Да ли је у Србији баш све на продају?

0

Држава без имовине одумире. Та идеја о распродаји свега и свачега води нас у поданички положај у коме они који су нам посудили новац постају наши власници, каже саветник за развој Махмут Бушатлија.

Крајем прошле године руководство Комерцијалне банке најавило је да ће током 2017. банку „спровести кроз приватизациони процес, који ће највише одговарати интересима акционара и будућем пословању Комерцијалне банке у земљи и региону“, што су многи протумачили као „зелено светло“ за коначну продају ове највеће домаће финансијске институције. Додуше, продаја Комерцијалне банке најављује се већ годинама, а и премијер Вучић је у свом експозеу прошлог лета навео да ће „нова влада Србије наставити процес приватизације Комерцијалне банке, консолидације Поштанске штедионице и припрему продаје Дунав осигурања“.  Треба подсетити и да је Међународни монетарни фонд тражио од српских власти да до краја године дефинишу стратегију за консолидацију Дунав осигурања и Поштанске штедионице. Телеком, Комерцијална, Поштанска, Дунав осигурање — да ли је у Србији баш све на продају или негде ипак треба подвући црту и сачувати бар део државног власништва?

Махмут Бушатлија, саветник за развој и инвестиције, каже за Спутњик: „Држава без своје имовине тешко може да оствари било какве економске ефекте“.

„Ако немате имовину, немате ни шта да колатерализујете, односно немате чиме да гарантујете повраћај дуга. То не значи да нећете моћи да се задужите, али то ће онда бити много скупље и ризичније“, упозорава Бушатлија. Како каже, држава мора да има своју имовину и да је шири, а томе у прилог говори и чињеница да је чак и најлибералнија економија на свету — САД, последњих седам-осам година кризе искористила да повећа своје учешће у укупном капиталу Америке. „Та идеја о распродаји свега и свачега води нас у један поданички положај у коме они који су нам посудили новац постају наши власници. Томе се можемо супротставити само јасном економском политиком, а она се не може правити од данас до сутра и не може бити предмет дневне политике већ дугорочног планирања развоја. Дакле, морате имати неки план развоја на хоризонту од 30 или 50 година на основу чега се извлаче приоритети, а потом се кроји економска политика. То смо знали да радимо и у Југославији, док нажалост данас нити једна од екс југословенских земаља то више не зна да ради, чак то и не сматра потребним. Зато и долазимо у озбиљне економске проблеме“, каже Бушатлија.

Уместо да се дају субвенције инвеститорима, треба понудити заједничко улагање, сматра саговорник Спутњика, јер ако држава улаже наше паре, даје их некоме на поклон, нама прави штету.

„Држава треба да каже — улажемо новац у заједничко предузеће, а када то предузеће почне да приватнику доноси новац, онда ћемо и ми имати мало више прихода у буџету, па можда нећемо морати да од пензионера узимамо новац. Све док јавна предузећа буду колатерална штета дневне политике, ми смо у проблему, јер то оптерећује економију сваког предузећа, и имате проблем докле год једну фирму продајете не зато што вам требају паре него зато што вам је неко рекао да то урадите. То је, на пример, случај Телекома“, истиче Бушатлија. Проф. др Слободан Аћимовић, са Економског факултета, за Спутњик каже да је, када је реч о продаји државних предузећа, неопходно направити озбиљну стратегију, а не да се једне године размишља на један начин, друге године на други, и да не постоји универзално решење.  „Ако бисмо хтели да покушамо да нађемо неке заједничке принципе, они би се тицали тога шта је заиста стратешки интерес? Ако је неко предузеће инфарструктурно и ако је осетљиво да се продаје његова имовина и његови бизнис модели, онда би ту наравно морало да се стане, као што је на пример случај са једним делом Телекома, али никако везано за цео Телеком. Слична ситуација када говоримо о стратешким интересима је и са Електромрежама Србије или неким сличним, озбиљним инфраструктурним предузећима“, објашњава Аћимовић.

Ове друге ствари, попут Дунав осигурања, Поштанске штедионице или Комерцијалне банке, могу бити на продају, али и не морају, каже Аћимовић и додаје да то зависи од политике владе, као и од тога да ли су нам у неком тренутку потребна додатна средства у буџету.

Према његовим речима, у причи о продаји државних предузећа постоји још један јако битан аспект који се често оставља по страни — ефикасно управљање и квалитет менаџмента тих предузећа. „Један од најважнијих аспеката који би нас стимулисао да идемо у приватизацију неког предузећа јесте да сами себи кажемо — ми нисмо способни да тим предузећима ефикасно управљамо, немамо квалитетан менаџмент, и онда је боље да дође неки инострани менаџмент који ће то радити на професионалном нивоу, него да то буду припадници једне, друге или треће странке. По мом мишљењу, тај менаџерски аспект је такође веома битан, јер ако смо способни да управљамо неким нашим ресурсом, онда то није за продају, али ако нисмо и ако не можемо да исконтролишемо силне трошкове и нерационалности које евидентно постоје у различитим предузећима, онда евидентно нисмо способни ни да њима управљамо“, категоричан је Аћимовић.

Када је реч о банкарском систему, Махмуд Бушатлија се пита да ли ико може да мисли да можемо имати национални банкарски систем без националних пара, односно банака у којима имамо државни новац?

„Ја не видим никакав разлог за то да једну добру банку продате. Комерцијална банка није у потпуности државна, она је само делимично у власништву државе, али ту има и страног и домаћег приватног капитала. Докле год она добро функционише и доноси новац у буџет, ја не видим зашто бисмо је продавали. Међутим, да би се о тим стварима разговарало са ММФ-ом, то морају да раде професионалци, а не политичари нити они који се представљају као професионалци, а раде за политичаре, односно доследно следе политичке, а не професионалне идеје које би морали заступати“, поручује Бушатлија за Спутњик.

 

 

 

 

Спутник

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*