Чудовишта из самопослуге

0

Гризете црвену кору, а освежавајући сок цури вам низ браду. Не треба вам ништа уз то. Можда мало неког старог сира.

Сећате се? Тако смо, рекло би се, у прошлом животу, уживали у парадајзу. И то кад му је била сезона. Мајке су чекале да се прве туре распродају јер је, како су мудро збориле, „тај први увек прскан“.

Не знам шта би сад рекле да исеку ова чудовишта која су купиле у дућанима из чијих утроба, као у хорор филмовима, израњају зелене клице! Огавно је и да гледате тако уништено рајско поврће, а камоли да га једете!

Хорор парадајз, о коме је „Ало!“ јуче писао, саблазнио је Србију. То чуђење и ишчуђавање било је чисто фолирање јер одавно знамо да једемо храну која нас не храни, већ трује, која је пуна хормона, антибиотика, пестицида.

Наравно, разлог за све то је профит произвођача. А ми, послушни као јагањци, празнимо новчанике, плаћајући то, уместо да масовно бојкотујемо такве плодове!

Признајем, домаћи парадајз нисам појела годинама до прошлог лета у једној чувеној српској бањи. Kуповала сам га на пијаци и јела по цели дан. Осим што ми је поново његов сок цурио низ браду, уз његове витамине и минерале гутала сам давне дане свог детињства.

Сад смо стигли дотле да смо уништили све што смо имали, а посебно могућност да са плодних српских ораница беремо здраве, једре плодове, што је сад нека друга прича.

Главна је да смо прошле године увезли укупно 25.028 тона парадајза из Албаније, Македоније и Турске! Kао да нам се Србија простире по чистом камену без педља црнице, где бисмо уболи барем један струк тог поврћа! Срамота!

И још нешто. Домаћи произвођачи кукају да су уништени увозом парадајза. И ништа даље од тога. Паметном доста!

 

 

Ало

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*