ČUVAR SRPSKOG GROBLJA NA ZEJTINLIKU: Služim ih, kao da su živi

0

Hoda povijen. Štap je čas u desnoj, čas u levoj ruci. Sustigla starost. Oslabila pluća i srce popušta, kaže nam. A žuri sa istom voljom i istim žarom, kao kada je pre 57 godina preuzeo brigu o Zejtinliku. Čuvao ga, uređivao, dočekivao i ispraćao potomke ratnika. Pokazivao gde počivaju njihovi slavni preci. Živom rečju tumačio istoriju i sudbinu usnulih srpskih, junačkih pukova.

Kao nekad, tako i danas, a devedeseta mu je potpisala život, poranio je pre jutra. Pre prvih poseta. Da neko stigne, a da ga on ne dočeka… To je bilo samo kada ga je, pre dve godine, bolest oborila.

Priča nam Đorđe Mihailović da su ga našli na stazi, među belim mermernim spomenicima i gotovo beživotnog odvezli u bolnicu.

Lekari ga otpisali. Mediji javili – umro je. A on se vratio da bude na Zejtinliku do kraja. Do poslednje trunke života.

Govori nam da nikada pre nije bio bolestan, ili to nije želeo da prizna, a onda je sedam meseci bio prikovan za bolničku postelju.

– Vratili su me iz bolnice. Kući, da umrem – kaže uz osmeh čiča Đorđe, dok ga pratimo od kapije Zejtinlika prema mauzoleju. – Sve je bilo pripremljeno. Porodična grobnica, ovde na srpskom vojničkom groblju, gde počivaju moji: deda Savo i otac Đuro. Od njih sam preuzeo tradiciju čuvara groblja. Grobnica, u kojoj i ja treba da počivam… Naručeni su venci, sveće, sve. Pa, kad sam se pojavio, bilo je čudo. Došli i Grci da se sa mnom slikaju… Sa ovim koji je otišao, pa se vratio. A Srbi… Oni uključuju telefone, kažu: Đorđe, samo reci, reč. Jednu reč. Ako ti ne čuju glas, neće nam poverovati da si živ.

Smeje se, onda, on, čuvar Zejtinlika. Pokušava da se uspravi pod šajkačom, zateže uniformu koju mu je darovala Vojska Srbije. Staje pred spomenik, pred istočnu stranu.

Uključuju se telefoni, kamere. Teku odavno savladani stihovi uklesani u kamen koje on i sad, kao nekad, govori, bez zastajkivanja. Svaka reč, nepomućena:

„Neznani tuđinče, kad slučajno mineš

Pored ovog svetog zajedničkog groba,

Znaj, ovde su našli večno utočište

Najveći junaci današnjega doba.

Roditelj je njihov hrabri srpski narod

Gorostas u svetskoj istorijskoj vojni

Koji je sve staze iskušenja prošo

I čiji su borci divljenja dostojni.“

Kaže, kad je završio stihove, da su oni delo Vojislava Ilića mlađeg, rođenog u Petrovcu na Mlavi, kod Požarevca.

I dok govori, ništa ne promiče njegovom oku. Promiču posetioci. Na spomenike sleću galebovi. Šume njihova bela krila, kao šum čempresa. Neko je zajecao.

– Ne plačite, deco, ponosite se i pamtite svoje junačke pradedove…

Čudesno je ovo mesto, čudesna je snaga Đorđa Mihailovića. I ništa nije tako saglasno kao ovi okamenjeni pukovi i ovaj živi starac koji o njima svedoči. Čudesno do bola. On, posle, drhtavom rukom otvara teška mesingana vrata Mauzoleja. Štap naslonio na betonski dovratnik. Spušta se u kosturnicu, pali sveću, pa svetlo, pa kasetofon, stari. Čuje se „Marš na Drinu“, pa koračnice, pa… samo otkucaji srca potomaka. A on govori istoriju. Živa reč žive istorije.

– Sve je više mladih Srba koji dolaze. Nema dana da ne dođu. Popijemo za pokoj duše zavičajnu rakiju. Oni se slikaju. Neki pod ličkim, neki pod crnogorskim kapama, svi uz zastave slavnih divizija. Ličani, Crnogorci, Bosanci…Svi smo mi Srbi – govori Đorđe. – A mnogi me pitaju kako to da sam i u ovim danima na Zejtinliku… Kažem im: tako što sve mislim da su ovi junaci živi. Tako im i služim. Tako, kao da su mi najrođeniji rod. Oni su me obavezali žrtvom za slobodu otadžbine.

I PROZOR S POGLEDOM NA HUMKE

Đorđe Mihailović, donedavno je sa ženom stanovao u kući od kamena, na ulazu u Zejtinlik. Kuća je podignuta 1928. u kojoj je i rođen, iste godine. Starost i bolest su ga, odnedavno, preselile u neveliki stan, u ulicu iznad groblja.

„Novosti“ su prve na novoj adresi čika Đorđa, koju je sam odabrao, tako, da mu bude i prozor s pogledom na humke ratnika.

– Čim ustane, on odlazi do ovog prozora, stoji i gleda… Gleda u groblje, posle i bez doručka ode dole, pa, kad dođe – govori, dok nam služi slatko od pomorandže, supruga Svetlana (Grkinja kojoj je on dao to srpsko ime).

SLOBODA JE U NAŠIM GENIMA

Pamtim da je ovako o srpskoj vojsci govorio moj đed Savo Mihailović: Francuzima stiže pomoć brodovima. U brodovima vojnici i vino. Ništa oružje, ništa municija. Francuzi ne mogu da ratuju bez vina. Englezima stiže pivo. A srpski vojnik gura da stigne u otadžbinu. Sloboda mu je jedino za čim žudi. Gladan, bos i bez municije polaže život na oltar zemlje, rođene. Zašto? Zato što je sloboda upisana u srpske gene.

 

 

Novosti

POSTAVI ODGOVOR

*