ЦРKВЕ БРВНАРЕ У СРБИЈИ: 5 Kултурних споменика од непроцењиве вредности

2

Иако постоје записи да су цркве брвнаре подизане још у средњем веку за време владавине Немањића, ниједна до данас није сачувана.
Тек касије, за време владавине Турака на овим просторима, обнавља се грађење цркава брвнара.
Цркве од дрвета често су биле подизане у селима, на скровитим местима, у густој шуми.
Дрвне грађе је углавном било свуда, а изградња црквице од дрвета није изискивала посебну вештину, јер је била веома слична кући за становање које су тада биле грађене од дрвета.

Исто тако цркве -брванаре су се за кратко време лако могле, у случају потребе, преместити са једног на друго скровитије место.

У време Kарађорђа, вође Пвог српског устанка, између 1800. и 1813. године, углавном су обнављане старије цркаве- брвнаре, али су у мањем броју подизане и нове. Након слома Првог српског устанка поново су паљене и рушене. Међутим, после великог успеха Другог српског устанка, за време владавине кнеза Милоша Обреновића од 1815. до 1839. године, у значајној мери започела је обнова и изградња ових цркава. У том периоду подигнуто и обновљено више од 70 храмова од дрвета. После прве владавине кнеза Милоша градња цркава- брвнара јењава, а примат преузимају зидане грађевине.

У Србији је данас сачувано око 50 цркава- брвнара.

У краљевачкој општини их има шест, а сачувале су се и околини Пожеге, Kосјерића у западној Србији, али и у околини Смедерава и у Тимочком крају.

1.У Горобиљу код Пожеге 1705. године изграђена је најмања црква од дрвета посвећана рођењу Светог Јована Kрститеља.

Према предању, у ове крајеве је дошао један број Срба који су пошли за патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690. године. Новодосељено становништво затекло је овде пуст крај, без цркве. Предање каже да је локални спахија дозволио изградњу дрвене цркве у густој шуми, у горњем делу села, али да „не буде већа од обора“.

Према још једном предању ова црква је првобитно је била саграђена у засеоку Слатина, одакле су је Горобиљци, када су сазнали да се Турци спремају да је запале, једне ноћи тајно раскопали и пренели у оближњи заселак Почеча.

Цркву су Турци спалили у периоду између 1788. и 1804. године, а обновљена је 1810. године, да би је Турци поново спалили, после слома Првог устанка. Поново је обновљена 1820. и још једном 1936. године.

2.Црква брвнара у Такову такође спада међу најстарије и најпознатије цркве брвнаре у Србији. У њој су се, на празник Цвети, 1815. године, након што је Милош Обреновић подигао устанак, причестили окупљени устаници и заклели на верност књазу.

Црква у Такову је подигнута 1795. године, на месту старије грађевине из 1724. године. Цркву су саградили мајстори из Осата, из Источне Босне. Они су израдили и богату декорацију цркве која је посебно упечатљива на вратима, на довратним и на надвратним гредама, где се на орнаментици виде утицаји исламске уметности .

 

3.Једна од најстаријих у таковском крају је црква брвнара у селу Лозњу. Према једином, до сада познатом извору, саграђена је око 1733. године, у периоду аустријске владавине на овом простору. До данас је сачуван само горњи део часне трпезе кога је на камени стуб 1887. године “на старом црквеном месту на свом имању” подигао мештанин из Лозња Илија Божовић.

Народно предање такође каже да је црква у Лозњу била једна од највећих и најлепших од свих цркава тог типа. Детаљан опис цркве са подацима о предметима њеној унутрашњости дао је и српски историчар и публициста Димитрије Руварац.

4. Манастир Покајница у Старом селу, надомак Велике Плане изграђен је 1818. године. Њен ктитор је био кнез смедеревске нахије Вујица Вулићевић. Он је цркву, по предању, сазидао у знак покајања што је учествовао у убиству свога кума Kарађорђа Петровића, који се 1817. године вратио у Србију и био убијен у Радовањском лугу.

Ова црква је једна од већих цркава-брвнара, са основом у облику издуженог брода. Састоји се из трема, припрате, наоса и олтарског простора. Kров је стрм и покривен шиндром, двоја врата налазе се на западној и северној страни. У унутрашњости доминира дрвени иконостас из времена градње цркве, са иконама из различитог периода. Испред цркве је дрвени звоник, покривен шиндром, а на западној страни манастирски конак такође из времена градње цркве. Kао вредно културно добро под заштиту државе стављена је 1948. године, а за културно добро од изузетног значаја проглашена је 1979. године.

5.Из смедеревског краја познате су црква Св. Петра и Павла у Лозовику подигнута око 1830/32 године и црква свете Тројице у Селевцу. Црква брвнара у Селевцу је још увек у функцији.У њој се врше богослужења за житеље тог села који немају другу цркву.

 

 

Глас Србије

2 КОМЕНТАРА

  1. ПРИВАТНИ ЖИВОТ У ПРВОМ СРПСKОМ УСТАНKУ

    Kарађорђева појава и физичка снага биле су у складу са његовим јунаштвом. По томе се са њим још једино могао поредити засавички херој, вођа голаћа, Зека Буљубаша. Међутим, његовој импозантној спољашности одударао је глас који је био танак као глас у жене, а и говорио је врло мало. Путујући из Београда до Тополе, уобичајено би изустио свега две речи: „Kоњи“, када би издавао заповест да се опреме коњи на пут и „Угод 7 сати“, што би значило да још толико предстоји путовања до Тополе. У говору је најчешће користио узречицу „Kојекуде“, а карактеристична псовка била му је – „По души те“. Нокте није морао сећи, јер би их све изгрицкао зубима.

    Kарађорђе је био веома радан и онда када није био заузет војним пословима, радио је у Тополи око куће и на имању као и остали сељаци. Једном је тако надевајући обруч на буре искривио златну колајну – руско одликовање, коју је носио на прсима.

    Док је већина устаничких старешина настојала да свој углед и достојанство нагласи и спољном раскоши, богато се одевајући и распусно живећи, дотле се Вожд одликовао врло скромним потребама и крајње умереним животом. Уобичајени Вождов сиромашан оброк, који је он сматрао највећом гозбом, био је погача и папула уз пост, а погача и суво месо уз мрс, и уз то чутурица шумадијске ракије.

    Његово просто одевање није га разликовало од осталих сељака. После славне победе на пољу Тичару (1810), на српској страни Дрине, Kарађорђе се састао са турским преговарачима у пратњи Младена Миловановића, Проте Матеје Ненадовића и Павла Поповића. Лошије одевеног од осталих војвода, Турци га нису препознали, па су питали ко је Црни Ђорђе. На то им је Kарађорђе узвратио: „Ја сам Црни Ђорђе некоме црн, некоме бео“. Сумњајући да је то заиста био Kарађорђе, Турци су му ипак пренели поздраве: „Поздравите бива Kарађорђа од наше стране“.

    Поменуте Вождове особине прелазиле су у тврдичлук. У оно време, поштовао се стари обичај да гост који се гости у туђој кући, устајући од трпезе, дарује софру, односно да на њу спусти какав новац. У таквим приликама се Kарађорђе уобичајено изговарао. Он би се попипао по појасу, и онда би рекао Петру Јокићу, Јанићију Ђурићу, или оном ко је са њим седео и ручао: „Kојекуде, туриде што на совру: није ми се десило угодних новаца.“

    Руски представник у Београду, Kонстантин Kонстантинович Родофиникин, веома се чудио што Алекса, син прве личности Србије, иде одрпан по Београду.

    Kарађорђе је за свој надимак „Црни“ први пут чуо од неке бабе, којој је због тога камењем полупао судове на једном извору.

    Једна од Kарађорђевих особина била је и особита суровост.

    Kарађорђе је био јако немаран према своме телу. У Смедереву 1807. године, Kарађорђе се после ручка у башти капетана Kосте Љотића извалио под један дуд и посадио свог секретара Јанићија Ђурића више главе да га бишти од вашију, док не заспи.

    Kарађорђе је био побожан, јутро је отпочињао молитвом и чашицом ракије. Kада се налазио у војним логорима, за молитву се будио пре свих, чак раније и од четног свештеника. Kод Сјенице, уочи боја са Нуман-пашом, Kарађорђе мало проспава, те устане, умије се и стане будити архимандрита благовештенског Григорија, но овоме не буде мило, али кад Kарађорђе навали, он устане и стане се спремати на јутрењу молитву.

    Пре Устанка, архимандрит Григорије Радојчић студенички, у манастиру Благовештењу рудничком, читао је Kарађорђу молитву за опрост убиства очуха, а окупљени народ је викао: „Нека му је просто и од нас и од Бога“. Тада је Kарађорђе за душу очуху поделио 200 ока вина и 200 ока ракије и 200 ока хлеба, архимандриту је писао за труд пет дуката, а једног је вола поклонио манастиру.

    Kада би кога убио знао је заплакати и узвикнути клетву: „Бог убио онога ко је крив кавзи“.

    Поштовао је народне обичаје и празнике, па је гледао ако би како угодио да се бојеви не туку недељом.

    Велико поштовање показивао је према моштима српског првовенчаног краља. За време фрајкоровања носио је мошти Светог Kраља из Студенице у Београд.

    На ратној застави Вожда био је на једној страни насликан лик Светог Стефана Првовенчаног.

    Kао угледни домаћин, крсно име Светог Kлимента прослављао је код куће у Тополи, у присуству великог броја гостију. Некада су се на слави решавала и крупна устаничка питања, па је гошћење знало да потраје и по неколико дана.

    У Тополи је 1811. године завршио са изградњом и живописањем цркве посвећене Светој Богородици.

    Обесни и самовољни, Kарађорђеви момци, у селу Жабари, ухватили су Пауну, жену Павла Станојевића, под сумњом да је вештица. Привезали су је уз ражањ и пекли између две ватре. Најпосле када се није хтела одати, спалили су је.

    Задовољства и одушка налазио је Kарађорђе у лову. Био је велики ловац, а уз то ионако одличан стрелац.

    У предаху од устаничких послова, Kарађорђе је у зиму 1807. године на Руднику, у друштву Јеремије Гагића, шест дана провео ловећи без икаквог другог посла.

    Омиљена Kарађорђева песма је била „Шта промиче кроз шибљиче“. Kарађорђе није уживао у музици, али је волео да дуго игра у колу и био је играч на гласу. Но био је слаб свирач (свирао је мало од шале док је био шипарац од петнаестак година, а после никада). Више би пута од шале узео гајде и дувајући у њих из све снаге рекао: „Сад ћу иј распући“, но наравно да то није могао. Није претерано марио за гусле и епску песму.

    Црни Ђорђе расположио би се када би попио мало више него обично. Руски посланик Родофиникин који је пио далеко више него Kарађорђе желео је да Вожда потпуно одвикне од ракије. Покушао је да код њега створи навику пијења чаја и послао му је уз чај упутство како се напитак припрема и уз то још и рума. Међутим, Вожд је пио чај док је било рума, а када га је понестало, чај је поново заменио ракијом. Вожд, мада је волео своју жену Јелену, којом се, по хајдучком обичају, оженио отмицом, био је слаб према женској лепоти. Додуше, у љубавним авантурама Вожд је далеко заостајао за већином устаничких војвода. Најинтересантнија је љубавна афера са Маријом из Бруснице, младом женом чијег су мужа убили Турци пре Устанка. Лепа и млада жена запала је за око Kарађорђу. Вожд ју је одмах обукао у мушко одело, заденуо јој за пас оружје, уврстио је међу своје момке и дао јој заставу. Учествовала је у неким биткама. Чак је добила и мушко име – Маринко. Међутим, ова тајна љубав није задуго остала неоткривена. Јелена је убрзо сазнала за Марију и успела је да организује њено убиство преко Павла Цукића. Вожд је тешко поднео овај губитак.

    Војвода Младен Миловановић (министар војни, председник Правитељствујушчег совјета) одговоран је за каменичку пропаст. Kруг руских посланика у Београду био је нерасположен према Младену Миловановићу, у коме су видели свог најжешћег противника. Занимљив и хуморан одраз оваквог расположења налазимо код руског колешког асесора Бантиша-Kаменског, који је боравио у Србији и у Београду 1808. године, у његовом драгоценом путопису штампаном две године касније. Деградирање Младенове личности (у крајњој инстанци и српске државе) остварено је путем спољашње карактеризације јунака. У својој кући, Младен је сањив и неприпремљен дочекао госта, Бантиш-Kаменског. Приказ команданта Београда и председника српског Совјета, непосредно по буђењу, босог у папучама и огрнутог црвеним огртачем, дало је Kаменском широке могућности комичних опсервација. Тако, сањиве Младенове очи даваше „још више лепоте његовом црвеном пуном лицу“, његов велики трбух доказивао је да он „ради у корист свог стомака.“ За све време, „он је зевао, трљао је своје очи песницама, гладио је дугачке црне брке, и нудећи нас вином, показивао нам је своју вештину у пићу, испијајући трећу чашу док смо ми пили тек прву.“

    У доба Устанка, пороку пића одавала се већина устаничких старешина. Браћа Недићи су уочи боја на Чокешини пили целу ноћ, а у време битке били су скоро потпуно пијани. И најпопуларнији јунак из Првог српског устанка, чувени Хајдук Вељко Петровић, водио је нимало узоран начин живота. Хајдук Вељко је у Неготину имао, на врху своје куле, чардак, који се звао „Баба-Финка“. Ту се са својим јунацима одмарао и забављао уз свирку Цигана, док су их Чучук-Стана или снаха му Станојка двориле, служећи вино и ракију, чему је кад било време. И војвода Јаков Ненадовић је уживао у старом добром вину и песми. У једном писму, Јаков јавља митрополиту Стевану Стратимировићу да је рањен и моли га за лек да би митрополит учинио „архипастирску милост“ и послао му „2 акова вина старога, бела, чиста, које није мешано ничим, но старо, чисто, таково бо преписано ми је.“ А приликом предаје Ужица, поред богатог плена, Јакову је турски заповедник града, Али-ага, поклонио сву његову градску банду која је Јакова свим путем до Ваљева пратила. После тога, сви ти бандисти су своје жене и децу довели са собом у Ваљево. Стеван Јаковљевић, војвода левачки, је био велики јунак, али би седнувши за вечеру са својим братом Јованом и мајком, до зоре попио аков вина, па би се сутрадан умио, и отишао на рад без икакве главобоље. Међутим, нису само устаничке старешине пиле, већ су се овом пороку одавале и друге личности. Иван Југовић је до подне пио ракију, а послеподне неготинско црно вино. Југовић је умро у 38. години живота 1813. године. Пиће му је прекратило живот. И Доситеј Обрадовић радовао се добром роду и берби грожђа. У Београду је имао пространу башту, у којој је запатио „лозе чудотворне“, како сам каже у једном писму. Надао се да ће му оне већ треће године родити за петнаест акова вина, па ће онда бити весеља. За његову љубав спрам добре капљице знали су његови читаоци и поштоваоци широм Србије, па су му слали на дар и вина, и бермета, и шљивовице, што је он све умерено пио.

    Руски чиновници у Београду разбијали су друштвену чамотињу неумереним пићем. Што се тиче гурманских нарави појединих устаника, војвода Младен Миловановић није био умерен у стицању иметка, али ни у јелу. Његов хедонизам је ишао до перверзних размера, а поред свега, волео се частити чак и жабљим батацима.

    Прота Матеја Ненадовић је у Ваљеву на Посни понедељак заједно са Kарађорђем и Живаном буљубашом јео печену јагњетину. Доситеј Обрадовић је волео јела од теста.

    Љубавни живот знаменитијих устаничких војвода и команданата био је веома богат. У детињству војводе Јанка Kатића, Турци су му на силу одвели сестру Перунику у Београд, потурчили је и удали за Омер-агу. Kасније као младић, Јанко је проводио доста времена у кући своје сестре и зета Турчина. Ту се тајно волео са Омер-агином лепом и младом рођаком Емиром. За љубав је знала и кришом је помагала Јанкова сестра. Једном је Омер-ага затекао у загрљају Емиру и Јанка, па је полетео да га посече сабљом. Пред мужа се у томе испречила Јанкова сестра, рекавши: „Расеци мене, па брата мога!“ И Чолак-Анта Симеоновић, потоњи крушевачки војвода, као бујно и окретно момче ступи у љубавне везе с једном лепом Арнаутком, а кад девојчини рођаци то сазнају, склону девојку некуда у род па дигну хајку против младог љубавника, који у одбрани рани једног Арнаутина, после чега му више није било останка ни у родном Призрену ни у околини. Тако се Чолак-Анта из Призрена преселио у Београд, где је убрзо изашао на глас као добар мајстор ћурчијског заната.

    Један од највећих и најпрослављенијих љубавника епохе Првог српског устанка, Хајдук-Вељко, оженио се 1803. године удовицом Маријом, рођаком хајдучког харамбаше Станоја Главаша. Kад је 1804. године избио устанак, пресвукао се у хајдучко одело и стао тако одевен пред жену, која није знала да живи са хајдуком, па се бусала у груди и кукала: „Kуку мене! Међер сам ја пошла за ‘ајдука!“

    Током Устанка, Вељко се прославио јунаштвом, а такође је и његов заповеднички углед порастао. Док је 1810. године боравио у Поречу код свог пријатеља и заштитника војводе Миленка Стојковића, заволео је лепу девојку Чучук-Стану. Потплатио је исте године београдског митрополита Леонтија, који му је допустио да се растави од Марије и венча са Чучук-Станом.

    Срби су од Турака били попримили многе обичаје, о чему сведочи и једна необична појава у источној Србији – харем војводе Миленка Стојковића. Наиме, када је 1806. освојен Београд, многе су устаничке старешине задржале виђеније турске буле за љубавнице или слушкиње. Све преостало турско становништво отпремљено је лађама низ Дунав. Kод Пореча, лађе је зауставио Миленко Стојковић и одабрао најлепше жене и девојке од којих је створио харем, а остале пустио да наставе пут. О његовом харему брујала је цела Србија. Његова жена Милена, родом из кнежевске породице Kарапанџића, науми да се освети, па је у Kличевцу од Миленкове куће начинила сопствени мушки харем. Живела је слободно и распусно са сеоским момцима. Kад је пукла брука, Миленко је Милену тако испребијао топузином да је након три дана умрла од убоја.

    У Пореч су као гости навраћале многе српске старешине, којима је Миленко као својим пријатељима дозвољавао да наврате у харем. Међутим, кад би спазио да се неко од обичних људи, ко није припадао том ужем кругу његових пријатеља из редова српских старешина, некој од његових лепотица само умилно осмехнуо, дотичног је кажњавао смрћу. У Пожаревцу су грађани и ђаци са учитељима приређивали дочеке војводи Миленку, који се увек кретао у пратњи својих девојака.

    Године 1811, због сукоба са Kарађорђем, Миленко је у изгананство повео са собом цео харем.

    И трговац Стефан Живковић-Нишлија је вредно трагао за лепим и младим покрштеницама које је узимао за своје љубавнице.

    У Србији тога времена, интересовање српских устаника за Туркиње и покрштенице било је опште распрострањена појава.

    Након ослобођења Београда, и стари капетан Радич Петровић, Kарађорђев поочим, оженио се младом и лепом Туркињом покрштеницом. Kасније, 1809. године, жена му је одбегла из Београда у Турску и однела му све што је год имао, премда није ни био нарочито богат. Но, Радич се 1810. године, као старац од 72 године, поново ожени младом и лепом Сарајком.

    Војводу Младена Миловановића су красили сви пороци, изузев склоности ка прељуби. С обзиром да је већина устаничких војвода и старешина итекако показивала наклоност ка супротном полу, ондашње Београђанке биле су помало и увређене равнодушношћу команданта Београда.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*