Да ли са старењем проналазимo Бога?

Резултати истраживања показују да је чак 85 одсто пензионера у нашој земљи религиозно. У трећем добу се снажније суочавамо са сопственом пролазношћу и заинтересованији смо за питања смисла и циља свог постојања

0

МНОГОБРОЈНА социолошка истраживања спроведена током последњих десетак година показују да око 85 одсто житеља Србије старијих од 60 година верује у Бога. Истовремено, међу нашим суграђанима у трећем добу важи и неписано правило: што старији – то религиознији.

Резултати ових истраживања умногоме се разликују од оних рађених средином осамдесетих година минулог века. Штавише, данашњи пензионери, у социолошким истраживањима спроведеним пре више од три деценије, били су међу припадницима млађих категорија и већином су се изјашњавали као атеисти. С правом се, зато, намеће питање: да ли заиста старење човека чини верујућим?

– Вера увек остаје чин слободе, тако да нас старење не чини нужно верујућима – каже презвитер др Александар Ђаковац, доцент Православног богословског факултета Универзитета у Београду, свештеник у Цркви рођења Пресвете Богородице у Земуну. – Старење, ипак, пружа могућност да се свако више позабави питањима за која, можда, у младости није имао времена или су му се чинила неважним. У старости, човек се снажније суочава са чињеницом сопствене пролазности, па постаје заинтересованији за питања смисла и циља сопственог живота.

Међу онима који у старости почну више да се интересују за веру и да практично испољавају своју религиозност, према речима нашег саговорника, највише је оних који су веровали и док су били млађи, али су их животне околности удаљавале од посвећености вери. С друге стране, има и оних који, суочени са болестима и недаћама које старост доноси, губе веру и постају разочарани пошто су од сопствене религиозности очекивали једино добробит у овом животу.

– Тешко је утврдити шта је „права вера“ и да ли је неко има или нема – објашњава Ђаковац. – По дефиницији Светог писма, спасава вера која кроз љубав дела. Када је реч о нашим старијим житељима, чак и они који су истински, дубоко верујући, често немају навику да живе редовним литургијским животом. Има и оних који се потпуно посвете вери и ревносно живе црквеним животом, иако то у малодст нису чинили.

Занимљиво је, како показује искуство нашег саговорника, и то што неки данашњи пензионери који су већи део живота били атеисти или агностици а под старе дане постали верници, понекад, због тога, осећају нелагоду.

– За њих је важно да знају да Црква прихвата свакога ко верује без обзира на његов претходни живот и уверења – наглашава Ђаковац. – У Јеванђељу је Исус испричао причу: „Господар винограда је ујутру узео раднике у најам и договорио се са њима да им плати по грош. Па је у подне узео још радника и увече још једну групу. На крају је свима дао исто. Кад су се први побунили јер су радили читав дан а последњи добили као и они, господар им каже: Зашто је ваше срце зло ако сам ја добар?“ Господар винограда из приче је, наравно, Бог. Он дарује живот свима, па и онима који су почели да се труде тек пред крај дана, односно у старости. Због тога Црква никога не осуђује већ свакога прима, пошто није добро да слуге буду строге ако је господар благ.

КАРАКТЕР И ВЕРА

Како „у пракси“ изгледа нечија побожност, много зависи од карактера и склоности које је човек развио током живота – објашњава наш саговорник. – Интелектуалац, на пример, веру испољава и кроз читање религиозно-филозофске литературе, док ће неко ко је мало читао, вероватно и веру изражавати на практичније начине. Онај, пак, ко је склон контемплативном приступу животу, више ће се посветити молитви, а неко ће бити склонији да веру изрази помагањем ближњима.

ГЕНЕРАЛИЗАЦИЈА – НЕМОГУЋА

Сваки човек је прича за себе, и његови унутрашњи разлози за било какве мисли или делање су увек врло комплексни и сложени, не могу се свести само на неке елементе – наглашава Ђаковац. – То није случај само када је реч о вери. Слично је, на пример, и у љубави брачних другова или у односу према члановима породице, рођацима, пријатељима… Вера је лични однос према Богу и ближњима, а тај однос укључује све човекове посебности и склоности. Било каква генерализација је немогућа.

Ј. Матијевић, Вечерње Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*