Црвени терор и „пасја гробља“ жртава комунизма (други део)

0

Цветковић истиче да је реч о доњој граници броја убијених, до којег је дошао на основу данас доступних архива Озне, књига и спискова стрељаних.

„Процењујем да недостаје око 30 одсто таквог материјала“, каже Цветковић.

Наставља да је Озна ухапшене приводила у истражне затворе, попут оног у згради АТШ-а, где је следио кратки истражни поступак, најчешће до осам дана, током којег су саслушавани и под тортуром терани да признају измишљена кривична дела или да оптуже некога, али суђења није било.

„Коришћена је техника Стаљинове тајне полиције НКВД, јер је Озна устројена по том систему и од НКВД-а је научила методологију терора, као што је и цео систем пресликан по угледу на Совјетски савез из времена Јосифа Висарионовича Стаљина. Током истраге се догађало да људи подлегну мукама, остану инвалиди од тортуре, скоче кроз прозор, што није био редак случај… После истражног поступка, Озна је само за једну ноћ у неком месту одводила на стрељање групе од 30 до 50 људи, а, према једној књизи стрељаних, чак и 80 људи“, каже Цветковић.

Наводи и да су људи на стрељање вођени голи или у доњем вешу и везивани жицом, најчешће телефонском. То ме неодољиво подсетило на методологију злочина у усташком логору Јасеновац и нацистичким логорима у Немачкој, Аустрији и Пољској.

„Стрељани су у јаругама, шумама, на обалама река, у градским парковима. Крај око АТШ-а тада је био предграђе Београда, локација позната као Чубурски поток. Ту је стрељано неколико стотина људи. Озна је на том месту у октобру и новембру 1944. године стрељала људе из деветог београдског кварта, пошто је Београд био подељен на 16 квартова“, наставља Цветковић.

Попришта и Калемегдан, Мањеж и Пионирски парк…

Стрељања су, каже, прво обављана у парковима у близини седишта квартова, попут парка Мањеж или Пионирског парка, а на Калемегдану су стрељани речни полицајци.

Озна је потом одлучила да, према књизи притвореника коју је Цветковић открио, ухапшене из свих 16 квартова шаље у дотадашњи нацистички логор на Бањици, а затим ноћу на стрељање у оближњи Лисичји поток, највеће стратиште у Србији из времена „црвеног терора“.

Комунисти су, дакле, бањички логор пустили у погон свега неколико дана по ослобођењу од нацистичких окупатора и Јевреје заменили „народним непријатељима, колаборационистима и ратним злочинцима“, од којих је велика већина лажно оптужена и погубљена.

Док ми Цветковић открива овај запањујући детаљ, присећам се умировљеног владике Атанасија, који је у умировљеном „Утиску недеље“ још далеке 1993. године у једну реченицу сажео да су „комунисти окупатори сопственог народа“.

У непосредној близини АТШ-а је још једна тајна гробница, изнад које је такође изграђено нешто веће спортско игралиште – стадион Обилића.

Цветковић каже да су ту, уз народне непријатеље, стрељани и заробљени Немци после великог окршаја партизана и нациста код данашње Цветкове пијаце.

Док идемо ка највећем стратишту у Србији, локацији Лисичји поток код елитног београдског насеља Дедиње, питам Цветковића о мотивима за кампању масовног убиства.

Освета је, наравно, била један од главних мотива и Стаљинових следбеника 50 година раније.

„Веома чест мотив била је освета – многи су у Београд дошли из ратом захваћених крајева у којима су изгубили све, попут Шесте личке дивизије, крајишке и личке кордунашке бригаде. Они су дошли из усташке НДХ, где је над Србима спроведен геноцид“, каже Цветковић.

За Шесту личку сви издајници

Он цитира злогласног мајора Озне Милана Трешњића, начелника 12. кварта на Дедињу, који је рекао да је Београд био центар колаборације и да су људи који су током рата живели у Београду и гледали да некако преживе за Шесту личку сви редом били сарадници окупатора које је требало побити.

„Једва сам чекао да дођем у Београд и преспавам на Дедињу са све личким блатом на чизмама“, сведочио је Трешњић. То сведочење можда најречитије одсликава дух тог времена.

Отимање имовине је такође био значајан мотив за потказивање и стрељање.

„Власници фабрика, куће на Сењаку, Дедињу и у центру Београда били су први на мети“, каже Цветковић.

Стижемо до Лисичјег потока, елитне локације на којој данас огњишта свијају добитници транзиције, од којих су многи до богатства стигли гажењем лешева, па је и нормално да им куће стоје на костима невиних.

На месту на којем су стрељане хиљаде затичемо багер који сређује терен за неку будућу вилу, док у дворишту новоизграђене куће власник опуштено пимпује лопту поред фонтане са купидонима.

После рата преко костију је непрекидно насипана земља, тако да посмртни остаци убијених сада почивају неколико метара дубље него када су затрпани.

„Претпоставља се да је у Лисичјем потоку стрељано неколико хиљада људи. Комисија за тајне гробнице утврдила је 3.550 имена стрељаних, али је проблем јер су пронађене само три од укупно 16 књига стрељаних. Укупан број стрељаних у Београду је, стога, сигурно много већи и свакако није мањи од 7.000. Сви о којима говоримо су стрељани без суда“, каже Цветковић, који је био председник те комисије.

Док чекамо да ли ће багер можда захватити и неку кост, Цветковић прича да то уопште није редак случај на градилиштима, али да грађевински предузимачи ретко пријављују надлежнима, јер процедура која потом следи битно успорава градњу.

Поред некадашњег стратишта је и потпуно запуштена чесма, готово затрпана. Цветковић напомиње да је покренута иницијатива за подизање споменика жртвама комунистичког терора, а крај ове чесме је постављена спомен табла за жртве „црвеног терора“, како би бар нешто на том месту подсећало на страшне догађаје с краја рата.

Забранили и одласке на гроб, прогонили потомке!

Цветковић каже да се током истраживања и сам изненадио када је увидео колико је уредно и педантно вођена документација о злочину.

„Очигледно је да се нису плашили да ће икада пасти с власти и одговарати за масовне злочине, а и хтели су да имају податке о стрељанима како би њихове потомке могли да уцењују ако постану успешни људи тако што би им из досијеа извадили да су потомци народних непријатеља, четника, колаборациониста, кулака. Кривац у том систему није само онај ко је стрељан, него и његови потомци, родитељи, пријатељи“, наводи Цветковић.

Цветковић истиче да стрељани нису достојно сахрањивани, него су буквално потрпани у земљу.

О размерама комунистичког зла најречитије сведочи документ о забрани породици да се окупља на месту на којем је убијени закопан.

„Пошто се Милан Милић својим гестом показао као непријатељ, то не можемо дозволити да се на гробу или ван гроба одржавају ма какви помени (опела) и скупови. Исто тако забрањено је откопавање леша. Ако ли се пак поступи супротно овом налогу биће узети на одговорност“, дословце стоји у наредби Озне породици убијеног Милића.

Са Лисичјег потока преко Дедиња идемо до манастира Ваведење на Топчидерском брду, у чијој је непосредној близини стадион фудбалски стадион клуба Графичар, још једно стратиште претворено у игралиште.

Пролазимо поред старих вила у којима су се после рата разбашкариле комунистичке главешине, које се нису либиле да одмах ускоче у одела и пиџаме нетом убијених „издајника“, пошто су им отели куће и сву имовину.

„Када је рађен стадион Графичара и копан темељ оближњу за печењару, на помоћном терену поред манастира Ваведење 1996. године пронађене су људске кости. Ти људи су после ослобођења Београда довођени из затвора за 12. кварт, који је био у згради Арт телевизије, и стрељани и закопани у одбрамбеним рововима који су остали после рата“, каже Цветковић.

О томе је обавештена Милица Веселиновић, која је деценијама тражила свог оца, индустријалца Михајла Веселиновића, који је живео на Дедињу. Он је стрељан у рову са новинарима и виђенијим људима са Дедиња, које је ослобођено већ 17. октобра.

Милица Веселиновић је 2001. године, после пада Слободана Милошевића с власти, организовала приватну ексхумацију уз подршку тадашњег премијера Зорана Ђинђића, пошто је током Милошевићеве владавине два пута одбијена.

Нађене су кости, ципеле, телефонска жица за везивање, а посмртни остаци су сахрањени у порти манастира Ваведење.

У порти је сахрањен и црногорско-приморски епископ Арсеније Брадваревић, који је осуђен на вишегодишњу робију као издајник.

Озна је сејала страх у народу и тако што је после стрељања на бандере и јавна места качила спискове имена стрељаних као саопштења војних судова, али се показало да је то била гнусна лаж. Наиме, 27. новембра 1944. године окачен је списак од 105 имена стрељаних којима је наводно суђено, а у стварности је стрељано 104 људи, док је извесни Лазар Јовановић грешком пуштен. Он је прочитао своје име на бандери, а касније је сведочио да никаквог суђења није било. Ипак, имена велике већине стрељаних нису тада нигде ни објављена.

Цветковић прича да је највећи затвор Озне у Београду после ослобођења била злогасна Главњача, на месту данашњег Природно-математичког факултета, која је, супротно наводима нових власти и после рата радила пуном паром, све до 1955. године, када је срушена и ту никао ПМФ.

Други велики истражни затвор такође је на месту данашњег факултета, Рударско-геолошког у Ђушиној улици. У подрум те зграде су привођени људи и испитивани, а затим камионима одвођени у Лисичји поток на стрељање.

Ланац командовања: Тито-Ранковић-Крцун

Стрељања су, каже Цветковић, била део ширег оперативног плана Озне. На врху пирамиде злочина био је Јосип Броз Тито, а његови саучесници били су, између осталих, и шеф Озне за Југославију Александар Ранковић и шеф Озне за Србију Слободан Пенезић Крцун. Постојала је прецизна субординација, као када се ради нека кампања.

„Директна субординација је ишла безбедносном линијом Озна за Србију Крцун – Озна за Југославију Ранковић – министар одбране и маршал Тито. Они су у првом реду одговорности, али је и цео политички и војни врх имао своју улогу и сви су знали“, наводи Цветковић.

„Документација показује да је реч о организованом подухвату, а никако о случајности нити анархији. Стотине спискова стрељаних, укључен је цео партијски апарат да води евиденцију, месни одбори Озне су слали вишим органима власти о томе колико је људи стрељано, колико је побегло, колико осуђено“, наводи Цветковић.

Прави спискови са готово свим именима прављени су касније и у неким крајевима Србије сачувани су до данас. Сачувана је готово целокупна документација за Лесковац, Смедерево, Зајечар и околину, док већи део документације недостаје за Београд, Шабац, Крагујевац и друге градове, па база није потпуна. Списак занимања ликвидираних показује да су на удару комунистичког терора били слој имућнијих људи и средњи слој.

Спискови стрељаних налазе се у архиву наследнице Озне, Безбедносно-информативне агенције, у виду „књига антинародних елемената“ и „књига непријатеља данашњице“.

Однос према злочинима

Запањујуће је ударање у груди и ридање представника цивилног друштва над злочином у Сребреници и залагање за катарзу и суочавање са злочинима из прошлости док истовремено ћуте и игноришу злочине Титове Озне под командом Срба Ранковића и Крцуна, или промрсе да је свако помињање догађаја с краја 1944. године оспоравање антифашизма.

Они су одредили да су прошлост и историја почели 1991. године, а њихов Велики прасак догодио се 24. септембра 1987. године, када је одржана Осма седница Централног комитета Савеза комуниста Србије на којој је Милошевић приграбио власт, а пре тога се живело у југословенском комунистичком рају.

Какве су то „либералне душе“ које жале само људе убијене српском руком док вишеструко бројније убиство почињено продуженом Стаљиновом шапом сматрају тек грешком? Није ваљда да им донације одређују и за ким ће плакати, попут баба које на сахранама плачу за паре?

У Србији је никла читава класа људи који се у јавности представљају као бранитељи људских права, а обожавају Титову диктатуру и све његове акције од 1944. године и истовремено се залажу за демократију и либералне вредности.

Како год било, ваљало је на време осудити комунистички злочин с краја Другог светског рата да се такве страхоте више не би понављале.

 Мондо/Хронограф

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*