Чучук Стана – мала заводница, а велика ратница

1

Чучук Стана је заробила срце Хајдук Вељка и неустрашиво бранила Србију од Турака. Сваке ноћи Вељко и Стана били су на челу коњаника, који су правили упаде међу Турке, наносећи им губитке.

Чучук Стана; фото: Википедија

ПИСМЕНОСТ У СИКОЛУ
Станин деда је током сеобе из Херцеговине кратко време с породицом живео у Банату, а затим прешао у Србију, у село Сиколе, где је остао његов син Радован. Летописци су забележили да су Сикољани били „богати не само у стоци већ и у новцу и веома трудољубиви“. Сиколе је било изузетак и по писмености, ни у једном селу није било „толико писмених и читајућих стараца колико у овом, а то због тога што Сикољани ни под Турцима без школе нису били“. Стана је рођена око 1895. године и такође је била писмена, а током живота је научила руски, пољски, румунски и грчки језик. Верује се да је прва слова савладала у свом селу, јер су Сиколе још 1807. имале школу.

Неукротиви и неустрашиви хајдук Вељко Петровић остао је без даха када је 1809. у његов логор у Поречу угалопирала девојка на коњу, од умора обливеним знојем и пеном. Склизнула је вешто са седла и пришла софри, за којом је седео устанички вођа Неготинске Крајине, окружен суровим ратницима.

– Господару, зар ови твоји момци не знају Турке убијати него девојачке дарове красти – одсечно је упитала зајапурена лепотица у мушком оделу, ситног раста, блиставих очију и ватреноцрвених усана. Севајући очима испричала је да су његови хајдуци, под изговором да скупљају помоћ за устанак, опљачкали кућу њеног оца Радована Пљештића у селу Сиколе, на Дели Јовану и узели чак и девојачку спрему њој, Стани, и њеним сестрама Стојни и Стамени!

Нико није тако разговарао с Вељком, од чије плаховите нарави су зазирали и његови најближи саборци. Харамбаша је мргодно слушао, а онда прснуо у смех. Наредио је својим момцима да врате покрадено тој чучук (малој) Стани, а затим је истресао гомилу дуката из кесе и даривао храбру девојку уз речи:

– Сада сам те даривао, моја си.

Хајдук Вељко, литографија Анастаса Јовановића

Међутим, поносита Стана, којој остаде надимак Чучук, није била као Туркиње из његовог харема у Поречу. Хитро се винула на коња и одајахала у своје село на Дели Јовану, у коме су живели Пљештићи и Нерићи пореклом из Херцеговине.

Хајдук Вељко је изгубио главу за њом, а многа места од Пореча, данашњег Доњег Милановца, до Сокобање, спомињу се као места где су се састајали љути ратник и лепа „амазонка“ с Дели Јована. Њен сестрић Михаило Спасојевић забележио је да је почела да се облачи у мушко одело док се школовала у Белој Цркви, у Банату:

– Све три кћери, још док су мале биле, пошаље Пљештић у Белу Цркву, код тамошњег попа, да уче женски рад. По жељи оца, носиле су тамо мушке немачке хаљине, па су тако наставиле и у завичају. Пљештић није до тада имао мушког потомка, најмлађе дете Михаило, родило се много доцније и још је сисало када је 1813. године избила катастрофа.

Хајдук Вељко, слика Уроша Кнежевића из 1853

У време када се устаничка Србија рушила, Стана је већ три године била Хајдук Вељкова жена. Разликовала се од његових других љубави, јер је утегнута у мушко одело, с кубуром и јатаганом, јахала уз Вељка у његове лудо храбре походе међу Турке. Пошто је Русија 1813. потписала мировни уговор с Отоманским царством, којим су Турцима враћени градови у Србији, дошло је до слома устаничке државе. Већина војвода се спремала за бекство, али не и Вељко који је остао веран свом обећању: „Главу дајем – Крајину не дајем“.

Неготинску нејач је послао у Пореч, а Стана је остала с њим и 3.000 бранилаца, на бедему шанца. Неготин је опседало 15.000 турских војника под командом злогласног Рушид паше. Сваке ноћи Вељко и Стана били су на челу коњаника, који су правили упаде међу Турке, наносећи им губитке, али ови су брзо попуњавали редове, а браниоци су остајали без муниције.

РУЖ ОД ПАПРИЧИЦЕ
Србији се с колена на колено преносио рецепт за руж, који је наводно користила Чучук Стана када је завела Хајдук Вељка. Црвена љута папричица се уситни у авану, затим се дода мед, покријте латицама руже и остави да одстоји. Том смесом су девојке мазале усне пре спавања, да би ујутру биле пуне, црвене и заводљиве.

– Најпослије му нестане џебане, особито танета и топовских и пушчаних, зато покупи сва калајна кандила и кашике и тањире, те растопи на пушчана танета. А у топове је, кад су негдје Турци чинили јуриш, метао најпосле и талијере – описао је Вук Караџић последњу одбрану Неготина.

Приликом обиласка шанчева 10. августа 1813, Хајдук Вељка је усмртило топовско ђуле. Браниоци су још неколико дана пружали отпор, а народна песма је забележила и храброст Чучук Стане: „Жена му се шест дни би с Турци в Неготин сос његови триста витези“. Пошто је четири пута рањена, Вељков брат Милутин натерао ју је да се повуче у Пореч, а затим преко Дунава.

Уследило је потуцање по избегличким карантинима у Банату, где је срела Хајдук Вељковог побратима, грчког јунака и политичара Георгакиса Николауа Олимпиоса – међу Србима био је познат као капетан Јоргаћ. Освојио је њено срце, венчали су се и ратница из Неготина постала је мајка троје деце, синова Милана, Александра и ћерке Јевросиме. Георгакис је наставио да ратује са српским хајдуцима против Турка у Молдавији, 1821. су опкољени у манастиру Секу и као Синђелић и његови јунаци, дигли у ваздух барутану изгинувши заједно с Турцима.

Хајдук Вељко на топу, слика Стевана Тодоровића

Чучук Стана је имала само 26 година кад је опет постала удовица и то са троје деце. Старији син Милан је умро млад, а Александар се вратио у Србију да се бори против Турака. По једној верзији, оженио се у Лесковцу и добио потомство, али је трагично страдао 1844, годину дана после ослобођења Грчке. Чучук Стана је умрла у Атини 1849. године, у беди, а много касније су београдске новине упознале српску јавност о њеном јунаштву:

– Зна се за гробове њених синова, јер су обележени крстовима и плочама. Док јој је кћерка била жива, знало се и за Станин гроб, јер је обнављала гробове браће и мајке. После њене смрти, зарастао је гроб Чучук Стане и пао у заборав, јер далеко од Србије није имала никога од рода, а о њеном патриотизму и пожртвовању мало се водило рачуна док је била жива.

Борис Субашић

Извор: Новости

1 КОМЕНТАР

  1. Бржи од сваке људске брзине: ХАЈДУK ВЕЉKО ПЕТРОВИЋ – НАЈВЕЋИ ЈУНАK ПРВОГ СРПСKОГ УСТАНKА

    Највећи јунак Првог српског устанка, Хајдук Вељко Петровић, рођен је 1780. године у селу Леновцу. Несташан и необуздан од ране младости, брзо се осамосталио и за послом отишао у Видин, а затим у Пожаревац. У лето 1803. године одметне се у хајдуке и приђе дружини Станоја Главаша. У јесен те године Главаш га је склонио код свог пријатеља, имућнијег сељака, у селу Дубони. Ту се оженио удовицом Маријом, Станојевом рођаком.

    Његова жена није уопште знала да је он хајдук. Kад је 1804. године избила буна на дахије и Вељко обукао хајдучко одело и припасао оружје, она се изненадила и почела јадиковати што се, не знајући, удала за хајдука. Он је ипак умирио.

    По избијању буне био је са Станојем Главашем, а потом са Ђушом Вулићевићем. После Ђушине погибије (1805) борио се у војсци његовог брата, Вујице Вулићевића. Тада се, храброшћу и вештином, већ толико уздигао над осталим устаницима да је и сам заповедао већом групом момака.

    После ослобођења Београда (1807) од Совјета је тражио дозволу да побуни родну Црну Реку. Већина чланова Совјета није до тада ни чула за Црну Реку, па кад им је досадио својом упорношћу, председник Совјета Младен Миловановић је пристао:

    „Хајде, море, кад је тако навалио да га пошаљемо, па ако да Бог те што отме, добро, распространићемо нашу земљу; ако ли погине и пропадне, ми му нисмо криви.“

    Совјет је Вељка тада прогласио за буљубашу, дао му заставу, нешто новца и џебане и овлашћење да може регрутовати бегунце који му се добровољно пријаве. Окретни и енергични хајдук брзо је сакупио стотинак момака из црноречког краја, и напао кулу Осман-бега у селу Подгорац. У кули су, поред бега, били и некакви турски трговци, тако да је дошао до богатог плена, новца у износу од осамсто дуката и разног оружја. Он и његови момци су своје коње и одећу измењали с заробљеним Турцима и потом их испратили до турске границе. Вељко је овде, у размени са бегом, добио коња Kушљу. Део заплењеног новца је разделио дружини, а једну торбу запечатио и упутио Совјету.

    Страх који је тада посејао међу Турке приморао је бегове и субаше у оном крају на бекство у градове, махом у Видин. Где год би се појавили Турци, Вељко их је са својим момцима нападао, застрашивао и наносио им разне штете. Док је те исте године (1807) са невеликом војском логоровао у једном селу, Турци то сазнају и са неколико стотина људи пођу из Видина да га разбију. Вељко их није смео чекати у селу, јер је имао далеко мање војске од њих, већ је решио да их предухитри и нападне у месту где су заноћили. Његови су се момци неопажено привукли и муњевитом акцијом упали усред турског логора. Пуцали су и викали на турском језику: „Бежите! Поби нас Хајдук Вељко!“ Турке је захватила паника и разбежали су се, многи боси, остављајући коње и оружје. Од тада је Вељко постао господар овога дела Србије.

    Kад су у априлу 1809. године устаници кренули у офанзиву против Турака на све стране како би проширили ослобођену територију, Хајдук Вељко је са својих 8.000 војника 30. априла опколио турску тврђаву Белоградчик у Бугарској и позвао њену посаду од 400 турских војника на предају; након одречног одговора извршио је 1. маја јуриш на тврђаву и заузео је, уништивши турску посаду до последњег војника. После пораза Срба на Kаменици (Чегру) и погибије војводе Синђелића 31. маја исте године, Хајдук Вељко је бранио Сокобању. Знајући за његову неукротиву нарав, Совјет му је упутио као „саветника“ Стефана Живковића да га обуздава. У борбама око Сокобање обојица су били рањени. Турци су их тада опколили и неколико недеља држали под опсадом. Већ се мало опоравио кад је на брдима, иза турског обруча, угледао српску војску и заставе. Храбри Вељко је на коњу прошао кроз турску опсаду и састао се са Србима у турском залеђу. На исти се начин и вратио у Сокобању, у турско окружење. Kако је покушај помоћи споља пропао, а у Сокобањи се више није могло опстати, наредио је да се крене у пробој па ко преживи, преживи. Док се спремао за пробој, момци су га питали шта да чине са рањеним Живковићем, који је лежао у суседној соби правећи се да је његова рана тежа него што је уистину била. Вељко одговори у шали, али озбиљним тоном: „Ако може ићи, нека иде, као и остали људи; ако ли не може, одсеците му главу, па понесите да је Турци не носе.“ Чувши то, Живковић је скочио и међу првима кренуо у пробој.

    Kад су Руси 1810. прешли Дунав, Вељко се у заједници с њима борио против Турака и за храброст био одликован златном медаљом. Почетком 1811. дошао је на скупштину у Београд као присталица Миленка Стојковића и Петра Добрњца, главних вођа опозиције против Kарађорђа и Младена Миловановића. Противничка страна га је придобила, разним наградама, и одвојила од опозиционара. Тада му је додељен и чин војводе. Следеће године, разним сплеткама, премештен је из Сокобање у Неготин.

    У Неготину је за кратко време стекао велико богатство, јер је од Совјета закупио скеле и царину, али сав тај новац је поделио са својим бимбашама и буљубашама.

    Године 1813. постављен је за команданта источног фронта, према Видину, где су Турци постепено прикупили војску од 18.000 људи. Хајдук Вељко је имао укупно 7.000 људи, од којих у Неготину, на који су Турци усмерили главни удар, око 3.000. Огромном смелошћу је одолевао турској армади, али му је понестало муниције, а непријатељ се, кроз ископане уздужне ровове, приближио самом граду.

    Ујутру 9. августа 1813, кад је по већ устаљеном реду изашао у шанац и казивао како да се поправи оно што су турски топови разрушили, хитац испаљен из турског топа погодио га је по десној страни више паса, разневши му целу десну страну грудног коша; успео је само да каже: „Држ…“ С том половином речи пао је мртав на земљу.

    Предводећи устанике у јуриш, Хајдук Вељко је презирао страх и храбрио своје војнике. Нагле нарави и тврдоглав, није трпео никакву потчињеност па ни војничку послушност. Вук Kараџић наводи да се Kарађорђе више бојао Вељка но Вељко Kарађорђа, али вождова је наређења ипак извршавао, нарочито по преласку у Неготин. Завидели су му претпостављени, али и њему потчињени ситни кнезови и војводе који су га тужакали код Совјета и вожда, те му стога никада није додељено онолико признање и одликовање колико је стварно заслуживао. Петар Јокић је Вељка навео на првом месту међу устаничким старешинама који су се истакли по јунаштву. Турци су га се бојали и у њиховој војсци се, према Јокићевим речима, „мислило да је Вељко бржи од сваке људске брзине.“

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*