуша.

– Kористећи, између осталих, и Миланове методе, ја са псима комуницирам на њиховом језику. Они мене боље разумеју, а ја лакше постигнем циљ – симфонију живота човека и животиње. Наглашавам и да у раду са псима не може да се говори о примени само једне методе, како се то често чује, која је по правилу, лично схваћена, једина и најбоља. Резултат може да роди само комбинација најбољих приступа – каже он.

 

 

 

 

Магазин пас

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*