ЦРНОГОРСКИ ПОЛТРОНИ: НАТО на небу, а Мило на земљи!

0

За 140 година колико постоји као држава у данашњим оквирима, Црном Гором су владала само двојица господара – краљ Никола и Мило Ђукановић, а тешко је рећи који је био већи дикататор, иако је овај други изабран демократским путем. Период између њих двојице обиљежио је југословенски владар Јосип Броз, коме се Црногорци нијесу клањали ништа мање него поменутој двојици. У последњих пет година, формални владар је, истина, Филип Вујановић, али зна се у чијим рукама је сва власт. „Штета што немамо три Мила Ђукановића – па да један буде предсједник, други премијер, а трећи на челу државне заједнице“, изјавио је својевремено Мишко Вуковић, један од главних „господаревих“ полтрона.

Страх од силе звана власт, универзални је феномен, али нигдје, чини се, није изражен као у Црној Гори. Хоћемо ли га икада разумјети? Јер, да би га превазишли, морамо се прво са њим сауочити очи у очи. Због чега се дични Црногорци, који су се вазда бусали у своје јуначке прси, придржавају за „господараве“ скуте? Зашто Црногорац идеалише актуелну власт, слави је и некритички велича, често увјерен да је од самог Бога послата?

У књизи „Живот и обичаји Црногораца“, Милорад Медаковић нуди запажање које одудара од уобичајене слике јуначког Цетиња и херојске му периферије, по којем Црногорац: „…много држи до себе, до свог образа и свог поштења, а својему господару слијепо се покорава. Црногорац зна да је Бог на небу, а господар на земљи. И што рече господар, он држи да је то и воља Божја. Колико је јунак на мегдану, утолико је плашљив од строге власти. Строга власт може га учинити правим робом.“

Црногорац се власти плаши и када нема неког повода. Својеглави бунтовник који вири из сваког стиха народне пјесме, пред „господарем“ је мали човјек који не само што додаје туђој величини, већ својски ради и на властитом унижењу.

„Црногорац је скрушени послужитељ сваке власти“, пише пок. Шћепан Вуковић, књижевник и бивши уредник Побједе, у књизи Весели лелекачи. „У прошлости је био лижисахан и удворица, сада је полтрон, увлака и аплаудер. Бескичмењак и апологета. Тегљач слика, застава, плаката и траснапарената! Викач и букач са страначких промоција. Сиромашак који страхује да ће, замјери ли се господару, изгубити васцијело богатство.“

Црногорац свом „господару“ нуди дубоки наклон, грљење и љубљење, па кумство и побратимство, светиње које се не одбијају у Црној Гори. Како завриједити „господареву“ милост и повјерење, бити много мањи од њега али тиме и већи од осталих, човјечуљак и велики човјек, истовремено?То је борба непрестана за „господарев“ скут о који се качи и велико и мало.

Црногорац од послушништва и подаништва ишчекује и материјалну корист, запошљавање, кредит, стан, плац за изградњу куће…

За „господарем“ обавезно корача камарила: браћа, сестре, рођаци, кумови, пријатељи…  Но, ако мислите да је то преседан у црногорској историји, грдно се варате. Сем дјелимичног затишја у четири и по деценије комунизма, Црна Гора је кроз читаву своју историју била поприште најстрашније пљачке од стране „господаревог“ окружења.  Још у вријеме владике Петра I Петровића Његоша, један Црногорац је примијетио да су у првим органима државне власти углавном засјели владичини рођаци. Он је владику приупитао: “Одакле су били Христови апостоли?” Када му је владика набројао одакле су апостоли били, овај му је рекао: „Ето видиш, од разнијех мјеста, а ови твоји сви с Његуша.“

И у доба владике Рада, главни трговац у Црној Гори био је Његошев брат – Перо Томов.

Доласком на власт књаза Данила, ствара се права тајкунска организација, налик данашњој. Све трговачке и зеленашке радње преузео је Данилов брат, војвода и предсједник Сената, Мирко Петровић. Бројни њихови рођаци, пријатељи и кумови, почињу да напредују у државној служби и да се нагло богате, што ће кулминацију достићи у вријеме владавине књаза Николе.

Дакле, и тадашњим политичким елитама у Црној Гори, идеологије и политички програми били су само покриће за заједништво и солидарност у одбрани веома конкретних материјалних и социјалних интереса. Иако та чињеница није била непозната обичном народу, већина припадника тог истог народа се клањала како „господару“, тако и свима око њега. Како тада, тако и данас.

Рене Филип Милер у књизи „Стада и пастири – вође и бунтовници“, са поднасловом „Ко и како народе води и заводи и за чим жуди човјечанство“, скреће пажњу на одлучујући значај страха за који каже да „господари у најранијим, као и у најдубљим наслагама човјекових осјећања“.  Вође су, према његовим мишљењу, инкарнација страха маса. „Свјетски поредак, па следствено томе и његови локални деривати, темељи се на страху и експлаоатацији његових потенција карактеристичних за велике масе људи.“

Данас је ријеч о особито суровој фази у успостављању свјетског апартхејда, каже у књизи „Глобална цивилизација“ др Ричард Факл, професор међународног права са Пристона. „Демократија умире, пошто је логика преокренута. Држава постаје агент свемоћног тржишта. Систем који се успоставља – хијерархијски је у својој структури, експлоататорски у својим последицама за људе, расипник ресурса и уништивач природе.“

Кључ за разумијевање локалних процеса је, дакле, свјетски поредак моћи. На жртвеник свјетске владе и поретка, црногорски режим је ставио прошлост, садашњост и будућност људи над којима врше власт. Ову жртву он сматра најважнијим доказом властите лојалности и кооперативности.

На већ архетипски страх Црногораца од свог „господара“, накалемио се тако и страх од свјетских моћника (утемељен санкцијама, бомбардовањем, бројним уцјенама и условљавањима у евро-атлантским интеграцијама). Оно што је некад било – Бог на небу а краљ Никола на земљи; сада је НАТО на небу а Мило на земљи.

Пише:Љубиша Морачанин

Магазин Седмица

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*