Чињенице су ту – све више тумора после бомбардовања

0

Београд – Пораст оболевања од рака је због бомбардовања, каже начелница Одељења неурохирургије у Клиничком центру Србије Даница Грујичић за „Вечерње новости“.

Како каже, „чињенице су ту – сведоци смо свакодневно појаве све већег броја солидних тумора који се јављају 15 до 20 година након бомбардовања“.

„Поред тога што се јављају у већем броју, тумори су и агресивнији и то је разлог што се по смртности од малигних болести налазимо у самом врху Европе. Само старошћу популације и пушењем се то не може објаснити“, наводи Грујичићева.

Такође, она наводи да је бомбардовањем начињена и огромна штета животној средини.

„У Србији је 1999. године почињен екоцид, штетне материје, не само осиромашени уранијум него и бројни продукти постројења хемијске индустрије која су бомбардована отишли су у великим концентрацијама у ваздух, воду, земљиште и ушли у ланац исхране. Грађани Србије о томе не знају ништа, пре свега зато што власти до сада никада нису о томе говориле. Подаци постоје и неопходно је да грађани Србије знају колика и каква штета им је нанета“, каже она.

Зашто?

„Ако ни због чега другог, онда бар због превентиве. Све власти Србије од 2000. су се огрешиле о становнике ових крајева јер нису никада формирале никакву комисију од независних стручњака, опремиле их одговарајућим лабораторијама и омогућиле да нам тачно кажу шта је загађено, а шта не“.

Према њеним речима, „понашање НАТО је било недопустиво“.

„Пре свега зато што су бомбардовали сва хемијска постројења која су се налазила на мапама хазарда, што значи да су била уредно обележена. Намерно су их гађали, што је само доказ да је њихова намера била геноцидна – загадити животну средину грађана Србије“, истиче Грујичевићева.

„Незбезбедна места за живот“

„Уништавање нафтних складишта је довело до ослобађања огромних количина угљен-диоксида, али и посебне групе високо канцерогених једињења која представљају полицикличне ароматичне угљо-водонике. Повишене количине диоксина и фурана су регистроване чак у Тракији у Грчкој у априлу 1999. У Баричу је у Саву испуштено 165 тона флуороводоничне киселине. У Панчеву и Новом Саду у Дунав је отишло три тоне живе. Србија и Црна Гора су представљале један од шест европских центара разноврсности, а многе животиње и биљке које нису биле угрожене пре бомбардовања, то су постале. Нови Сад, Бор, Крагујевац и Панчево су проглашени небезбедним местима за живот“, наводи Грујичићева.
На констатацију да неке њене колеге тврде да се читава прича о последицама НАТО бомбардовања преувеличава она каже да су то „људи који не знају шта је канцерогенеза и како рак настаје“.

„Алфа честице су ушле у наше организме и штета је направљена. Њу јесте тешко, али није немогуће доказати. Уместо да се сви залажемо да се то испита, постоје колеге које покушавају на све начине да докажу супротно. Који су њихови мотиви не знам. Да је у питању жеља за истином, сумњам“, наводи она.

Ипак, како каже, сматра да већина грађана „слути шта је овде урађено и зато и не верује званичницима“.

„Поред тога, постоји нешто што се зове и лично искуство – не само малигне болести, у порасту су и аутоимуне болести о којима нико не говори, па онда и све већи број парова који се лече због стерилитета… Наравно да није само бомбардовање криво за све, али је његов удео у свему овоме и те како мерљив“, истиче Грујичићева.

„Налети НАТО авијације су потрошили кисеоника колико сва жива бића у Србији потроше за 50 година, из свог природног лежишта је избачено око 3,8 милијарди килограма земље.Само три тоне живе је отишло у Дунав, 165 тона флуороводоничне киселине…“, додаје она.

Начелница Одељења неурохирургије у Клиничком центру Србије каже да „ћутање о свему овоме одговара само НАТО плаћеницима, као и самом НАТО – „јер ако се о томе не говори нема ни одштете коју би ти зликовци морали да плате и не само нама, већ и Ираку, Сирији, Либији…“

Према њеним речима, само неутрална комисија састављена од домаћих и страних стручњака би могла да пружи све информације:

„Људи од струке се нигде у свету не плаше да кажу своје мишљење. Најбољи пример за то вам је Сенегалац Бакари Канте који је у априлу 1999. био у Србији и написао извештај за УН који је касније склоњен од очију јавности, где је јасно рекао да је направљена еколошка катастрофа. До тих података је накнадно дошао амерички новинар Роберт Парсон, коме можемо да захвалимо што уопште било шта знамо из тог извештаја“, каже Грујичићева.

Ипак, она истиче да није довољно само формирати комисију, „мора ићи одговарајућа лабораторија која ће бити у стању да анализира све што је потребно“.

„Комисија мора имати одговарајући буџет, јер анализе одређених хемијских материја нису увек јефтине. Према томе, Србија мора имати лабораторију која је у стању да идентификује сваку супстанцу, да се не би понављала ситуација као са афлатоксином пре неку годину. Само тако ће формирање комисије имати смисла. Баз тога, комисија не може много да уради“, закључује она за „Новости“.

Вечерње новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*